Natrag

Untitled Document

Feljton

Ko je finansirao Hitlera (11)

Za Vođu do poslednjeg pfeniga

 

Kako je Adolf Hitler došao na vlast? Političku karijeru počeo je 1919. godine, a kancelar je postao nakon 14 godina, 1933. Za to vreme bio mu je potreban ogroman novac za izdržavanje njegove Nacionalsocijalističke partije. Tragajući za izvorima novca koji je dolazio Hitleru, autori knjige "Ko je finansirao Hitlera" Džejms i Suzan Pul dolaze do otkrića od kojih neka predstavljaju senzaciju. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje delove ove veoma zanimljive studije istorijskih događaja koji su bili skriveni od očiju javnosti

 

Jedan od Hitlerovih talenata o kojem se retko govorilo bila je njegova sposobnost da od širokih slojeva pribavlja mnogo novca, iako u malim svotama, slično kao što diskont-trgovine ostvaruju profit na velikim količinama u maloprodaji. Iako se malo brinuo o vlastitim prihodima, za stranku je Hitler bio vešt nabavljač novca i nije propuštao nijednu priliku da oduševljenje koje je izazvao pretvori u gotovinu. Hitler je smatrao da je pravi dokaz političkih uverenja njegovih pristalica njihova spremnost da plaćaju vlastiti put. U nacističkom pokretu sve je imalo svoju cenu - ulaznice za sastanke, članarine, brošure, knjige, novine, zastave, uniforme i oznake činova. Početkom tridesetih godina intendantski deo SA već je i sam postao krupni kapital, koji se bavio prodajom odeće, opreme, pa čak i polisa osiguranja hiljadama ljudi.

 

Pare uspeh znače

Ukupno je blagajna Stranke u Minhenu 1927. godine iz svih lokalnih ogranaka u celoj Nemačkoj trebalo da dobije najmanje 210.000 maraka od članarina, no centar stranke primio je samo 84.000 maraka. Blagajna stranke bila je u takvoj novčanoj stisci da je pokušano sve kako bi se osiguralo nešto gotovine. Razglednice s likom Hitlera, s njegovim svojeručnim potpisom, u to su se vreme prodavale po dve marke.
Za nacističku stranku novčani uspeh postao je veoma važan kriterijum za ocenu koliko je uspešan svaki pojedini Gau ili lokalni ogranak. Svaki Gau morao je da uvede poslovno knjigovodstvo, a finansije su date u ruke plaćenim poslovnim sekretarima sa punim radnim vremenom, koji su bili manje odgovorni gaulajteru, a više blagajniku Švarcu u Minhenu. Budući da su se za svaki nacistički zbor naplaćivale ulaznice, to je bio podsticaj lokalnim vođama da se pobrinu da dobro budu organizovani, uz odgovarajuću prethodnu propagandu. Tako se zahvaljujući strogom nadzoru nad novčanim pitanjima finansijsko stanje stranke postepeno poboljšavalo kako je rasla njena snaga.
Zbog brojnih izbornih kampanja početkom tridesetih godina, blagajna nacističke stranke bila je gotovo stalno prazna. Godine 1932. mnogi novi članovi stranke dobili su od svog lokalnog ogranka ovakvo pismo: "Dragi druže, ti si sada član NSDAP (Nacionalsocijalističke stranke) i moraš shvatiti da članstvo donosi i dužnosti. Budući da želimo da spasemo nemački narod, moramo od svakog pojedinog člana tražiti da preuzme neki zadatak. Možeš izabrati jedan i poslati nam pismeno svoj pristanak. Možeš postati: 1. član, ili rezervist SA, 2. član SS, 3. član ženskog odjela, 4. politički funkcioner ili, 5. prihvatiti specijalne dužnosti." Jedna od specijalnih dužnosti bila je "darovati deset maraka mesečno u fond stranke". Drugim rečima, deset maraka mesečno bio je trošak održavanja jednog pripadnika SA.
Poneke lokalne grupe stranke imale su tu sreću da u svom području nađu jednog ili dvojicu darežljivih dobročinitelja. "Ja sam bio veliki finansijer pokreta u našem gradu", pričao je vlasnik trgovine iz srednje Nemačke. "Dakako, u vreme depresije posao mi nije baš najbolje išao, ali dobio sam malo nasledstvo od strica iz Amerike.
Kad je ovde osnovana stranka, imali smo samo šesnaest članova. Ja sam platio štampanje nekih letaka o židovskim mahinacijama na berzi, i naši članovi delili su ih na sastancima konzervativnih stranaka; nismo još bili dovoljno jaki da držimo vlastite skupove. Sledećih nekoliko godina lično sam plaćao većinu troškova naše grupe. Kasnije je opterećenje postalo preveliko, ali sam i dalje plaćao više nego što je iznosio moj deo.
Tridesetih godina stvari su loše stajale za našu lokalnu grupu. Uvek nam je nedostajalo novca. Gotovo polovina članova SA bili su nezaposleni ili su radili skraćeno radno vreme. Kad god je naš SA odred trebalo prevesti na sastanke u okolne gradove ili na skupštinu stranke u Nirnberg, vođa grupe uvek mi se obraćao za pomoć...
Svoje članstvo u stranci držao sam u tajnosti do 1931. jer su neki Ijudi s kojima sam u poslu morao sarađivati bili Židovi. Lokalni marksisti uvek su blebetali gluposti o tome da naciste finansira Krup i krupni industrijalci; nisu imali pojma da su računi plaćeni mojim novcem."

Cigara manje

Budući da su članovi stranke koji su imali novca za trošenje bili retki i međusobno vrlo udaljeni, a većina nacista je bila siromašna ili nezaposlena, začuđuje da su se u čestim sabirnim akcijama prikupljale znatne svote. Bez obzira na to, za lokalne grupe glavni izvori prihoda bilo je hodanje po prljavim pivnicama sa preokrenutim šeširom. Čini se da su dva ključna faktora u prikupljanju dobrovoljnih priloga bila sposobnost  nacističkih govornika da "ožive"'atmosferu i patriotizam svojih slušalaca.
Ta dva faktora dobro ilustruju i utisci nekog mladog čoveka nakon prvog skupa stranke kojem je prisustvovao: "Na kraju govora vođa je zamolio prisutne da daju dobrovoljne priloge, jer njihov pokret, za razliku od ostalih, ne uživa podršku židovskih lihvara. U tu svrhu bila su postavljena dva stola pokraj izlaza gde je svako ko je želeo mogao dati svoj doprinos. Prišavši stolu da dam svoj skromni doprinos, sa zaprepašćenjem sam video da su na tanjiru samo novčanice. Ponešto zbunjen, zapalio sam cigaretu i stao u stranu, jer nisam posedovao više od tri marke. Tada mi je prišla neka sedokosa žena i rekla: "Mladiću, ako svakog dana popušite samo jednu cigaretu manje i date pet pfeniga za našu stvar, učinićete dobro delo.  Nemam pojma koliki sam prilog dao, znam samo da sam otišao s osećajem stida i sa spoznajom da je ta žena istinski nacionalsocijalist."
Svestan da je Hitlerova sposobnost da zavede mase pribavila ne samo milione glasova nego i, kad se sabere svaki pfenig, znatne svote novca, ekonomist Peter Druker primetio je još 1939: "Stvarno odlučujuća podrška poticala je iz slojeva donje srednje klase, seljaka i radničke klase koji su bili najjače pogođeni... što se tiče nacističke stranke, ima razloga za verovanje da su najmanje tri četvrtine novca, čak i nakon 1930, poticale od nedeljnih  članarina... i od ulaznica za masovne zborove, na kojima nisu učestvovali pripadnici više klase, što je bilo upadljivo.
Čim su završeni predsednički izbori, nacistička propagandna mašinerija smesta se usmerila na zemaljske izbore. Gotovo četiri petine ukupnog  stanovništva Nemačke trebalo je 24. aprila 1932. izićida izađe na birališta u Pruskoj, Bavarskoj, Hamburgu, Virtembergu i Anhaltu. Hitler je s velikim publicitetom započeo drugu seriju letova po Nemačkoj. Od 15. do 23. aprila govorio je u ukupno dvadeset i šest gradova, no glavni napori njegove kampanje bili su usmereni na Prusku.
Zaključujući svoj komentar o Hitlerovoj izbornoj kampanji u Pruskoj, Ditrih ističe vrlo važnu činjenicu: "Gde god je u Nemačkoj bila najveća ekonomska i moralna katastrofa, gde god su stvari bile najnepodnošljivije, poverenje u našeg Firera bilo je najjače i obuzimalo je sve ljude."
U junu 1932. petorica članova te organizacije, Tisen, Vogler, Springorum, Reuš i Krup, pristali su da finansijski potpomažu plan Hjalmara Šahta, koji je pokušao uspostaviti vezu između krupnog kapitala i Hitlera. Prilozima su se finansirala nastojanja da se Hitleru i ostalim vodećim nacistima daju "zdravi" ekonomski saveti kako bi se time uticalo na to da njihovi stavovi postanu umereniji.

Šaht u službi Hitlera

Zašto je istaknuti bankar poput Šahta bio zainteresovan za saradnju s nacistima? Za Šahta se znalo da ima mnogo prijatelja Židova među bankarima i svi su ga smatrali pobornikom  liberalne demokratije. Međutim, proučivši njegovu prošlost, otkrićemo da je uvek bio ambiciozni individualist.
Porodica Hjalmara Šahta pripadala je srednjoj klasi. Njegov otac je kasnih sedamdesetih godina prošlog veka emigrirao u Ameriku i postao američki državljanin, a majka, rođena baronesa, ubrzo je pošla za njim. Međutim, nakon pobede nad Francuzima 1871, Nemačka je više obećavala mladom poslovnom čoveku nego Amerika, pa su se posle šest godina Šahtovi vratili u Rajh. Imali su tri sina, a jedan od njih, rođen 22. januara 1877, dobio je na krštenju ime Horace Greelei Hjalmar Šaht, po nekom Amerikancu kojega je njegov otac veoma poštovao.
Mladi Šaht bio je mnogostrano talentovan i zanimao se za mnoga područja. Pošto je završio srednju školu u Hamburgu, najpre je studirao medicinu u Kilu, zatim nemačku filologiju u Berlinu, te političke nauke u Minhenu, pre nego što je diplomirao ekonomiju na Berlinskom univerzitetu. Kao što je sam rekao, njegovi su interesi bili više praktični nego teorijski. Zahvaljujući svojoj inteligenciji i brzom shvatanju srži monetarnih problema, naglo se uspinjao u hijerarhiji bankarstva.
Sa trideset devet godina, nakon briljantne karijere u Drezdenskoj banci, postavljen je za direktora Nacionalne banke. Iako je bio tašt i ambiciozan, za bankara je imao neuobičajeno područje interesa. Kao mladić u novinama je pisao pozorišne i likovne kritike, a celog života pisao je stihove iz kojih se vidi da je bio talentovan.
U toku Prvog svetskog rata Šaht je radio u ekonomskom odeljenju nemačke uprave u Belgiji. Zadatak mu je bio da osigura što veći mogući doprinos Belgije nemačkoj ratnoj proizvodnji. Poraz Nemačke 1918. godine zbunio ga je. Neredi na ulicama, revolucija i nasilje bili su neugodni šokovi za njegov pedantan i logičan kraj. Međutim, Šaht se uvek smatrao "demokratom", i nakon rata pomagao je da se osnuje nemačka Demokratska stranka, iako je istovremeno o sebi zadržao mišljenje da je monarhist.
On nije video nikakve protivrečnosti u tim političkim stavovima, baš kao što je kasnije nije video ni u spojivosti slobodnog  preduzetništva i nacionalsocijalizma. Iako nije bio fanatik, Šaht je bio patriota i nemački nacionalist. Razbesneli su ga pokušaji Francuske nakon Prvog  svetskog rata da podeli Nemačku, njena invazija Rura i zahtevi za ratnim reparacijama kojima nije bilo moguće udovoljiti.

Šaht je postao predsednik Rajhsbanke 1923. godine, u četrdeset šestoj godini. Osnovni zadatak bio mu je da pronađe metodu za zaustavljanje galopirajuće inflacije novim kursom uz pomoć stranih zajmova. Šaht je kasnije, razočaran zbog popustljivosti vlade Vajmarske Republike prema zahtevima saveznika, dao ostavku na položaj u Rajhsbanci.
Nakon iznenadnog uspeha nacista na izborima za Rajhstag 1930. godine, Šaht se počeo da se zanima za Hitlera. Putujući brodom u Sjedinjene Države da održi seriju predavanja, Šaht je pročitao Majn Kampf i program nacističke stranke. U svom prvom govoru u Njujorku, u Nemačko-američkom trgovinskom udruženju, Šaht je rekao da bi Nemačka mogla da plaća reparacije kad bi joj se dopustilo da se uključi u svetsku trgovinu, ali bi to zahtevalo međunarodnu saradnju. Svest nižih klasa da one moraju snositi teret reparacija uzrok je porasta fašizma. Završio je izjavom da je pobeda nacista na septembarskim izborima optužba protiv Versajskog ugovora. U drugom govoru u Njujorku, pred istaknutim poslovnim ljudima, rekao j'e: "Ja nisam nasionalsocijalist, ali u osnovnim idejama nacionalsocijalizma ima mnogo istine."
Prvi lični kontakti između Šahta i nacista uspostavljeni su ubrzo nakon njegovog povratka iz Sjedinjenih Država. Na poziv svog starog prijatelja, direktora banke fon Štrausa, prisustvovao je večeri na kojoj je upoznao Hermana Geringa. Sledećih nekoliko meseci Šaht je pomno proučavao političku situaciju u Nemačkoj, sastajući se s mnogim bankarima i industrijalcima. U februaru 1931. sastao se s kancelarom Briningom i rekao mu da naciste treba uključiti u koalicionu vladu jer drže 107 mesta u Rajhstagu i druga su stranka po veličini. Tvrdio je da bi odgovornost obuzdala naciste, a njihova masa pristalica može biti korisna ako se zauzda, ali ako ostanu izvan vlade, verovatno bi mogli doći na vlast i na svoj način. Mnogi uticajni ljudi slagali su se sa Šahtovim mišljenjem. Britanski ambasador izvestio je kako je predsednik Rajhsbanke Luter rekao da će se nacisti okaniti gluposti ako im se omogući da preuzmu odgovornost. Ambasador je, nadalje, rekao da to mišljenje "deli znatan broj ljudi s kojima smo ja i moje osoblje došli u kontakt". Brining je odbio Šahtov apel da nacionalsocijaliste primi u koaliciju.
Šaht mu je rekao da nema mnogo izbora: na kraju će ili nacisti ili komunisti ući u vladu. Šaht formalno još nije bio nacist, ali je sada bio spreman da iskoristi svoj uticaj da stranci pribavi novac. Često je putovao po Nemačkoj i u inostranstvu na razgovore, kako je govorio, s "vodećim krugovima" u Kopenhagenu, Bernu i Štokholmu da bi im objasnio potrebu da se ukinu reparacije i objasnio Hitlerov nacionalsocijalistički pokret. Iako mu se Bruning još obraćao za savete u pogledu finansija, u toku depresije koja je bila sve jača, Šaht je sve više stavljao svoj talenat u službu Hitlera. On se, nema sumnje, nadao da će moći uticati na Hitlera u smeru konzervativne ekonomske politike. Kao i Valter Funk, i Šaht je želeo u što većoj meri da spase slobodno tržište. Smatrao je da vlada mora preduzeti niz progresivnih ali i konzervativnih mera: naoružati se u razumnim ekonomskim granicama, ali izbegavati rat po svaku cenu, povećati zaposlenost otvaranjem korisnih javnih radova, dokrajčiti štrajkove i slomiti komunističku opasnost. Šahtova podrška Hitleru nesumnjivo je pomogla stranci da dobije novac iz izvora koji su pre bili zaplašeni njenim ekonomskim "radikalizmom".
                                                                                                                                               (Kraj)

Žrtvovanje

Kako je prolazila 1932. godina, nemačka privreda nije pokazivala znake poboljšanja. Suprotno tome, finansijsko stanje nacističke stranke bilo je dobro. Od početka godine brojna mala preduzeća, zavisna od nacističkih kupaca, davala su priloge stranci. Na primer, u Hanoveru, jedna od dve najveće kafane, pivare Herenhausen i nekoliko drugih preduzeća redovno su davali priloge SA. Kako je Hitler sada imao veću podršku glasača nego sve ostale umerene nesocijalističke stranke zajedno, kancelar Bruning bio je u očajnom položaju. Jedini mogući izlaz za vladu bio bi korak ulevo i nacionalizacija imanja pod stečajem u Istočnoj Pruskoj, koja su subvencionisana novcem iz budžeta. Takav kurs su, nema sumnje, zastupali predstavnici lake industrije, koje su već 1930. zaprepastili Hitlerovi izborni uspesi i koji su nagovarali Bruninga da u vladu primi socijaldemokrate.
Ako bi se nastavile zaštitne mere i subvencionisanje poseda junkera, to bi zapečatilo sudbinu nemačke industrije u celini. Posebno je laka industrija trpela zbog pomoći koju je vlada pružala nerentabilnim zemljoposednicima. Vladala je borba na život i smrt između pojedinih privrednih grana. Teška industrija, laka industrija, poljoprivreda, bankarstvo, trgovina i radnici, svi su nastojali odbraniti vlastite pozicije i prebaciti teret depresije na druge. No jedno je bilo sigurno: nisu mogli svi preživeti nekoga je trebalo žrtvovati.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane