Natrag

(H)umorna priča

(H)umorna priča

Povodom dvestotog broja

 

Uzalud vam trud, svirači

 

 

Predsednik nam Tadić rekao: uzalud vam trud svirači, nema izbora dok ja ne kažem. A bivši nam predsednik Voja mu opet poručio: biće - i još dodade: vi nemate ekonomski program za izlazak iz krize, mi imamo isto što i vi samo što naš ima više stranica

 

 

Piše Nebojša (čitaju oni koji moraju da se prekrste i levom i desnom rukom)

 

Ono što se događa u Srbiji, čini se, nema nigde na svetu. Hoćemo da budemo ono što nismo.

Ono što jesmo to nećemo. Po tom pitanju smo sigurno gori od Slovenaca i Hrvata. Oni znaju šta hoće, dosta toga su od tih želja već i postigli - doduše preko naših leđa, ali ko te pita za cenu kada drugi plaća. Tu su nas pretekli i Crnogorci, koji su koliko vidim i rekli: sve što utekne iz Srbije, jer ga juri policija, azil može da potraži u Crnoj Gori - i dobiće ga. Tamošnjoj policiji može i sam da se javi i žali se kako ga u Srbiji proganjaju zbog nekoliko tona kokaina i, eto, on mora da se sakrije u toj državi od koje traži državljanstvo. Kako stvari stoje, ovi će P. P. Njegošu oduzeti državljanstvo i proterati ga iz Crne Gore zbog antinacionalne propagande.

Kod Slovenaca je druga priča. Sve što mogu da nam uvale uvaliće. Bave se trgovinom na našem i proizvodnjom za naše tržište. Srbi u Sloveniju ne mogu ni litru rakije da prošvercuju, a kamoli da naprave neko tržište i veleprodajni centar. Ista priča i sa Hrvatima. Ali da bi shvatili šta se sve ovde događa moramo svratiti u blisku, a bogami i dalju prošlost.

Srbija je država koja zna gde su joj granice, ali čini se da više od pola sveta to ne zna. Druga polovina sveta i ne zna gde je Srbija.

Uzdamo se u sud koji će belom svetu da objasni kolika je ova država. Imamo državu u kojoj ne znamo ni koliko ima stanovnika, a koliko ima i koliko joj treba birača to određuje svaka vlast kada se namesti. Imamo ministarstvo za pokrajinu koju nemamo i imamo pokrajinu za koju nemamo ministarstvo. Imamo ministra koji ode u pokrajinu koju nemamo, oni ga uhapse i deportuju.

Šta bi ovi naši sve dali da uđemo u Evropsku uniju. Oni bi i Miloša Obilića da pošalju u Hag gde bi mu se sudilo za međunarodni terorizam i kršenja običaja i pravila rata. Mislim da bi i car Lazar završio u Hagu pod optužbom da je u boju na Kosovu napravio genocid i posekao više Turaka nego što je normalno.

Imamo ambasadorku za UNESKO u Parizu za koju se ladno plaća zakup stana veličine jedne veće osnovne škole i to za naše pare. Ministar za inostrane poslove u izjavi na televiziji i ne trepne kada slaže da to tako mora i da ne može isti posao da se radi u našoj ambasadi u Francuskoj. Mi ne možemo, a Makedonija, Crna Gora, Hrvatska i ko zna koliko još njih mogu....

Imamo popa koji je lopatom i bokserskim rukavicama lečio narkomane koji su trošili samo par grama od onih par tona koje nesmetano prolaze kroz ove krajeve. Imamo popa koji mlati štićenike, a sada imamo i popove koji se makljaju između sebe i to pred svetskim TV kamerama.  A sve zbog episkopa koji se, kažu, počeo baviti privatnim biznisom.

Nije to prvi put, setite se Ćire i Spire koje nije izmislio nego nam istinitu priču preneo pisac Stevan Sremac. Verovatno je takvih događaja bilo još, ali nije bilo televizije i pisca da to zabeleže.

Čudo neviđeno!

Srbi pravoslavci slave Svetog Valentina, kao neki dan zaljubljenih?! Tražio sam u crkvenom kalendaru, ali nema. Od silnih mučenika Srbi nemaju vremena za ljubav i uživanje. To nije za njih. Dozvoljeno je samo da se gine i ratuje, da ministri lažu i da se popovi bave privatničkim poslom. To može.

Predsednik nam Tadić rekao: uzalud vam trud svirači, nema izbora dok ja ne kažem. A bivši nam predsednik Voja mu opet poručio: biće - i još dodade: vi nemate ekonomski program za izlazak iz krize, mi imamo isto što i vi samo što naš ima više stranica.

Kada bi izbori mogli nešto da promene, ukinuli bi ih.

Kako je car rekao: izbora nema, zato bi trebalo sadašnjeg cara da proglasimo carem.

Eto vidite, imamo mi još štošta.

U ovoj državi može sve. Ovde je i nastao aforizam - TIŠINA! - PARTIJA se igra.

Srbija je Republika. Ima cara, ali Srbija ima i kralja, koji ima dvor ali nema presto.

Nekada je svaki dvor imao svoju budalu. Danas svaka budala hoće svoj dvor.

Onog što bi hteo da bude kalif umesto kalifa da ipak proglasimo za kalifa.

Ministra vojnog postaviti za Glavnog vezira, jer šta je taj uradio srpskoj vojsci to nije uspelo ni Muratu i Bajazitu zajedno.

Šta bi još ovde moglo da se uradi? Kraljević Marko bi trebalo da dobije trajnu zabranu na dozvolu za jahanje zbog pijanstva, kao i tužbu zbog navođenja životinja na alkoholizam i uništavanje putne infrastrukture.

Mrkonjiću promeniti ime u Mehmed-paša Sokolović, pa će za mandata možda i napraviti ako ne neki most, ono kao potonji paša, bar neku ćupriju. Možda će stići da pokrpi i rupe koje je Marko ostavio za sobom orući drumove.

Jedino se u ovoj zemlji za prelazak van pešačkog prelaza može dobiti sedam dana zatvora. A oni što nas stalno prelaze, oni dobijaju kabinete, fotelje, vile i džipove.

U ovoj zemlji bi se i Orfej drogirao i izdavao albume za "Grand produkciju", a Šeherezada bi imala svoj "talk show" na TV Pinku.

Malo saveta fudbalerima pred svetsko prvenstvo. Ako ne možeš više da trčiš - padni! Pravi se da si fauliran i odmaraj!

Nemoj brzo da trčiš! Možeš da se zatekneš sam ispred gola i šta ćeš onda? Uvek se buni protiv sudijine odluke! Šta on koji ku*ac zna o fudbalu? Vraćaj golmanu loptu što više možeš, da bi mogao da izbegneš trčanje. Uvek se odazivaj pozivu u reprezentaciju, tako povećavaš šanse da neko pomisli da znaš da igraš fudbal.

Došla su takva vremena. Ni budućnost nije više što je nekad bila.

Stalno sanjam da će nešto da poskupi, kad gle, ujutru stvarno nešto poskupi. Ima li veće sreće za čoveka nego kad mu se san ostvari?

Dolazi Ciga sa malim sinom kod lekara:

• Gospon doktor, ne jede mi mali ništa. Ni hleb, ni šećer, ni meso, ni kobaje, ni ribu... ništa!

• Zašto, bre?

• Pa nema se...

Mislim da bi i Marks sada mogao u Srbiju da pošalje još jednu poruku: Proleteri svih zemalja, nasmešite se - vic je završen.

I na kraju, utvrđeno je zašto se na našim poštanskim markama neće nalaziti likovi dragog nam predsednika i milih nam ministara, jer narod ne bi znao sa koje strane marke treba da pljune.

 

 

 

Srbija je država koja zna gde su joj granice, ali čini se da više od pola sveta to ne zna. Druga polovina sveta i ne zna gde je Srbija.

 

 

Imamo popa koji mlati štićenike, a sada imamo i popove koji se makljaju između sebe i to pred svetskim TV kamerama. I to sve zbog episkopa koji se, kažu, počeo baviti privatnim biznisom.

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane