Natrag

Feljton

Feljton

 

 

Ko je finansirao Hitlera (10)

 

 

Kao i danas, sve pare vrhu stranke

 

 

  Kako je Adolf Hitler došao na vlast? Političku karijeru počeo je 1919. godine, a kancelar je postao nakon 14 godina, 1933. Za to vreme bio mu je potreban ogroman novac za izdržavanje njegove Nacionalsocijalističke partije. Tragajući za izvorima novca koji je dolazio Hitleru, autori knjige "Ko je finansirao Hitlera" Džejms i Suzan Pul dolaze do otkrića od kojih neka predstavljaju senzaciju. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje delove ove veoma zanimljive studije istorijskih događaja koji su bili skriveni od očiju javnosti

 

 

 

 

Početkom jeseni 1931. godine mladi dr Oto Ditrih postavljen je za šefa pres-biroa Nacionalsocijalističke stranke. Novine u celoj Nemačkoj pisale su da je dr Ditrih "čovek za vezu u teškoj industriji Rajnske oblasti". Takođe je rečeno da je on pre s "baronima uglja" pregovarao o pomoći i finansiranju nacista i da ga je Hitler sada pozvao u Minhen da bi uspostavio tešnje veze s industrijalcima.

Nakon rata Oto Ditrih je to demantovao u svojim memoarima u kojima je tvrdio da "nikada nije imao ništa s teškom industrijom". Međutim, istina se nije mogla sakriti. Ditrih je 1929. bio urednik poslovne i komercijalne rubrike poznatih konzervativnih novina Minhen Ausburger Abendcajtung. Pre toga bio je poslovni agent Udruženja Rajnska čelična industrija, zatim urednik privredne rubrike novina Esner Algemajne cajtung. No, Ditrihova najvažnija veza bio je njegov tast dr Rajsman-Grone iz Esena, vlasnik novina Rajniš-Vestfališ cajtung, koje su smatrane glasnikom teške industrije. Rajsman-Grone bio je takođe politički savetnik Rudarskog saveza, jednog od najbogatijih udruženja poslodavaca u Nemačkoj i ujedno jednog od glavnih finansijera Pangermanske stranke. Iako je tada Ditrih imao samo trideset jednu godinu, preko svog tasta bio je već upoznao većinu najvažnijih industrijalaca Rura, a u posebno prijateljskim odnosima bio je sa starim Emilom Kridorfom.

 

Na putu do moći

 

Ditrihove tvrdnje posle rata da nije imao veze sa teškom industrijom u suprotnosti su s onim što je sam napisao 1934. godine o svojoj ulozi u pridobijanju moćnika teške industrije za Hitlera. Po Ditrihu, 1931. godine većina je poslovnih ljudi još bila protiv nacista, osim "časnih izuzetaka". Nažalost, ne govori ništa o tome ko su bili ti "časni izuzeci". Međutim, u svom svedočanstvu pod naslovom S Hitlerom na putu do moći Ditrih detaljno opisuje Hitlerova nastojanja da pridobije materijalnu i moralnu podršku poslovnih krugova.

Hitler je, kaže Ditrih, "shvatio da osim nastojanja da dobije podršku širokih masa, mora da učini sve da zaobiđe simpatije privrednih magnata, najčvršćih pristaša starog sistema". U leto 1931. U Minhenu je iznenada odlučio da se sistematski posveti pridobijanju uticajnih privrednih magnata "koji su putem svoje finansijske moći upravljali umerenim nemarksističkim strankama". "Ti istaknuti ljudi", pisao je Ditrih, "predstavljali su glavni otpor (protiv nacista), i Hitler se nadao da će ih, korak po korak, odvojiti od postojećeg sistema vlasti." Sledećih nekoliko meseci Hitler i Ditrih su u velikom crnom mercedesu putovali sa jednog kraja Nemačke na drugi "vodeći poverljive rezgovore s istaknutim ličnostima".

Neki sastanci bili su toliko tajni da su se održavali "na nekom usamljenom šumskom proplanku". "Tajnost je bila preko potrebna", napisao je Ditrih. "Štampa nije smela da dobije priliku da nanese neku štetu. Posledica je bio uspeh. Stubovi vlasti počeli su se da se drobe. To je izgledalo alarmantno (za demokratske političare), a ipak neprimetno - neshvatljivo. Nemačka narodna stranka udaljena je od vlade, podrška Privredne stranke mogla je da se kupi samo velikom svotom novca. Adolf Hitler je bio zadovoljan."

U početku su se neke nacističke vođe, na primer gaulajter Albert Krebs iz Hamburga, bunile protiv postavljanja Ditriha na tako važan položaj u stranci, videći u tome znak rastućeg uticaja krupnog kapitala unutar stranke. Zapravo Oto Ditrih bio je otvoreno priznati dvostruki agent. To ne znači da je on bilo kog izdao, nego je isamo mao dvostruku misiju: pomoći Hitleru da pridobije podršku poslovnih krugova, a tim istim poslovnim krugovima da podnese izveštaj o Hitlerovoj stvarnoj snazi i njegovom ekonomskom program.

Čak je i rafinirani Ditrih bio impresioniran događajem koji se zbio dok je pratio Hitlera na turneji u toku kampanje u Stralsundu gde je trebao da se održi skup. Naime, Hitlerov avion morao je noću prisilno da se spusti zbog oluje, daleko od svog odredišta. Na mestu gde se spustio nije bilo uobičajene kolone automobila, pa je bilo neophodno pribaviti druge. Bilo je već kasno, pa je to trajalo neko vreme. Hitler je shvatio da će, u najboljem slučaju, zakasniti nekoliko sati na skup, koji je bio sazvan za osam sati, ali je odlučio da produži dalje u nadi da će ga ljudi čekati. Ubrzo pošto je kolona unajmljenih automobile krenula, iz suprotnog smera zasvetleli su snažni farovi Hitlerovog mercedesa; radio-poruka upućena prilikom prisilnog sletanja stigla je do vozača. Na mračnom putu Hitler i njegova pratnja na brzinu su promenili vozila i odvezli se punom brzinom. No pre dolaska u Stralsund imali su još jedan zastoj. "Zabrinute pristalice zaustavile su nas u malom selu", kaže Ditrih, "i upozorile na opasnost. Obližnju šumu kroz koju smo morali da prođemo zauzeli su naoružani komunisti i čekali u zasedi." Hitler je naredio da kolona oprezno produži dalje. "Kada smo stigli do šume", priča dalje Ditrih, "videli smo policajce naoružane puškama kako pretražuju okolinu. Oni su već bili zaskočili komuniste."

Padala je lagana kiša kada su najzad, u dva sata i trideset minuta stigli u pusto predgrađe Stralsunda. Gotovo su bili izgubili svaku nadu da će ih i najodanije pristalice tako dugo čekati napolju, na kiši i zimi. Ali ugledali su zaista nešto impresivno. Ditrih piše: "Napolju, na kiši koja je lila, zatekli smo masu ljudi pokislih do kože, gladnih i umornih, onako kako su se bili okupili. Strpljivo su čekali... Stajali smo usred tog velikog skupa, dok su se na nebu javljali prvi crveni odsjaji svitanja... Noć je bila duga, a put do Stralsunda dalek, ali smo sada zaboravili sve probleme." Hitler je govorio okupljenim ljudima dok je dan polako svitao. "Da li je ikad bilo takvog prizora - skup od četrdeset hiljada ljudi u četiri sata ujutru?", pitao se Ditrih. "Da li je ikad bilo boljeg dokaza odanosti i bezgranične vere?"

  

Hipnotični govori

 

Ditrihovi prijatelji industrijalci sa zanimanjem su gledali na veliku Hitlerovu popularnost. No, šta Ditrih misli o Hitlerovim planovima i idejama? Je li on odgovoran? Kakvi su njegovi ekonomski programi? To su bila neka pitanja na koja su tražili odgovor vodeći poslovni ljudi.

Kao mlad čovek, Ditrih je bio svesniji ekonomske bede izazvane depresijom nego stariji industrijalci iz generacije njegovog tasta. On je prihvatio činjenicu da su neke socijalne mere, kakve je predlagao Hitler, preko potrebne ako se želi sprečiti da se niže klase okrenu komunizmu. Ditrih je, nema sumnje, privukao Hitlerov stav da se nacionalna obnova može postići samo zajedno sa socijalnim merama, a da se socijalni ciljevi mogu ostvariti samo na nacionalističkoj osnovi. Hitler je predlagao stvaranje besklasne države, uspostavljanjem rasnog društva, eliminišući zla klasne borbe i stranačkog sistema. Vodeće načelo tog nacionalnog društva bilo bi "zajedničko dobro pre dobra pojedinca".

"Socijalistička koncepcija koju je razradio Hitler", kaže Ditrih, "polazila je od pitanja: kako se može najbolje postići socijalna pravda i sklad ekonomskih interesa uz postojeće prirodne razlike među ljudima?" Hitlerov odgovor bio je sličan Napoleonovom: "Karijere se nude talentovanima". Svima treba stvoriti podjednake mogućnosti, ukinuti privilegije koje je donosilo rođenje i klasa, te da se ukine monopol više klase na obrazovanje.

"Hitler je takođe predložio rešenje jevrejskog pitanja na humanoj osnovi", govorio je naivno Ditrih. "Nije bilo govora o istrebljenju jevrejske rase. Iako je zahtevao da se zauzda njihov 'preveliki' uticaj na vladu i privredu, Jevrejima bi se dopustilo da žive svojim životom."

Krupni kapitalisti bili su, nesumnjivo, zainteresovani za Hitlerovu socijalnu politiku i njegov stav prema Jevrejima, ali najviše ih je brinulo pitanje kapitalizma i slobodnog preduzetništva. U početku su i Ditriha uznemiravale nacističke parole o "eliminisanju nezarađenog dohotka" i "razbijanju okova interesa". Nakon duže diskusije s Hitlerom o ekonomskim pitanjima, Ditrihu se vratilo pouzdanje. Kasnije je pisao: "Hitler je prihvatio privatno vlasništvo i ulogu kapitala u modernom privrednom životu jer ih je priznao ekonomskim temeljima naše kulture." On se protivio samo nepravdama kapitalizma, a ne kapitalizmu kao takvom. Iako je "razbijanje robovanje interesima" bila je jedna od tačaka nacističkog programa, Hitler je uvideo da može da eliminiše sistem interesa iz ekonomije", a da ne potkopa vlastitu političku egzistenciju".

Kada se Hitler obraćao obrazovanim i inteligentnim ljudima, racionalna i logična utemeljenost njegovih navoda često je na njih ostavljala trajan utisak. Kad je Hjuston Stjuart Čemberlen prvi put čuo Hitlera kako govori (30. juna 1923), napisao mu je: "Vi ni najmanje ne odgovarate opisima koje sam dobio o vama, da ste fanatik. Zapravo, ja bih vas opisao kao suštu suprotnost fanatiku. Fanatik želi da govori ljudima - vi želite da ih uverite." Naravno, Čemberlen je bio rasista i ekstremni nacionalista, no njegovo mišljenje da su Hitlerovi argument uverljivi delio je i istoričar Konrad Hajden, inače nepokolebljivi antinacista.

Kako se lično uverio u Hitlerove govorničke sposobnosti, Hajden je rekao: "Hitlerova snaga je u potpunom logičnom toku misli. Čini se da nijedan nemački političar nema moralne hrabrosti da poput njega izvuče neizbežne zaključke iz svake situacije i da ih objavi uprkos podsmehu onih koji misle da znaju bolje, a iznad svega da deluju na njih. Logičnost je ono što Hitlerove govore čini tako uverljivim."

Povodom Hitlerovih govora, američki novinar Luis Lokner napisao je: "Hitler je bio govornik retkih sposobnosti. Njegov govornički dar bio je izuzetan. Često sam video ljude koje je zanela Hitlerova rečitost - ljude koji su se kasnije pitali: A šta je zapravo rekao, te otkrili brojne kontradikcije, netačnosti i znakove pobrkanih misli, koje nisu uočili dok su bili pod čarolijom gotovo hipnotičkog uticaja koji je širio oko sebe dok je govorio."

Ostaje pitanje da li govori Hitlera imaju kakav trajni efekat. Jesu li usledile velike donacije od industrije u nacističku blagajnu? Pre svega, to što se Hitler pojavio pred tako uglednim i važnim skupom kao što je Industrijski klub povećalo je njegov prestiž.

Gustav Krup nije prisustvovao Hitlerovom govoru u Industrijskom klubu, nego je na sastanak poslao jednog od svojih direktora, koji je bio član kluba, s uputstvima da mu podnese potpuni izveštaj. Emisar se vratio sa puno informacija: on sam bio je preobraćen i njegov izveštaj bio je pun citata iz nacionalsocijalističke propagande. Krup, koji je uvek bio protiv Hitlera, sada je počeo da se koleba: "U tom čoveku ima nešto novo".

Iako su nacisti možda i skupili dovoljno priloga da im omoguće finansiranje predstojeće izborne kampanje, nije bilo "toka" novca iz industrije. Industrijalci su nastavili da daju većinu priloga umerenim strankama, kao što su uvek to činili. Zapravo, govor je, svakako, za Hitlera bio velika pobeda, jer mnogi industrijalci nisu u njemu više gledali radikala, nego razumnog političara s kojim se može sarađivati i koji može zatrebati da bi ih spasao od komunista. Kako se pokazalo, Hitlerov govor u Industrijskom klubu u Diseldorfu bio je verovatno najvažniji od svih koje je ikad održao...

 

                                                                                                          (Nastavak u sledećem broju)

 

 

 

 

Finansiranje izborne kampanje

 

Nekoliko nedelja pre početka izborne kampanje novine Frankfurt cajtung pišu da je Hitler dobio podršku Ludviga Grauerta, izvršnog direktora Udruženja poslodavaca  severozapadne Nemačke. Naizgled, to je bila značajna pobeda nacionalsocijalista. Međutim, u vezi sa Grauertovom podrškom Hitleru stvari su bile mnogo složenije nego što je to pisalo u štampi. Jednog dana početkom januara Valter Fank je posetio Frica Tisena u Diseldorfu i zamolio ga da da 100.000 rajhsmaraka (oko 24.000 dolara) njegovim novinama Nacionalsocijalističke privredne novine. Nadajući se da bi Funkove relativno konzervativne ideje mogle da utiču na ekonomsku politiku stranke i da se suprotstavi neortodoksnim mišljenjima ljudi poput Gotfrajda Federa, Tisen je pristao. Međutim, kralj čelika trenutno nije imao gotovinu pa je zamolio Ludviga Grauerta da Fanku doznači tu svotu. Zbog Tisenovog uticaja i položaja u Udruženju, taj postupak je oštro osuđen. Grauert je bio ukoren i pretilo mu je smenjivanje. No, od toga se odustalo, jer je Tisen pristao da refundira tu svotu. Tada je izglasana rezolucija da se ubuduće iz fondova Udruženja ne smeju davati nikakvi prilozi u političke svrhe.

 

 

Novac od kapitalista  za elitu

 

ez obzira na to koliko je Hitler primao novca od krupnog kapitala, ništa nije stizalo u lokalne stranačke grupe koje su činile osnovu nacističkog pokreta. Novac od industrijalaca, poslovnih ljudi i aristokrata služio je isključivo za potrebe sedišta stranke, održavanje nekoliko elitnih jedinica jurišnih odreda i za plaćanje skupova izborne kampanje. Lokalne grupe finansirale su se u prvom redu od članarina i doprinosa članova stranke, te od priloga skupljenih na zborovima.

 

 

Male i srednje kompanije

 

Sve veći dugovi Nacionalsocijalističke partije, koji su 1933. dostigli oko 90 miliona maraka, nisu mogli da se podmire samo doprinosom krupnog kapitala. Čak i najveće svote dotacija i doprinosa glavnih investitora u nemačkoj industriji uveliko su zaostajali za izdacima stranke. Međutim, treba istaći da izraz "krupni kapital" ne znači nemačko poslovno društvo u celini. Početkom tridesetih godina u Nemačkoj je bilo na hiljade malih industrijskih koncerna. Njihov značaj može se shvatiti iz činjenice da su oni zapošljavali više od polovine industrijskih radnika u zemlji. Postoje dokazi da je Hitler dobijao znatnu materijalnu pomoć od malih i srednjih kompanija.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane