Natrag

Uvodnik

Uvodnik

 

(Pr)osudite sami          

 

Stid

 

Milovan Brkić

 

 

U zimu 2001. godine, sećam se toga kao da je juče bilo, imao sam suđenje u Palati pravde po privatnoj tužbi, zbog uvrede jednog funkcionera Demokratske stranke, koja je te godine, u januaru, preuzela zajedno sa DOS-om vlast u Srbiji.

Novoizabrana sudija posmatrala me je s neskrivenom mržnjom, nastojeći da suđenje privede kraju, i oglasi me krivim. Otvarajući glavni pretres napomenula je, bespovodno, da me se ne plaši, da su došla nova vremena, da je nju na to mesto postavio DOS, i da se treba obračunati sa starim snagama, među koje je, očigledno, svrstavala i mene! Na njeno neprijateljstvo upozorila me je, blagovremeno, zapisničarka.

U fazi kada je privodila kraju dokazni postupak, koji je trajao svega pet minuta, predložio sam da se izvedu i moji dokazi, i u dva lista, istrgnuta iz đačke vežbanke, stavio sam nekoliko fotografija većeg formata, i spustio na njen sto.

Mlada DOS-ova kurtizana je prebledela. "Vi ste bolestan čovek", prosiktala je. "Vi ste za žaljenje. Vi  baš nemate stida".

Nakon što je pogledala set fotografija na kojima se ljubi sa markantnim muškarcem, koji nije njen muž, okrenula se prema zapisničarki, diktirajući u zapisnik da se glavni pretres odlaže na neodređeno vreme.

Kada smo tužilac, naši advokati i ja krenuli iz sudnice, sudija je zamolila da ja ostanem.

"Šta nameravte da uradite?", upitala me je, ovog puta blažim tonom.

"Ništa", kazao sam, "to za mene više ne postoji", objašnjavajući da smo svi grešni ljudi, da na ovaj ili onaj način kršimo moralne i zakonske norme, i kada sudimo drugima treba da i sopstveno ponašanje imamo u vidu.

Klimnuo sam glavom izlazeći iz sudnice, u znak pozdrava, dodajući da se često stidim svojih postupaka, ali okolnosti nalažu da tako činim. Na sledećem ročištu oslobođen sam optužbe, na veliko iznenađenje tužioca, jurišnika nove vlasti.

Lepota, dodao bih i stid, kako je zapisao Dostojevski, promeniće svet. Stid je jedan od znakova početka ispravnosti čoveka. Stidi se samo onaj ko poštuje druge, i svestan je svoga greha, ili patnje onog kome je nešto naudio, ili se taj tako oseća.

Prošle nedelje bio sam odsutan s posla zbog bolesti. Pomoćnik me je obavestio da je zvala gospođa, čije su kćerke pomenute u našem listu u lošem svetlu.

Pozvao sam gospođu posle teškog kolebanja. Znojio sam se, umivao hladnom vodom, očekujući razgovor sa gospođom, majkom dve lekarke, očekujući reči koje mi se često posle tekstova u ovom listu upućuju.

Bilo me je stid, koji na mom licu gospođa nije mogla videti. Činilo mi se da je razumela moje objašnjenje. Porazili su me njena blagost i razumevanje. Nije mi ništa spočitavala.

U našim životima, svakodnevno se uveravam, više nema ni stida, ni srama, ni praštanja, ni dobrote.

Živimo u poremećenom sistemu vrednosti koju promovišu ''nova demokratska vlast'' i njeni mediji, poput TV Pink, B92, Studija B...

Parola - hleba, seksa i igara, nikada nije u Srbiji na taj način zaživela kao poslednjih deset godina. Za vreme Miloševićevog režima snimljene su kultne serije: Vuk Karadžić, Poslednji dani dinastije Obrenović, objavljene značajne knjige, izlazile su novine koje su kritički govorile o režimu...

Bilo je nezamislivo da se u to vreme na njegovoj Pink televiziji devojci postavi pitanje - da li je doživela orgazam dok ju je otac silovao! A molili smo se Bogu da on ode sa vlasti.

Danas se promovišu nove vrednosti - u se, na se i poda se. I stida više nema.

 

www.milovanbrkic.com

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane