Zakonopravila

 

Amateri opšte prakse pozivaju na herojski obračun sa organizovanim kriminalom

 

Sumnjivo lice i još dvojica

 

 

 Koga plaši republički javni tužilac Zagorka Dolovac i ko se nje plaši, ima li smisla obmanjivati javnost da postoje dovoljno stručni ljudi za obračun sa organizovanim kriminalom, znaju li samozvani stručnjaci šta je u stvari organizovani kriminal, mogu li zaista građani Srbije imati koristi od imovine oduzete kriminalcima? Na ova i druga pitanja odgovara Tabloidov urednik Josip Bogić, penzionisani pukovnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala i stalni konsultant OEBS-a.

 

Josip Bogić

 

 

Predsednik Republike sve češće govori kako je došlo vreme da se konačno raskrsti sa organizovanim kriminalom i korupcijom. To isto govori i Zagorka Dolovac, republički javni tužilac.

Dolovčeva u stvari ide korak dalje, pa objavljuje totalni rat mafiji!

Ali, ko imalo poznaje stručne kvalitete ove gospođe i problematiku koju je tokom dosadašnje karijere obrađivala, lako je zapaziti da nikada pre nije imala kontakte sa predmetima iz oblasti organizovanog kriminala. Jer da je imala, znala bi da savremeni pravni sistemi u razvijenom svetu pod organizovanim kriminalom pre svega podrazumevaju spregu korumpiranih državnih institucija koje se pretvaraju u servis mafijaških gangova. Nažalost, gospođa Dolovac nikada do postavljenja na ovu funkciju nije videla ozbiljnog kriminalca, ali je to ne sprečava da pred javnošću objavljuje rat mafiji. Sa druge strane, sigurno je više puta imala prilike da vidi korumpirane predstavnike vlasti, ali joj, verovatno, niko nije skrenuo pažnju na tu okolnost. Vojnički rečeno, Dolovčeva je objavila rat a da ne zna ni ko je protivnik, ni kakav je a kamo li čime će da puca!

O kakvom se ratu radi najbolje govori podatak da se nije ni pojavila na sednici Odbora za bezbednost Skupštine Srbije na kojoj je trebalo da se raspravlja o aktuelnim događajima. Ipak, i pored svega, u našem krivičnom zakonodavstvu, bar kada je u pitanju klasični organizovani kriminal, stvorene su kakve-takve pretpostavke da se ta borba uspešno vrši.

Predsednik Republike a i gospođa Dolovac kažu da je prioritet borba protiv organizovanog kriminala. Ali, kog? Klasičnog? Da li je taj kriminal najveća pretnja po državu? Treba razlikovati klasični organizovani kriminal od organizovanog finansijskog kriminala. Jer, zaplet oko uspešne borbe protiv finansijskog kriminala je u tome što ne postoje, što bi rekla ministarka Malović, adekvatni alati, tj. zakonske odredbe. A to mafijaši vrlo dobro znaju.

Slučaj naivnog tajkuna: uzmeš veš i opereš

      Najpre, kad je reč o pranju novca, do 1. januara 2006. godine važio je Zakon o sprečavanju pranja novca. On je namerno tako donet da ne bude primenjiv, jer je njegova krivičnopravna odredba podrazumevala pranje novca, što po ovom zakonu obuhvata samo polaganje novca na račune kod banaka i drugih finansijskih organizacija u Srbiji, dok druge dve faze, tzv. raslojavanje i integracija, nisu obuhvaćene.

 Osoba koja je sa teritorije Srbije iznela 36 miliona evra u gotovini i položila pomenuti iznos na bankovne račune u Republici Srpskoj (novac je delom poticao od poreskih utaja kineskih državljana, prim. aut.), nije moglo biti krivično gonjeno za pranje novca već je gonjenje preduzeto po članu 77a. Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama! Iz analize čitavog slučaja evidentno je da je na ovakav način omogućen prenos prljavog novca i omogućena njegova integracija polaganjem na račune u stranoj državi. Ko je toliko naivan da vrši krivična dela u Srbiji i tu polaže pare na račune banaka? Možda neki naivni tajkun? Takvih ovde, izvesno je, nema.

Sa druge strane, Uprava za sprečavanje pranja novca nije osnovana tako da obuhvati sve napred navedene faze pranja novca. Ona analizira samo jedan deo. Da bi se radilo o pranju novca najpre moraju da postoje dokazi da novac potiče od krivičnog dela, zatim da se taj novac negde plasira ili raslojava, da dobije privid legalnosti, pa da se tek kasnije integriše u određenoj oblasti.

Uprava za sprečavanje pranja novca nije ni kvalifikovana za to, ali ni bilo koja druga institucija. Zapravo, sve institucije koje imaju dodira sa prljavim novcem taj prljavi novac sagledavaju samo iz svog ugla i ne mogu utvrditi da li je on prljav ili nije, jer sagledavaju samo jedan segment. Na taj način ne može ništa da se utvrdi. Samo sagledavanje celine može da utvrdi postojanje pranja novca. Kod nas bi to trebalo da radi tužilac odnosno istražni sudija, ali organizacija tužilaštva i pravosuđa nije adekvatna realnom životu i zato nema uspeha.

Nekih ozbiljnijih pokušaja bilo je dok je postojao UBPOK, ali je bivša srpska vlada donela suludu odluku o ukidanju ove institucije. Treba na ovom mestu reći da ozbiljne istrage u uređenim zemljama traju po nekoliko godina, a ne kao kod nas gde istrage duže traju u novinama nego u institucijama sistema. Pa i te medijske istrage vode ljudi koji uglavnom ne znaju o čemu govore.

Pored toga, neusaglašenost domaćih propisa sa međunarodnim konvencijama takođe ne pruža adekvatne mogućnosti za pravu borbu...

 

Težak zločin malog značaja

 

U članu 194. Ustava od 8. novembra 2006. godine se kaže da svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom, a da su potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava deo pravnog poretka Republike Srbije.

Dalje, potvrđeni međunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom. Zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava.

 I u ovoj oblasti postoji haos.

Naime, država Srbija što kao samostalna država, kao sukcesor bivše SFRJ i SRJ potpisala je i ratifikovala mnoge međunarodne konvencije koje su samim tim postale sastavni deo našeg pravnog poretka. Međutim, to nije slučaj sa Zakonom o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i drugih posebno teških krivičnih dela.

 Naime, Zakon o potvrđivanju Konvencije Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala i dopunskih protokola ("Sl. list SRJ - Međunarodni ugovori", br. 6/2001) ili kako se popularno zove Konvencija iz Palerma, u svom članu 2, pod korišćenjem termina navodi da:

 a) "Grupa za organizovani kriminal" označava organizovanu grupu od tri ili više lica, koja postoji u izvesnom vremenskom periodu i koja deluje sporazumno u cilju činjenja jednog ili više teških zločina ili krivičnih dela utvrđenih u skladu sa ovom konvencijom, radi zadobijanja, posredno ili neposredno, finansijske ili druge materijalne koristi;

 b) "Težak zločin" označava radnju koja predstavlja krivično delo kažnjivo maksimalnom kaznom lišenja slobode u trajanju od najmanje četiri godine ili nekom težom kaznom;

 c) "Organizovana grupa" označava grupu koja nije slučajno formirana radi neposrednog izvršenja krivičnog dela, i koja ne mora da ima formalno definisane uloge svojih članova, kontinuitet članstva ili razvijenu strukturu.

Dakle, ovde treba posebno naglasiti da kvalifikacija težak zločin označava radnju koja predstavlja krivično delo kažnjivo maksimalnom kaznom lišenja slobode u trajanju od najmanje četiri godine ili nekom težom kaznom. A šta su naši prepametni zakonodavci smislili?

 U članu 3. našeg famoznog Zakona o organizovanom kriminalu piše da organizovani kriminal predstavlja vršenje krivičnih dela od strane organizovane kriminalne grupe ili njenih pripadnika. Pod organizovanom kriminalnom grupom podrazumeva se grupa od tri ili više lica, koja postoji određeno vreme i deluje sporazumno u cilju vršenja jednog ili više krivičnih dela radi sticanja posredno ili neposredno finansijske ili druge koristi, za koje je propisana kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna. Dakle, ne kao što to postoji u Konvenciji iz Palerma (najmanje četiri godine ili teža kazna), već propisana kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna.

To u praksi znači da gotovo sva krivična dela mogu da budu dela organizovanog kriminala ili teški zločini ali isto tako i dela malog značaja! Jer, na primer, ako je za neko krivično delo propisana kazna zatvora od šest meseci do pet godina ono u zavisnosti od tumačenja tužioca može da bude i delo organizovanog kriminala, dakle težak zločin (osim ako nije neprijatelj u pitanju) jer je za njega propisana kazna od četiri godine, ali može biti i delo malog značaja jer je po novim izmenama delo malog značaja delo za koje je propisana kazna zatvora do pet godina (pod uslovom da je prijatelj u pitanju).

 

Ko je kome predmet spakovao

 

Kada je u pitanju korupcija, stanje nije ništa bolje. Nada stručne i laičke javnosti da će se nešto promeniti i da se državni organi zaista spremaju na odlučnu borbu protiv organizovanog finansijskog kriminala i korupcije, rođena je nakon izmena Zakona od 31. avgusta 2009. godine, gde su pored dela organizovanog kriminala u nadležnost specijalnog tužilaštva i suda pridodati i korupcija i druga posebno teška krivična dela.

Ali, pažljivijom analizom vidljivo je da od toga neće biti ništa...

 U članu 2, stav 3. i 4. stoji da se ova krivična dela odnose samo na službeno ili odgovorno lice koje vrši javnu funkciju na osnovu izbora, imenovanja ili postavljenja od strane Narodne skupštine, Vlade, Visokog saveta sudstva ili Državnog veća tužilaca. A sva ova pobrojana lica uživaju imunitet!?

 Kod zloupotrebe službenog položaja situacija je takva da vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od 200.000.000 dinara, ili dva miliona evra.

 Pa ko može toliko para da ukrade a da ostane neopažen i da nije u sprezi sa aktuelnom vlašću!?

 Osim toga, ovim izmenama zakonodavac je represivnim organima smanjio polje delovanja, a tekuće predmete je razvodnio, preveo u redovnu nadležnost. Prostije rečeno, nema ništa od toga.

A kako imunitet štiti ova lica? Šef poslaničkog kluba DS-a Nenad Konstantinović upinjao se da objasni kako imunitet važi za poslanike, sem u slučaju ako su zatečeni u izvršenju krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora od najmanje pet godina ili teža kazna. To znači da narodni poslanici ne treba da se plaše hapšenja ako izvrše neko krivično delo iz oblasti privrednog ili finansijskog kriminala, budući da u ovoj oblasti postoje svega dva krivična dela koja podležu ovoj sankciji, a to su falsifikovanje novca (stav 3) i odavanje službene tajne (stav 3).

 Naravno, samo ne bi smeli da se upuste u klasična krivična dela, jer tamo je situacija veoma oštra. U ovoj oblasti gotovo da nema ozbiljnog dela za koje nije predviđena kazna zatvora od pet godina ili teža. Zato poslanici mogu mirno vršiti krivična dela iz oblasti privrednog, odnosno finansijskog kriminala. Tu ih štiti i Zakon i koalicioni dogovori.

U članu 103. Ustava piše da narodni poslanik uživa imunitet. Narodni poslanik ne može biti pozvan na krivičnu ili drugu odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje u vršenju svoje poslaničke funkcije. Narodni poslanik koji se pozvao na imunitet ne može biti pritvoren, niti se protiv njega može voditi krivični ili drugi postupak u kome se može izreći kazna zatvora, bez odobrenja Narodne skupštine. Narodni poslanik koji je zatečen u izvršenju krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora u trajanju dužem od pet godina može biti pritvoren bez odobrenja Narodne skupštine. U krivičnom ili drugom postupku u kome je uspostavljen imunitet, ne teku rokovi propisani za taj postupak. Nepozivanje narodnog poslanika na imunitet ne isključuje pravo Narodne skupštine da uspostavi imunitet. Isto pravilo važi i za pomenuta lica za koruptivna krivična dela.

Pojedinci su pomešali pravnu sigurnost i nesigurnost ko će biti uhapšen i kada, ali ne zato što se plaše pravde već zbog toga što ne znaju šta će biti zapakovano u predmetu.

 

Zakon o otimanju imovine

 

Gromoglasno najavljivan zakon o oduzimanju imovine stečene kriminalom kojim će državi biti vraćeno stotine miliona evra nije ispunio očekivanja jer je naprosto neustavan! Za poslednjih godinu dana, sud je samo (konačno) oduzeo plac takozvanog zemunskog klana u sad već čuvenoj Šilerovoj ulici, možda deo Legijine kuće, i ništa više.

Ako sam Zakon kaže da se oduzima imovina koja potiče od krivičnog dela tada se logično mora dokazati i dokazivati to delo. Istovremeno, i imovina proistekla iz njega mora najpre da bude zamrznuta, ili privremeno, a kasnije i konačno - oduzeta.

Po ovakvom zakonu osumnjičeno lice mora indirektno dokazivati svoju krivicu? To jednostavno nema nigde u civilizovanom svetu. Tvorci ovakvog zakona, za koji su italijanske kolege rekle kako bi ga rado i oni imali, očigledno su pomešali upravni i krivični postupak i napravili mešavinu kakva nigde ne postoji. Italijani su svesni da sve greške moraju da plaćaju, što kod nas nije slučaj. Zbog svega toga, ne bi bilo nikakvo čudo da ovaj naš zakonodavni mutant bude uskoro nazvan zakonom o otimanju imovine.

Ukupna vrednost privremeno oduzete imovine, prema rečima državnog sekretara u Ministarstvu pravde iznosi nekoliko desetina miliona evra, dok se imovina koja se nalazi pod finansijskom istragom meri stotinama miliona! Neki objekti su dati na korišćenje, a neki se iznajmljuju, tako da Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom mesečno prihoduje oko 20.000 evra. Najveći deo tog novca odlaziće za narodne kuhinje. Ali, kako stvari stoje, neće se narod najesti tog hleba ni u narodnim kuhinjama.

Prema ovoj utopiji, ispada da ćemo se obogatiti od oduzetih vila. A šta će biti ako sve odrade šeprtljavo kako inače rade (biranje sudija, na primer), pa budu morali sve da vraćaju i to sa kamatom.

 

 

 

 

 

 

O mrtvima sve najlepše

 

Najnovija odluka naših državnih organa da obešteti porodicu ubijenog Ivana Stambolića sa 250.000 evra krajnje je cinična i bezobrazna, jer ako je ova država bila spremna da za jednu bahatu bitangu isplati čak milion evra da bi mu se sudilo u Srbiji, gde će taj postupak prouzrokovati još troškova, na osnovu čega je određeno obeštećenje za ubijenog Stambolića, i kako se u njegovom slučaju država pravda da nema para? Zašto nije, kada se već hvali poduhvatima o oduzimanju imovine stečene krivičnim delima, od te imovine dodelila pristojnu odštetu Stambolićima?

 

 

 

Krivda protiv pravde

 

Ako se najnovije akcije porede sa akcijom Sablja to nikako ne sluti na dobro jer je epilog te akcije bio katastrofalan. Od oko 11.000 privedenih lica svega je desetina lica osuđeno. Sa druge strane, država Srbija je isplatila i još uvek isplaćuje basnoslovne sume novca na ime obeštećenja zbog nezakonitog postupanja državnih organa. Bilo bi pametnije da se državni organi puste da rade na osnovu zakona, a ne po preporukama niti predsednika Republike niti predsednika političkih partija, da se istima stvore mogućnosti za normalan rad a ne da se istrage vode preko medija, a sve u cilju promocija određenih političkih opcija. I dalje državnim organima u borbi protiv kriminala nije nalogodavac zakon nego neko drugi tako da će oni i dalje selektivno primenjivati pravdu.

 

 

 

 

 

koja je sa teritorije Srbije iznela 36 miliona evra u gotovini i položila pomenuti iznos na bankovne račune u Republici Srpskoj (novac je delom poticao od poreskih utaja kineskih državljanja, prim. aut.), nije mogla biti krivično gonjena za pranje novca već je gonjenje preduzeto po članu 77a. Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama!