Natrag

Raskol

Raskol

 

 

Pred izbor novog srpskog patrijarha: Priznanje vodeće uloge pape u hrišćanskom svetu? 

 

 

Ne ugaziti u stolicu Svete stolice

 

U sada već javno otvorenom crkvenom raskolu, duboko potcenjujući narodnu pamet, utrkuju se i svi ostali žuto okrečeni mediji, a ne krijući da novi verski poglavar mora biti po ukusu Rima, Brisela i carigradskog patrijarha, inače bliskog Svetoj stolici, čiji primat u hrišćanskom svetu Vartolomej priznaje i propagira. Autor teksta je bio dugogodišnji dopisnik Tanjuga iz Akre, Najrobija (Afrika), Rima i Ženeve

 

 

Dragan Milosavljević

 

Koincidencijom ili ne, tek naš je počivši patrijarh Pavle napustio svoje stado baš kada su u Vatikanu papa Benedikt i naš predsednik Tadić razmatrali dalekosežne planove za budućnost vere i države u Srba. Razgovori su nastavljeni u Berlinu, sa danom pauze (koliko je trebalo predsedniku Tadiću da skokne na zasedanje Sinoda u Beogradu), pre ukopa patrijarha.

Zato ne iznenađuje što se povratkom predsednika iz "istorijskih poseta" Vatikanu i Berlinu razgorela borba za novog patrijarha. Ima li boljeg dokaza za to od gostovanja vladike Irineja Bulovića na RTS-u, koji priznaje vodeću ulogu pape u hrišćanskom svetu? A izjašnjavao se o profilu budućeg patrijarha u udarno vreme na RTS-u, rečima da je vreme za "savremenog" poglavara crkve u Srba.

Tijanićevoj televiziji odmah se priključila Politika napadima na Amfilohija Radovića, tradicionalistu, donedavno najviđenijeg kandidata za upražnjenu stolicu. Politika se u tom izjašnjavanju protiv Pavlovog zamenika pozivala na pristalice vladike bačkog iz Bosne, odakle svoju šansu vreba Dodikov miljenik vladika Grigorije. Njemu je, opet, Studio B u fazi kampanje ponudio termin u veoma gledanoj emisiji Agape. Teze Grigorija i Irineja su se, razumljivo, poklapale.

 

Šta je ko radio

 

Kada su u pitanju dalekosežni, vekovima nepromenjeni planovi papstva na Balkanu, kao da se olako, u svetlu obećanja datih Tadiću, zaboravlja antisrpska kampanja Svete stolice, koja je kulminirala saopštenjem Vatikana 3. maja l992. kroz poruku sekretara Anđela Sodana (a u ime pape Vojtile), da "srpsku agresorsku ruku treba odseći".

Kao da se svesno zaboravljaju svakodnevna upozorenja iz Rima o neprijateljskim izjavama Vatikana, ali i italijanske štampe. Ona je prosto bujala od revanšizma zbog izgubljenog Drugog svetskog rata na Balkanu. Zlokobna predviđanja (meni kao tadašnjem dopisniku Tanjuga) uporno je plasirao i budući vrhovni poglavar otcepljene Crnogorske pravoslavne crkve Miraš Dedajić. Taj raščinjeni pop vodio je svakodnevnu kampanju u prostorijama međunarodnog udruženja novinara u Via Merćede 2 u Rimu, propagirajući nezavisnu Crnu Goru i njenu nezavisnu crkvu.

Decenija i po je suviše kratak period da bi se arhiviralo ratnohuškačko ponašanje Vatikana, sa Nemačkom kao instrumentom. To su, prema sadašnjim nepristrasnim izvorima, glavni kreatori raspada Jugoslavije i pravi inspiratori strašnog krvavog ceha koji je pratio tu veliku germansko-katoličku avanturu razbijanja antihabzburške versajske tvorevine.

Zato je zaista teško poverovati u zvanično saopštenje o "iskrenoj podršci Vatikana ulasku Srbije u Evropu", a još manje ima mesta radovanju što Sveta stolica još nije zvanično priznala Kosovo. Jer, to je uobičajeno taktiziranje Vatikana, koji dela ali se javno ne izjašnjava. Ili to čini vrlo dvosmisleno.

Razlog je veoma jednostavan. Upravo po najavi amputacije Srba u Bosni, papa je boravio u Skadru i Albancima na Kosovu obećao državu. Oko 3.000 katoličkih "volontera", a u stvari  špijuna, poslato je iz Rima još l992. u odorama humanitarne pomoći Albaniji, da pripreme prihvatne logore za budući planirani egzodus kosovskih Albanaca. Sada znamo da su to bile kulise za NATO intervenciju na Srbiju.

U tom periodu su Radio Vatikan, kao i vatikanski Oservatore Romano, svakodnevno posvećivali najveći mogući prostor antisrpskoj ratnohuškačkoj kampanji, posebno antipravoslavnoj propagandi i tvrdnjama da Pravoslavna crkva podstiče navodni genocid Srba nad ostalim nacijama. Nije bio pošteđen ni pokojni patrijarh.

U martu l993. novinska agencija je emitovala osvrt, načinjen na bazi najava američkih i vatikanskih izvora, da se u američkom Kongresu, pod šifrom "Virdžinija", razmatra plan provokacije na Kosovu (Račak), koji bi legalizovao NATO agresiju. Šta su radile obaveštajne službe režima ako su strani izvori najavljivali neminovnost agresije na Srbiju? I to čitavih sedam godina ranije.

Može se za početak postaviti apsolutno logično pitanje: čime je ta podrška Vatikana, ali i Italije, obećana Tadiću, uslovljena? Šta ćemo njome definitivno izgubiti? Imajući pre svega u vidu planove Vatikana da, pomeranjem svog "muralis kristianiti" (predziđa hrišćanstva) preko Drine, Vojvodinu pretvori u prostor navodno ekumenski. A zapravo unijatski.

 

Karakter temelja

 

U blizini Novog Sada, javili su državni mediji još pre tri godine, planira se podizanje "Bogomolje pomirenja" istočne i zapadne crkve. Projektovana je, prema tim izvorima, najveća crkva u Evropi. Radi se, zapravo, o obnovi ideje katoličko-germanske imperije združenih regiona pod Nemačkom, a sa podrškom Velike Britanije. Sličnu onoj kakva je nekada postojala za vreme Habzburga. Izbor beznačajnih ličnosti na ključna mesta EU, kako predsednika tako i ministra spoljnih poslova, najbolje svedoči da će se zapravo o svemu odlučivati u najnovijem "Rajhu."

Uz ovako zamaskiranu EU, kao ideološka komponenta, kako najavljuju strani izvori, posle najnovijih sastanaka evropskih lidera i pape Benedikta, stajaće Vatikan u naporima da se stvori evropski centar moći, armiran Nemačkom kao realnim prvakom evropske "svetske vlade ".

Ta nova konstrukcija, koja se razvenčava od sve slabijeg Vašingtona, ozbiljan je kandidat u novoj raspodeli moći, energenata i teritorija, koji i nastaje silaskom Amerike sa scene kao unipolarne sile.

U tom kontekstu Turskoj je i iz Brisela i iz Vašingtona ponuđeno da se vrati na Balkan, ali samo do Kalemegdana, i na tom istorijskom mestu graniči sa Vojvodinom, udruženom sa srednjoevropskim regijama. Biće to protektorat od sedam miliona pounijačenih Srba, Rumuna, Mađara, Slovaka...

Patrijarhova ortodoksna pravoslavna crkva realna je prepreka u mešetarenju Nemačke i Vatikana u dokrajčenju rasturanja Srbije. Zato je dat mig atlantističkoj vladajućoj koaliciji da ostvari svoj jedini, do sada više puta osporeni cilj: zaokružiti onu crkvenu vladu koja će promeniti kalendar, liturgiju i suštinsko pravoslavno biće srpske crkve.

U međuvremenu, pred planirano katoličenje na Kosovu, koje je crkveno direktno potčinjeno Vatikanu, na više verskih skupova lansirana je teza da su "temelji svih pravoslavnih crkava na Kosovu katolički".

Ti pravoslavni kadrovi, koji to tvrde prkoseći Artemiju, viđeni su da osnuju buduću pravoslavnu crkvu albanskog Kosova, što je vatikansko-američki projekat koji je u Beograd doneo potpredsednik SAD Bajden. Predviđeno je i stvaranje i otcepljenje "vojvođanske pravoslavne" crkve", koja će biti u simbiozi sa vojvođanskom nacijom i njenim, od srpskog stvorenim, vojvođanskim jezikom.

 

 

Na branicima pravoslavlja

 

Posle Dejtona, gde je nesumnjivo raspravljana i sudbina Kosova, politički i diplomatski kadrovici Slobodana Miloševića (oni danas aktivno učestvuju u vladajućoj koaliciji ili asistiraju u NVO Srbiji), zajedno sa katoličkom organizacijom Sveti Eđidio l997, učestvovali su u stvaranju "paralelnog sistema školstva na Kosovu". Sve to s punim uvidom i odgovornošću beogradske vladajuće elite.

Danas su ti ljudi raspoređeni u moćnom sektoru raznih proameričkih nevladinih organizacija ili su koordinatori i glavni urednici u informativnom sistemu. Sa takvom lažno patriotskom elitom, do juče brozističkom i komunističkom a danas atlantističkom, morali su patrijarh, sada nažalost pokojni, i Crkva da brane opravdanost postojanja RS i Srbije. Da štite pravoslavlje od pokrštavanja.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane