Tabloid je pozvan

 

Taksi mafija

 

Pitomi žive od divljaka

 

Svakome je jasno da se mesečno u Beogradu obrne oko milion evra samo od članarina taksista u udruženjima. Bar dvadeset odsto tog novca potiče od "divljih" vozača. Zato ne treba mnogo mudrovati oko odgovora zašto gradska vlast ne želi da zavede red u ovoj branši

 

Milan Malenović

 

"Kako mislite da rešite problem Kosova kada ne možete da rešite ni problem taksi prevoza u Beogradu?", pitala su nedavno dva stranca taksistu po nadimku Liger dok ih je vozio od aerodroma u Surčinu do centra Beograda. Pitanje je bilo opravdano: putnici su upravo na svojoj koži osetili kako izgleda uzimanje taksija na aerodromu 20 kilometara od Slavije.

Aerodrom Beograd je vlasnik zemljišta na kome se nalazi i ima pravo da sam određuje pravila igre. Za taksiste to znači dobijanje specijalne dozvole za preuzimanje putnika na dolaznom terminalu. Odabrani, kojima su izdate pomenute dozvole, neretko odokativno određuju cenu vožnje koja raste srazmerno putnikovom nepoznavanju srpskog jezika. Do centra grada za 50 evra nije nikakva retkost, pa ko voli neka izvoli.

Ono što stranci obično ne znaju, a što je Ligerovim putnicima, na njihovu sreću, bilo znano, jeste da na odlaznom terminalu postoji divlja taksi stanica gde su vozači nešto korektniji. Na tom terminalu je zvanično zabranjeno parkiranje, ali kada su u pitanju neki taksi vozači dežurni policajci su spremni da zažmure na oba oka. Taksisti koji ne poznaju policajce kruže kao lešinari oko terminala dok ih neki putnik ne zaustavi.

Po članu 30 Odluke o taksi prevozu u Beogradu, gradonačelnik određuje najvišu cenu taksi prevoza. Znači, skuplje od propisane cene ne može. Uglavnom.

Naš sagovornik Liger kaže, međutim, da su taksisti u Beogradu upućeni na sitne krađe i prevare kako bi preživeli. "Drugačije se ne može", tvrdi on. Da bi mogao legalno da posluje, beogradski taksista mora da ima vozilo koje ispunjava određene norme, a to košta. Zatim mora da plaća članarinu udruženju u kome je, ako želi da prima radio pozive za vožnju. A i to košta, i to debelo.

Mesečna članarina iznosi, u zavisnosti od asocijacije, od 3.000 do 6.000 dinara. Za te pare taksista dobija radio poruke iz centrale o potencijalnim putnicima. Pored toga, taksista je dužan da poštuje uputstva gazde asocijacije u vezi s popustima. "Vozite se našim vozilima, dajemo popust na pozive" najbezočnija je laž koja može u Beogradu da se čuje, tvrdi Liger.

"Ne daju udruženja popust, još manje njihovi vlasnici, već mi, taksisti", objašnjava nam naš sagovornik. "Nama gazda jednostavno saopšti da je popust toliki i toliki, a kome se ne sviđa može da promeni udruženje, mada je svuda isto".

Postoji još uvek nekoliko udruženja koja odluke donose glasanjem svojih članova. Jedno od njih je i Beotaksi, koje zbog načina glasanja nema popuste na pozive. Međutim, da bi se danas neki taksista učlanio u tu asocijaciju mora da plati najmanje 600 evra. U taksiju je sve novac, ali putnici i sami vozači od toga nemaju ništa.

Pink taksi, na primer, ima oko 1.700 vozila i za svako kasira po 6.000 dinara mesečno. Na kraju svakog meseca gazda je bogatiji za preko deset miliona dinara. Od tih para plaća nekoliko radnika u centrali, troškove centrale i - ništa više. U Beogradu ima preko 7.500 legalnih taksista, pa svako može da izračuna koliko se para tu obrće i to samo od njihovih mesečnih članarina.

Ono što predstavlja dodatnu, još masniju zaradu za gazde udruženja taksista jesu nelegalni vozači. Postoje dve vrste takvih: oni koji su potpuno "divlji" i oni koji su samo nelegalno u Beogradu. Ovi potonji se registruju u nekoj Beogradu komšijskoj nedođiji, kojoj, po pravilu, taksisti ni ne trebaju jer se sve, ionako, prevozi volovskim zapregama. I takve opštine, međutim, imaju pravo da izdaju taksi dozvole. Zatim vozač iz te selendre dođe u Beograd i nađe vlasnika neke od preko 20 (i slovima: dvadeset) asocijacija koje dejstvuju po Beogradu. Ako je vlasnik spreman na nagodbu, posao se odmah završava i takav vozač za nekih stotinak evra mesečno dobija radio-stanicu i pristup radio-mreži udruženja.

"Na jednom razgovoru taksista i vrhuške beogradske policije pomenuta je kuća u okolini Pančeva", priča nam Liger. "U njoj je samo zbog dobijanja taksi dozvole bilo u istom trenutku prijavljeno i po 500 ljudi. Niko iz policije se nije iznenadio kada je ovo čuo".

Policija je priča za sebe. Na taksi stanici pored hotela Jugoslavija vikendom uveče dežura uvek ista ekipa taksista koja tu stanicu smatra svojim vlasništvom. Među njima ima i "divljaka". Ako neki regularni vozač, koji ne pripada gangu, pokuša tu da stane, najmanje što može da mu se desi je da mu "kolege" bejzbol palicama polupaju svetla na vozilu. Policija sve to godinama zna, ali ništa ne preduzima.

Čak i kada na nekom prometnom mestu u gradu stoje dvojica regularnih i po desetak "divljih" za policiju to nije interesantno. Ako bi jedan od legalnih taksista i pozvao dežurni broj beogradske policije dobio bi odgovor da policija ne može da interveniše bez naloga gradske inspekcije. U gradskoj inspekciji bi na to rekli da oni ne mogu ništa da preduzmu bez asistencije policije. I tako ukrug.