Natrag

Kontranapad

Kontranapad

 

Decentralizacija vrhunskog sporta: slučaj ili namera

 

Kad država podržava, izdržava, zadržava...

 

  Konačno je donet i Zakon o prenošenju nadležnosti na AP Vojvodinu i data saglasnost na Statut Vojvodine - rekli bi pobornici decentralizacije Srbije! Političari i politikanti, oni koji ne razumeju istorijsko i kulturološko biće tog dela teritorije Srbije, kao ni oni koji se nisu posebno udubljivali u sadržinu Ustavom definisane autonomije, napravili su od toga bauk. Vešto su koristili ovu temu ne bi li potisnuli druge, od životnog interesa za građane, a time i za državu. Manipulisali su i zastrašivali Srbe u Srbiji, regionu i dijaspori, izmišljajući "istorijske" i druge argumente koji bi sprečili neminovan proces decentralizacije o kome su punih usta govorili i graditelji desne "demokratije" dok su bili na vlasti, kada su kao legalisti nudili Srbiji "svoj" ustav

 

Miroslav Vislavski

 

Da li će sprovođenje Ustava u tom delu njegovih rešenja značiti promenu položaja vrhunskih sportskih klubova u okviru jedinstvenih takmičenja u Srbiji i poboljšanje njihovog sveukupnog položaja? To, razume se, ne predviđa ni Ustav Srbije, kao što Vojvođanima ne može da pomogne niti garantuje Statut. Sve je do ljudi i njihovog rada i drugih vrlina koje podrazumevaju viziju, planiranje, organizovanost, odgovornost i druge, koje su pandan vrednostima koje su nam proturene u demokratskoj organizaciji države, a koje se svode na snalaženje, prevaru, korupciju...

Logična je i razumljiva činjenica da su sedišta svih granskih sportskih saveza u glavnom gradu Beogradu. Takmičenja se vode iz sedišta granskih saveza, izuzimajući niže stepene takmičenja koja su poveravana, u nekim sportovima tek odnedavno, regionima. Naši preovlađujući ružni karakteri bili su dobra podloga da se i u vođenju takmičenja, čak i kada je sve najregularnije, favorizuju prestonički klubovi, ili je sve ono što čini pošast "demokratskog društva" kao korupcija, prevare, u sportu bilo još vidljivije i naglašenije. Uz kvalitet i raspoloživu infrastrukturu objekata, kapitala, kadrova kao važne resurse koji su mahom koncentrisani u glavnom gradu, naše podaništvo i poltronstvo "sitnih šrafova" u sistemu takmičenja i sportske organizacije, kao i raznih "Pera-pisara iz administrativnog", koje je još pre gotovo jednog veka oslikao naš najveći komediograf Branislav Nušić, pogodovali su neravnoteži u sportskim rezultatima, koji su domaći vrhunski sport činili sve nezanimljivijim.

Sav vrhunski kvalitet u srpskom sportu "mora" biti koncentrisan u Beogradu. Ko god se pojavi u unutrašnjosti kao vanserijski talenat, morao je put centrale, kao što je slučaj sa kompanijama koje su sa pljačkaškom privatizacijom društvene svojine, naprasno preselile svoja sedišta iz većih gradova u glavni grad Srbije. Takve primere u Novom Sadu koji su sačuvani od propasti ilustruju privatizovane kompanije: Novosadska mlekara (Salford), Albus (u sastavu Inveja), Danubijus (u sastavu Delte) DDOR (Fondijarija), Vojvođanska banka, Novosadska banka (Erste banka) ili u Vojvodini Apatinska i Čelarevska pivara, Vinarija Čoka ili subotički Simeks...

Ovo je važno jer uspostavljeni "nesistemski sistem demokratske Srbije" nije izgradio mehanizme finansiranja sporta. Sve je na tržištu, a tržišta nema. Sve je naše, a u stvari je njihovo po njihovom mišljenju! Za takvo njihovo uverenje ne postoji zakonski okvir. Kao da je privatizacija sporta složenije pitanje od privatizacije najvećih srpskih kompanija! Tamo gde je moć politike i koncentracija kapitala, tamo je i tržište.

Tako je vrhunski sport u Srbiji došao do apsurda da ga država ne podržava, a lokalna samouprava nema obavezu, ne oseća odgovornost za te potrebe građana. Nije sporno što vojvođanske kompanije podržavaju klubove i saveze sa sedištem u Beogradu. Sporno je to što ne podržavaju sport u svom gradu ili okruženju na nivou regiona. Ako je sport oslonjen na tržište poslovnih kompanija, ako mu država nije omogućila uslove i ambijent, onda "tržišni" model i način razmišljanja onih koji su u Vojvodini pouzimali uspešne kompanije ne može biti jedini vid i oblik finansiranja vrhunskog sporta. A tako je u celoj državi. Onako kako je u Novom Sadu, tako je u Nišu, Kragujevcu, Kruševcu, Subotici...

Sve iole uspešne kompanije su preselile sedišta svojim poslovodstvima ili imaju ekspoziture koje diktiraju upravama svojih kompanija pravac plasmana sredstava, a po nalogu monopolističkih marketinških agencija koje usmeravaju kapital kompanija za reklamu u medijima ili za nadgradnju: kulturu, sport... Potvrda za to jesu reklame na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, koje imaju svoje tutore ili njihove podanike. Uključujući i onu koja se finansira iz naših džepova. A kada se radi o televizijama regiona ili lokala, njima više ne pomažu ni STR radnje, jer su ih ugušili diskonti, megamarketi, trgovački lanci njihovih ljudi od poverenja kojima svaka pa i ova vlast uljudno služi i smišlja politiku i razvoj prema njihovom guberu i potrebama. Onda nije za čuđenje zašto su takmičarski uspešni klubovi iz unutrašnjosti retka pojava u našem vrhunskom sportu.

U prošloj takmičarskoj sezoni šampioni ili pobednici kup-takmičenja mahom su iz Beograda. U fudbalu, vaterpolu, košarci, rukometu, Beograđani su dominantni. Izuzetak je muška odbojka u kojoj je šampion postala ekipa Radničkog iz Kragujevca! I to je klub koji je u ekipnim sportovima doneo prvu titulu u istoriji kragujevačkog sporta. I u drugim sportovima je situacija skoro identična. Gotovo je senzacionalna činjenica kada neki sportski kolektiv iz reda iole atraktivnih sportova postane prvak države! Pa da li je to normalno i moguće da je sav kvalitet i vredan sportski potencijal u Beogradu?! Šta je motiv drugima da se takmiče ako se zna da će svake godine u fudbalu, košarci, vaterpolu, odbojci, rukometu jedini ozbiljni kandidati za naslov šampiona biti klubovi sa prefiksom - beogradski? Nema ga, sem kod talentovanih takmičara koji vide i čekaju svoju šansu da se domognu prestoničkih klubova.

Da li će sa decentralizacijom države, čiji proces simbolizuje Statut Vojvodine, doći do promene u vrhunskom sportu, njegovom statusu i kvalitetu? Teško je poverovati ako se ne promeni sistem finansiranja, politika i strategija u vrhunskom sportu. Kada se lokalne samouprave obavežu da sem kopanja ulica i komunalnih poslova budu imale ovlašćenja i mogućnosti da dođu do sredstava koja će podržati duhovne, kulturne, sportske i druge potrebe građana. Kada se ne bude sve odlučivalo u ministarstvima ili njihovim brojnim agencijama. Kada se osujeti mogućnost da se u Ministarstvu sporta i omladine pomažu pojedini klubovi po subjektivnom sudu funkcionera, a drugi pak podvode pod sistem u kome Ministarstvo nije nadležno za finansiranje i pomoć klubovima.

Uostalom, da li postoji objektivno objašnjenje zašto se iz državnih sredstava interveniše kada je potrebno pomoći košarkaške klubove Partizana i Crvene zvezde? Ili pak šta znači kada nedavno ministar sporta poseti ženski Odbojkaški klub Poštar iz Beograda i izdvoji nekoliko stotina hiljada dinara za pomoć doskorašnjem šampionu? Zašto to nije slučaj sa klubovima u unutrašnjosti? Ali, ako je državni organ u poziciji da raspolaže sredstvima po zakonu, ali uverili su nas ovih dana i nalazi državne revizorske kuće - mimo zakona, onda se mora mnogo poraditi na sopstvenoj odgovornosti. Nije dovoljna floskula po kojoj su izbori kazna za one koji se ne ponašaju u duhu sa zakonom. Mora se primenjivati zakon i za one koji raspolažu sredstvima poreskih obveznika.

Nije dovoljno da predsednik Tadić stane pred kamere ili za govornicu, i o bilo čemu da govori, započinje: "Srbija će učiniti sve da..." Srbija mora već da čini, a činiće tada kada  postane ozbiljna država. Kada će postati pravna država, a time i ozbiljna? Teško je odgovoriti jer nema za to pravog povoda. U sportu, na primer: već desetu godinu ne donosi dugo iščekivani zakon o sportu; ne sprovodi privatizaciju, niti zna kada i kako će privatizovati ovu oblast; ima zakon, a ne sprečava nasilje na utakmicama ili u povodu utakmica; pravi lakrdiju od primene zakona kojim je zabranjeno točenje alkohola na sportskim borilištima, goneći predsednika Republike, ministra sporta i druge likove iz vlasti; ne rešava brojna kriminalna dela u fudbalu pre svega, a onda i u sportu, počevši od nerasvetljenih ubistava fudbalskih funkcionera do brojnih afera koje su u postupku, a ne rešavaju se...

Među poslednjim biserima koji ilustruju ozbiljnost države i prilika u sportu jeste slučaj presude koju je doneo Vrhovni sud Srbije povodom tužbe Slobodana Kačara, nekadašnjeg bokserskog šampiona i do pre dve godine predsednika Bokserskog saveza Srbije u mandatu. Smatrajući da je nezakonito smenjen sa dužnosti, u nedostatku institucije arbitraže spornih slučajeva u sportskim institucijama, pokrenuo je postupak pred redovnim sudom.

Kada je sve okončano i on dobio satisfakciju, Ministarstvo sporta i omladine, koje ima odgovornost za situaciju u toj organizaciji - na presudu Vrhovnog suda Srbije o poništavanju Rešenja o zastupanju Bokserskog saveza Srbije kojim je Ministarstvo dalo legitimitet Velizaru Đeriću na mesto smenjenog Slobodana Kačara - odgovorilo je nečuveno za "pravnu državu"! Izdalo je novo rešenje po kome je ovlastilo Velizara Đerića za zastupanje BSS-a, navodno pronašavši dokazni materijal koji nije dostavljalo tokom sudskog spora! Na taj način je ignorisalo presudu najviše sudske instance u Srbiji! I nikom ništa! Niti se sud čuje, niti Ministarstvo smatra da je ovim činjenjem ugrozilo i pogazilo jedan od osnovnih postulata demokratskog društva o nezavisnom sudstvu. Stavilo je državu ispred prava i ono je podelilo pravdu! Da li će predsednik Tadić reagovati po prepoznatljivom: "Srbija će učiniti sve da..." - da se dovede u red! To je osnovni zadatak u državi, a onda i u sportu! Zato, decentralizacija sporta neće naškoditi Srbiji - može joj samo pomoći da se što bolje i uspešnije promoviše u svetu, a unutar da se što manje deli! Uspeh je uvek bio recept za okupljanje i ujedinjavanje, kada nije prokletstvo, kakvim se smatra u Srbiji!

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane