Zadnja strana

 

Kengur pred sudom

 

Piše: Dragan Vasiljković

 

 

Čujte, u Hrvatskoj misle da sam kengur. Klokan. Da imam torbu i da planiram novu borbu. Da se branim na sudu. Pa nisam ja, gospodo, David Štrbac i neće biti jazavca pred sudom! Neće biti ni mene, ni torbe, ni jazavca! Pa šta oni misle, ja sam rezervni oficir elitnog Prvog kraljevskog Viktorija puka u Melburnu! Jači od kengura, brži od svetlosti, duh koji hoda, Lorens od Krajine! Istina, a trenutak je za istinu, ja sam više bio sklon biznisu nego vojnim veštinama, ali, eto, sudbina me dovela i do tog zanata. A lepo sam počeo, sa tek dvadesetak godina života bio sam poslovan čovek, malo kradena roba, malo žene... Imao sam, što biste vi ovde rekli, mrežu agencija za poslovnu pratnju. Pa ko se upeca. A policija u Melburnu upeca mene, tako mladog, pa kako je to jedno humano društvo, odmah mi ponude: ili vojska ili zatvor. Vojska, naravno. Tako je sve počelo...

Onda sam bio po svim mogućim svetskim ratištima i obučavao kako se odbraniti, kako napadati... I naplatio, što da ne. Ne može svako da skupi neki bašibozluk, lovačko društvo i nesuđene izviđače pa da od njih napravi armiju. Evo, i od onakvog divljeg plemena iz Knina sam taman neku vojsku napravio, počeo narod da me slavi, i odmah se vođama nisam dopao. I eno kako su završili. A bio sam spreman da pregovaram sa Hrvatima kad smo bili najjači. Ali ne, politika samoubistva je već bila zacrtana. Sunovrat i tačka. Nebeska Srbija, brale!

Pre nego što mi se desila ta avantura po selima Krajine, lepo mi je bilo. Vozikao sam jedrilice pod australijskom zastavom pored crnogorske obale, nešto bih malo prodao, nešto zaradio, i život je imao smisao. Tu sam počeo da upoznajem važne ljude iz Srbije. Uostalom, ima li boljeg mesta za upoznavanje srpskih ministara nego što su crnogorske plaže? E, tako sam ja obrnuo novu stranicu svog života. Ko je tada upoznao Jovicu, Bracu, Frenkija, Branu Crnčevića, Radmila Bogdanovića i slične prosvetne radnike, mogao se nadati nečemu, a često i svačemu! Ko je bio među osnivačima Srpskog pokreta obnove? Ja! Ko je prvi nosio crvenu beretku? Ja! Kome je Brana donosio kese pune para? Meni, naravno! Koga je pokojna Klara Mandić više volela, mene ili sve ostale? Mene, naravno! Ko se prvi zakačio sa Martićem, Miloševićem, Babićem i ostalom bandom? Ja, naravno! Smetao im je Kapetan Kengur, čovek koji rešava stvari u tri skoka, koji nosi torbu iz borbe u borbu!

Posle sam se povukao. Sa zatupljenim komunjarama nije bilo perspektive. Pretresali su mi onaj humanitarni fond, ali nije ni Kep od prekjuče, ništa mi nisu našli. Pa ja sam lopovski zanat izučio dok su oni još išli u ono Titovo selo Kumrovec u političku školu! Ipak, nekako sam se pronašao u Srbiji, mada nije bilo lako. Niti su oni znali da igraju golf, niti sam ja znao da žderem po kafanama i pevam četničke pesme. I sve bi bilo lepo da nije Milošević sa svojom naopakom ženom napravio novi haos u državi. Odlučio čovek da ide na izbore a uopšte nije morao! I pade kao kruška...

Došla nova banda, demokratska. Lepo su me ponudili: gospodine Kengure, poštovani Kep, nemoj da ti skratimo rep nego se pridruži u rušenju režima! Pa šta da radim, zgranem se ja, a oni meni, znaš ti dobro svoj posao, skupi ljude i gini ako treba! Pa dobro, kad sam takve sudbine da me nijedan rat ne može zaobići... Uzmem ti ja par stotina Đinđićevih ljudi, zauzmemo čuvenu "Beograđanku" i čekamo da Milošević pruži otpor. Ali, ne lezi vraže, čovek priznaje poraz i to preko televizije! Pa šta ćemo sad, majku mu, pomislim kao dobar vojnik, treba negde nešto da zauzmemo! Uzmem ti ja dva ukradena raketna lansera i jedno dvesta ljudi pa krenemo na ondašnju Saveznu upravu carina. Dobar dan, dobar dan, jesi li ti Braca Kertes, jesam kapetane, kojim dobrom? Kako kojim dobrom, nema ovde dobra, nego vadi pare ili reci gde ih kriješ!

Eto, tako je počela revolucija. Sve čisto i po Ženevskoj konvenciji. Bez mrtvih, ranjenih i popaljenih. Sve je bilo pod kontrolom. Braca je bio malo pametniji pa je sačuvao sve spiskove svih ličnosti kojima je dao pare, kola, kompjutere, kamione, oružje... Baš sve. Vidim ja da su se utrkivali, i vlast i ondašnja opozicija, ko će da se omrsi. Mislim, kapetane, ne valja ti posao, propao ti biznis, ovi su sve očerupali...

Pa dobro, pogledajte realno kako stvari stoje: ja sam za svoje pare došao da budem vojnik-plaćenik, da uložim pa da zaradim. Tako je bilo u Africi, tako je bilo u svakoj zemlji gde sam ratovao za pare, pa sam računao da će mi se i Srbi pošteno revanširati. Mislim, ja nisam naivan, niti sam neki isfolirani patriota, ali svako valjda ima neku domovinu pa je slab na nju...

Ali, čim je krenula demokratska pljačka, raspitam se ja, ima li tu mesta za jednog poštenog borca, slavnog kapetana Dragana koga zavidni ljudi zovu Kapetan Kengur. Ali, mi smo vama već pomogli u životu, dali smo vam šansu, vi ste oprali biografiju, mi smo vam dali da učestvujete u našem demokratskom prevratu, šta još hoćete?

Pa da, sve mi je bilo jasno. Ovi bi me prodali za kilo suvih šljiva, nema ovde za mene više posla. I tako sam se vratio tamo odakle sam i došao. Među prave kengure. Malo sam opet jedrio, malo se sunčao na australijskim plažama, malo sam igrao golf, planirao neki pošten biznis (idu godine, nema smisla da kao zreo čovek nešto šaniram)...

 Dragi moj srpski čitaoče ovog nesalomivog magazina, sve bi bilo kako treba da nije kako ne treba. Stigla je, dakle, i ta poternica iz Hrvatske. Ušao sam čak i u jednu intimnu prepisku sa hrvatskom ministarkom pravde Vesnom Škare-Ožbolt, i moram reći da me se gospođa dojmila! Ako sam bio malo vulgaran u intimizaciji, neka mi ovom prigodom oprosti, ja sam jedan alfa-muškarac, kad prepoznam alfa-ženku ja potpuno podivljam. A inače nisam takav.

Konačno, budimo realni, ja sam se držao pravila u ratu, svi razumni Hrvati znaju da sam se gadio i zločina i zločinaca. Ako odlučim da se pojavim pred njihovim sudom moraće da mi obećaju da me neće dati srpskom pravosuđu, da ne prođem gore nego kod svete inkvizicije.

Nego, da mi batalimo tu priču o poternicama, hapšenjima, suđenjima, zločinima, imam ja pametniji predlog... Zapravo, mislio sam da činimo malo biznisa tamo oko Istre i Kvarnera, da gradimo neke ekskluzivne golf terene, ovde u Srbiji to slabo ide a tamo bi bilo idealno. Ako je vlada Hrvatske zainteresirana, ja imam investitora, garantiram gradnju u roku i siguran profit. Ako treba, ovladat ću hrvatskim pravorijekom za nekoliko sedmica, i taj mi se rok može smatrati za neku minijaturnu robiju na konto neke eventualne krivnje, tek da pučanstvo bude zadovoljno.

Pišem ovo u noćnim satima, namazan krečom po licu, go k'o od majke rođen, sa štapom u rukama, duboko iz unutrašnjosti jedne australijske pustinje, među Aboridžinima. Zbog razlike u vremenu kod vas je podne i ručak (objed). Dobar vam tek!