Primi me!

 

Piše: Deda Mraz

 

 

Prošlo je, evo, skoro deset godina otkako su me izabrali na porodičnom skupu Deda-Mrazova u Laponiji da svake Nove godine obilazim Srbiju. Znam i zašto sam izabran. Ili sam mislio da znam...

Razmišljam: kao najgori u familiji, bolju zemlju nisam ni zaslužio. Ja ne krijem da se kurvam, da duvam travu, pijančim i kockam se, ne krijem da sam čovek sa porocima. Ali, da su moji poroci mali, shvatao bih svaki put iznova po dolasku u ovu čudnovatu zemlju...

Dugo sam i pogrešno razmišljao. Kao, šta će meni koji moj da se lomim svake godine, da smišljam koji poklon da donesem, kako da sanke preguram preko nebeskog naroda i njegovih brda, kako da obradujem (ne da obrađujem!) i nasmejem taj narod. Ili, razmišljao sam opet, ovde je, brate, sve toliko sumorno, sve već viđeno i sve oprobano, da se niko ničemu ne raduje. Još mene ovakvog kad vide, samo da se ubiju!

Da sam poranio sa zaključcima, videćemo iz priloženog...

Dođem, dakle, u Beograd, primi me predsednik Tadić, primi me predsednik Vlade Cvetković (oooo, kako si kolega, reče Mirko, ma pusti me u p.m., rekoh mrzovoljno ja), prime me ministri, tajkuni, strani ambasadori, špijuni i sav ostali salonski šlajm ove moralno i materijalno posrnule zemlje.

Sa svima se lepo ispričam, sa svakim se ja nazdravim, svakome tutnem poklončić u ruke, svako je i meni, po navici, tutnuo koverat sa parama u džep od bunde (kunem se, dabogda jahao na irvasu bez saonica do kraja života ako nije tako, svaki put kad primim mito kasnije ga poklonim sirotinji, što da me bije maler!).

Krenuo tako red razgovora, red ručkova i večera, kaže meni ministar zdravlja Milosavljević (znam čoveka godinama, stalno je ministar!), šta tebi treba, Deda-Mraze, da se lomiš ovuda, nikakve zarade nemaš, nego, ako si raspoložen, da ti sledeći put lepo dođeš sa nekim neispitanim lekovima, velika je tu zarada, metni u tu tvoju torbu ono što ti bude moj čovek u Finskoj dao, tebi niko neće da zaviruje u poklone koje nosiš. Neću, bre, rekoh zgađen, neću da trujem narod, ako nešto treba da švercujem, švercovaću cigare, marihuanu, votku, te stvari, da se ljudi otmenu truju a ne da ih pomorim sve za godinu dana! Kome onda iduće godine da dođem ako ih sve pobijemo, viknem ja.

Posle mi je ovaj mali rumeno-žuti ministar Dulić nudio da budem investitor. Kaže, dođi ti, Deda-Mraze, kod mene u ministarstvo, da mi tebe lepo prostorno isplaniramo, da dobiješ, blago meni, nešto malo gradskog građevinskog zemljišta, da te bog vidi, da sagradiš stambeno-poslovni centar, i da uzimaš pare od rente. Šta će tebi da tegliš tu torbu, kakve humanitarne aktivnosti, to je jeftina zabava za narod...

Neću, šta će mi gradsko zemljište, pobunim se ja. Pa još građevinsko! Ma ne pada mi na pamet. Nisam ja učio za investitora nego za Deda-Mraza. Uzmi, navalio Dulić na mene, uzmi Deda-Mraze, budalo, ovo je sad pa ko zna kad! Mislim ja mislim, pa zauzmem stav: Jes' pa da me posle uapse, a ti preko medija da tvrdiš kako me nikad nisi upoznao, i da sam ja jedna baraba i pijandura, sitan lopov (sitan kad neću s tobom!)...

Taman se ja nekako odredim prema ovim ružnim ponudama, kad me zaskoči ministar kulture Bradić, kaže, hopa-cupa, Deda-Mraze, da se mi malo razgaćimo u nekom salonu, da mi malo obrijemo noge i ofarbamo se u plavo, pozovemo našu toplu braću na jednu temperamentnu zabavu, popijemo, pojedemo, povatamo se, znaš Deda-Mraze, ide Nova godina a odlazi stara! Iššššš, sootono, bludniče, ljubitelju sodomije, pederu jedan kruševački, j... te onaj ko te doveo tu, zagrmim ja na srpskom. Ju, ju, gospon Deda-Mraze, baš ste prosti, reče pa ode.

Zanoćim ja tako u hotelu Hajat na Novom Beogradu, računam, američka firma, ko će mene tamo da saleće, mirno ću spavati... Kad tamo, sedi u holu ceo orkestar ambasadora, čeka na mene, a najglasniji među njima britanski, Stiven Vordsvort, i američki, Kameron Manter. Reče Vordstvort, onako iz fotelje: Deda-Mraze, pazi šta radiš, nemoj da stupaš u veze sa neproverenim ministrima, nemoj da se uplićeš u privredne teme i nemoj da si sledeći put došao a da ne svratiš u Jagodinu da gospodinu Palmi doniraš jednog belog medveda za njegov zoološki vrt! To je od suštinskog značaja za razvoj demokratije u Srbiji, poče on da naglašava... A svirate li vi saksofon, upita me gospodin Manter, a ja s lakoćom odgovorih, jok, duvam travu dok vi duvate saksofon.

Ma, nisam ja za ovo, stvarno...

Ali, već sutradan, dođe čas susreta sa predsednikom Tadićem, srdačan po običaju: baci pet, Deda-Mraze, jesi li već nešto kresnuo, drpio, prošvercovao, promuljao, oprao, sklonio, uštekovao i slično, upita mene prvi među jednakima, čovek koji misli tačno tako kako mu se kaže, ili, još bolje, čovek koji govori to što govori, mada uglavnom ne misli tako.

Odlučim ja da mu adekvatno repliciram. Ustanem ja, uzmem čašu šampanjca, pa polako krenem: Dižem ovu čašu u Vaše zdravlje, sa željom da ono bude bolje od teške političke truleži kojom Vi upravljate.

Otpio sam gutljaj i nastavio... Dižem, dakle, ovu čašu, između ostalog i u čast moje laponske familije Deda-Mrazova, koja me uporno, kao najgoreg đaka, slala ovde u Srbiju, jer da nije njih i njihove upornosti, i danas bih živeo u zabludi da sam najgori čovek koji zemljom hoda. Ovako, osećam se očišćenim i rehabilitovanim. Ja sam, bre, jedna moralna planina naspram srpskih ministara!

Vidim da nisam dobro rekao. Neko od prisutnih reče, ajde Deda-Mraze, malo si više popio, vreme je da ideš. Uzeše me za ruku, povedoše na gorku kafu kod ministra policije...

Sutradan na svim srpskim televizijama i u svim novinama beše vest kako je Deda-Mraza primio državni vrh i sa njim se zadržao u dužem razgovoru u kome su razmenjena mišljenja po svim otvorenim pitanjima, a posebno po pitanju korupcije, trgovine narkoticima, sive ekonomije, seks-trafikinga, krađe automobila i drugih stalnih i tranzitnih dobara od kojih Srbija i dalje živi.

Brzo su me ispratili. U odboru za ispraćaj bila je predsednica Skupštine Srbije, gospođa Slavica. Samo je zatresla glavom i rekla, eeeeee, Deda-Mraze, Deda-Mraze, a mogao si da govoriš pred narodnim poslanicima, da si sačekao još jedan dan... Ah, Deda-Mraze, reče drugi član odbora za brzi ispraćaj, ministar spoljnih poslova, mali Vuk Jeremić, zašto si požurio, što si baš njemu morao sve da kažeš u lice, sad moram da šaljem oštru protestnu notu tvojim Laponcima, a mogao si mi poslužiti u diplomatiji...

Šteta Deda-Mraze, reće treći član odbora za brzi i tužni ispraćaj, ministarka pravde Snežana Malović, šteta, zaista, a mogli ste da date doprinos reformi pravosuđa tako što bi vam se pošteno sudilo 2012. godine za verbalni delikt iz 2009. godine!

Užas, pomislio sam, šta sam sve mogao a nisam. Možda je ona ponuda da švercujem lekove bila još i najbolja? Torbu stalno nosim, niko mi ne dira u nju. To unutra ima status diplomatske pošte. Ako mi ne zabrane ulaz, videću iduće godine...