https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Uvodnik

Uvodnik

 

(Pr)osudite sami

 

Glad

 

Milovan Brkić

 

Ministar Rasim Ljajić kazao je prošle nedelje da se oseća bespomoćnim dok gladne i obespravljene radnike uverava kako će im biti bolje.

Srpski predsednik nam, bez stida i srama, saopštava da u Srbiji nema više od 700.000  građana koji žive ispod granice siromaštva! Izbora, poručuje nam on preteći, neće biti, jer opozicija nema program izlaska iz krize. On ima! On hoće da nas uvede u Evropsku uniju, i zato mu treba i treći, možda četvrti mandat!

Prema standardima Evropske unije, svaki građanin ove zajednice koji ima mesečni prihod od 400 evra smatra se EKSTREMNO siromašnim! I u programu je socijalnog zbrinjavanja.

Plata od 400 evra u Srbiji se podvodi pod bolju zaradu, a oni koji je primaju spadaju u srednju klasu!

Upućeni u socijalnu politiku Srbije tvrde da polovina stanovništva u Srbiji ima problem  kako da se prehrani i za porodicu obezbedi makar jedan obrok dnevno!

Gospoda koja čita ove novine, i koja, tvrdo verujem, nema problema makar sa ishranom, (srećom) ne poznaje kako se osećaju oni koji preskaču obroke, ili jedu svako drugog, ili trećeg dana, ili do hrane dolaze čeprkajući po kontejnerima.

Opisujem im glad, iz vlastitog iskustva. Možda će ovo pročitati i predsednik Tadić i njegova kriminalna družina uljuljkana u svili i kadifi, koja živi u skupim vilama, kućama i stanovima, nosi skupa odela, namirisana je i napuderisana, okupana, nahranjena, napijena i našmrkana... Da se sete onih koje su doveli do prosjačkog štapa, koji danas gladuju i bore se za opstanak.

Gladni nisu u prilici da se oglase, i činim to umesto njih. Ovo je njihov krik, preko čoveka koji zna šta je glad, mada će možda opet do nje i dopasti - ako Tadić opstane na vlasti.

Kada sam posle osmoljetke krenuo u Beograd na dalje školovanje, majka me je ispratila, tutnuvši mi u džep nešto novca, koji je bio dovoljan da kupim samo autobusku kartu. Bilo mi je tada nepunih 15 godina. Imao sam sreću što sam bio smešten u đački internat, i koliko-toliko, iako je hrana bila jednolična, skoro splačinasta, mogu da se održim u životu.

Po završetku srednje škole ostao sam u Beogradu. Gladovao sam. U džepu nisam imao prebijene pare. Spavao sam na raznim mestima. Nisam po tri dana imao šta da jedem. Teško sam se kolebao da li uveče da ukradem neki jogurt, koji je stajao istovaren ispred bakalnica i radnji za prodaju viršli.

Bio sam u strahu od stida da me ne uhvate da kradem hranu. Tek kada bi mi ponestalo snage, jogurtom sam se vraćao u život.

Boleo me je stomak, krčala su mi creva, osećao sam zujanje u glavi, malaksalost... Osećaj beznađa teško je opisati. Nisam imao snage, zbog ponosa, da ukradem viršle u samoposlugama, kojih je bilo malo.

Najčešća misao koja mi se motala po glavi bila je kako da iznađem mogućnost da sakupim novac za kilogram hleba.

Gladan čovek ne pomišlja da sačeka nekog guzonju dok izlazi iz automobila i da mu nožem prereže glavu. Siromašni i gladni nisu skloni pobuni, radikalnim rešenjima. Njihova revolucionarnost prestaje onog časa kada se najedu. Odmah počinju da razmišljaju o životu. Da sanjajući grade ostvarenje svojih sitnih, svakodnevnih želja. Da grade dvorac od neizgovorenih reči.

Zamislite majke koje imaju dvoje dece, i koje na dečje vapaje - mama, gladan sam, ne mogu da im ponude ni čašu mleka ni krišku hleba. Kakav li je to gadan osećaj, kakva li je to bespomoćnost?

Sudbina ovih ljudi nije predmet zanimanja predsednika Tadića i njegove klike. Humanitarne akcije njegovih sledbenika takođe su usmerene na ličnu promociju i na profit njemu lojalnih kompanija.

Grci ovih dana masovno protestuju protiv političke oligarhije koja ih je dovela do dužničkog ropstva. Mogu li to isto da urade gladni građani Srbije, mogu li da se dignu na noge, ali sa motkama?

 

 

  

  

  

  

 

 

  

 

www.milovanbrkic.com

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane