Natrag

Zadnja strana

Zadnja strana

 

Nema Nata boljega zanata

 

Piše: Nata Mesarević

 

Bilo je deset minuta iza podneva. Svi su me slušali. Čitala sam upravo dobijenu, prečišćenu, dopunjenu, prerađenu i prilagođenu presudu protiv Milorada Ulemeka Lukovića Legije i ostalih. I čitam ti ja, čitam (ja sam lepo rekla da sudija pre svega mora biti pismen da bi obavljao svoju dužnost!), kad odjednom, slučajno podignem glavu, i imam šta da vidim - publika iz sudnice počinje da izlazi! Viknem ti ja koliko god sam mogla na njih:

- Publika mora da ostane, ne može na taj način da se izražava protest protiv odluke ovog veća!

 Oni su, međutim, i dalje izlazili. Nisam se predavala. Opet ja viknem koliko god mogu:

- Da li straža ima drugog šefa u ovoj sudnici osim predsednika sudskog veća?! Predsednik se brine o poštovanju reda u sudnici. Ne znam sa kim ste se sa strane dogovorili da puštate publiku da izlazi dok veće zaseda!

Sve bilo je uzalud.

Eto šta mi se sve događalo. Ali, ne dam se ja. Nisam ja bilo ko. Izabrana sam od svojih kolega sudija na Opštoj sednici Veća sudija Srbije za vršioca dužnosti, i to bez protivkandidata!

Dotadašnja predsednica Vida Petrović-Škero odbila je da se kandiduje. Čuj, odbila! Predala se! Mala je Vida da se nosi sa mnom. Vidi mene, vidi nju! Mogu u zube da je nosim. Da je samo gurnem u prolazu, odletela bi kao perce.

Ja kad je pogledam, kao onaj Srđa Zlopogleđa iz deseterca, ona se sva prestravi. Ja sam, inače, takva kao pojava, delujem vrlo preteće. Nisam ja kao strukirane prakljače iz Palate pravde! Pravnički rečeno, ja sam jedna opasnost u izgledu!

Znala je Vida da se sa mnom nije kačiti. Ali, da budem iskrena, i dobila je i izvršnu naredbu od Demokratske stranke da se skloni i meni ustupi mesto. Ipak sam ja presudila Lukoviću Ulemeku Legiji i drugima, rekla sam, marš barabe u ćorku hiljadu godina, mada ne mogu da se pohvalim da je sve bilo po zakonu. Da ne kažem da skoro ništa nije bilo kako treba. Od sudskog veća pa nadalje. Istraga nula. Ali, šta da se radi, mi druge krivce nismo imali. Ovo što smo poapsili to smo pred sudsko veće izveli. Što je pobijeno, pobijeno je. Ko je pobegao - pobegao je.

Sad mi kažu da su naručioci premijerovog ubistva netaknuti. Da žive kao kraljevi. Šta ja znam. Otkud ja znam ko je šta kome naručio! Ono što mi je dato ja sam uradila. Napisano, sređeno, podmetnuto, ali ja drugo nisam imala. Kažu da sam sačuvala naredbodavce ubica premijera Đinđića! Pravo da vam kažem ja ih nikad nisam upoznala!

Uostalom, ko meni ima šta da zameri. Bila sam skroz korektna prema svakome iz bivšeg režima. Evo, neka neko kaže, jesam li ja osudila pokojnu Borku Vučić zbog slučaja Beobanke? Nisam, naravno. Mislim, ne znam šta je tu uopšte bio slučaj. Gde bih ja Borku dirala. Druga je priča da je demokratska vlast naredila drukčije, osudila bih ja nju, ali nije ni Borka bila sitna riba. Znala je ko je šta uzeo, ko je šta kome pokrao, dugovao i slično. Dakle, na tome se to završilo.

Iskreno, meni je najdraže ovo v.d. stanje. Kad pomislim na reforme, muka mi je. Kakve crne reforme! Ma, tu posla da te glava zaboli, ali drugu pesmu u javnosti pevam. Govorim kako će sve biti u redu, kako će sudovi ubrzo da prorade, a ne govorim kako ćemo. To niko ne zna. Ne znam ni ko će da sudi a ne nešto drugo. A predmeta na hiljade.

Ali, valjda će neko čudo da se desi pa će sve biti dobro. Meni se uvek neka čuda događaju. Evo, sad kad se setim kako sam došla do mesta predsedavajuće Specijalnog suda, to je prosto neverovatno. Prvo su me doveli za sudiju, a kad su me tamo videli, počeli su da beže jedan po jedan. Kad je pobegao sudija Marko Kljajević sa mesta predsedavajućeg, ja sam znala da niko osim mene neće na to mesto doći. Tu je morao da sedi neko robusniji, neko ko pogledom ubija. A Marko nije taj tip. On se unezveri kad ga ja pogledam.

Meni je postavljen obrazac kako da radim i ja se njime služim. Tu nema šta da se misli, rasuđuje, presuđuje i slično.

Dakle, pravilo (obrazac) je sledeći: one zločince, koje je okupila i naoružala država Srbija, na sudskom procesu predstaviti kao neformalnu grupu ubica, bez ikakve veze sa njom, njenom vojskom, policijom i državnim strukturama.

Druga važna stavka u ovom obrascu je: ograničiti proces na neposredne izvršioce zločina, sa dovoljno jakim dokazima ili bez njih. Kad se tako postupi, ostalo je istorija.

Evo, na primer, vidimo sad kako je Nata Crnogorka ovde slavljena kao da je sama Jovanka Orleanka. Već je stvoren mit o hrabroj i nepotkupljivoj ženi koja je rušiocima ustavnog poretka, barabama i ubicama, pokazala svoje sitne zube, svoj posunovraćen pogled, svoju masnu kosu, svoj retardirani karmin, i sve drugo od čega bi i sami pobegli na robiju bez ikakve presude, ko god da je pisao.

Možda sam ja stvarno takva, možda i nisam, ali jedno je sigurno: hvala bandi u zatvoru i bandi na vlasti do nebesa. Da nije bilo te dve bande, danas niko živ za mene ne bi znao niti bih kome trebala. Eto, ukratko, ja sam žena pod srećnom zvezdom rođena. Ako se još neka banda zakači za mene, staviće me i za ministra pravde kad dođe taj čas. Glavu dajem da će tako biti, to je samo pitanje spleta tragičnih okolnosti.

A toga ovde stalno ima.

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane