IN MEMORIAM

Zoran Ćirić (1963-2010), direktor i vlasnik TV Jesenjin

Kavaljer do bankrota

 

Zorana Ćirića je ubila država i birokratija! Ona ista koja nam razjeda mentalno tkivo, koja nas pod demokratskom zastavom guši i ubija, a da to ne znamo ili nećemo da priznamo

Miroslav Vislavski

 

Deo srpskih medija je na skroman način preneo agencijsku vest da je 19. aprila preminuo Zoran Ćirić, vlasnik i direktor TV Jesenjin iz Novog Sada. Životnu scenu ovaj 47-godišnjak je napustio pokošen infarktom srca u svojoj kući u ulici Slavujevoj, u delu Novog Sada prepoznatljivom po nazivu Adice. Za mnoge, ova vest je naša svakodnevica sa kojom se srećemo u ovom sumornom i surovom životu. Za one koji su poznavali Zorana Ćirića, ona je šokantna i bolna.

Zoran Ćirić je bio čovek koji se voleo. Sa obiljem vrlina, ali i manama koje ne ugrožavaju nikog do njega samog. Sam je sebi bio najveći neprijatelj, baš zato što je činio drugima. Društvu i svima onima koji su mu bili uza skute gledajući u njemu neiscrpni bazen vrednosti i imetka... One koji su mu bili najlojalniji, držao je na srcu sa neretkim zaboravom pažnje. Smatrao je normalnim njihovu strpljivost i toleranciju prema njegovim promašajima...

Srce za nevoljnike

Tragična vest nije ostavila ravnodušnim nikoga ko je imao bilo kakve kontakte sa ovim neobičnim čovekom. Zbog toga što je pripadao ljudima koji su uvek i krajnje pozitivno razmišljali... Koji je bio solidaran sa svima onima koji su svoju dušu stavljali Bogu na raspeće, koji su bili mučenici i paćenici, ali i sa onima koji su životu prilazili sa vedrinom i čistotom naivnog deteta... Hteo je uvek i u svakoj situaciji da bude na raspolaganju, da učini i ono što mogao nije ili mu nisu dali oni koji su uživali njegovu dobrotu i blagonaklonost, toleranciju i slabosti plemenitog čoveka.

Bio je kavaljer do bankrota! Boem bez granica! Grešnik pred kim je i Bog žmurio i tolerisao mu ljudske "grehe"! Vernik pred kojim nisu postojale granične barijere u crkvenim željama ili potrebama! Blanko humanitarac. Dobročinitelj bez rezerve i bez kriterijuma... Gazda koji to nije znao biti. Ni po ophođenju prema svojim potčinjenim, ni po materijalizaciji sopstvenog potencijala. Potencijala svojih dobara i nečijeg rada. Bio je drug i prijatelj sa "najamnicima" svojih - Televizije i Radija Jesenjin... Svima je davao šansu, posebno onima koji su kao novinari ili namereni da budu novinari bili ili ostajali bez medija na kojima su se potvrđivali ili ispoljavali...

Na Televiziji Jesenjin defilovali su mnogi istaknuti novinari. Po pravilu oni kojima su zbog "oštrog" i "dugog" jezika davani otkazi. Za razliku od njih, ja sam na Jesenjin došao kao "oterani" najuspešniji sportski funkcioner u Novom Sadu, Vojvodini i jedan od najuspešnijih u SRJ iz devedesetih godina. Oterala me je jedna bitanga koja nema veze sa sportom, ali je znala kako se mogu "kupiti" tri šećerane za tri evra i opljačkati minuli rad generacija za nama. To je ista bitanga koja danas bez skrupula predlaže korumpiranoj Vladi da joj poveri na upravljanje firme koje su osakaćene demokratijom i oterane u stečaj, ne bi li on i slični njemu podigli srpsku privredu i otpustili nove desetine hiljada radnika kako su to uradili u minuloj deceniji. Tada me je pozvao Zoran Ćirić i ponudio mi da radim na Jesenjinu. Do tada sam se sporadično bavio novinarstvom. Zapravo kao politički funkcioner sedamdesetih i osamdesetih i sportski u devedesetim, stavljao sam se na uslugu pojedinim novinama da napišem poneki tekst ili pošaljem izveštaje sa putovanja. To mi je bilo sve novinarsko iskustvo! Uskraćen za javnu scenu u kojoj sam plivao skoro pune tri decenije, a bez koje sam ostao zahvaljujući Koletu, oberučke sam prihvatio Zoranovu ponudu. Drugog decembra 2002. sam imao prvu emisiju Kontranapad! I tako do danas. Na malu televiziju, dolazili su u kultnu emisiju najistaknutiji sportski likovi. Sa Jesenjinom sam počeo novi život i sada skoro decenijsku borbu za čistotu odnosa u sportu - kao novinar. Nastavio sam gde sam stao kao sportski radnik. Zahvaljujući Zoranu Ćiriću!

Delio je blagoslove

I koliko god veličali Insajder seriju velike televizije, sličnih emisija je bilo znatno ranije na Jesenjinu. Istina ne tako dobro obrađenih. Jer policija nije sarađivala sa nama. Država se na to nije obazirala! Ostaje zabeleženo da su u tome učestvovali borci poput pokojnog kolege i prijatelja Nikole Simića, Milovana Brkića, Mladena Buluta, Zorana Šećerova, Jove Stefanovića, Momčila Jokića, Ratka Dmitrovića, Dejana Nikolića i još nekih kolega koji nisu mogli da se suprotstave kriminalu i mafiji u sportu možda u svojim medijima, ali su to činili u Kontranapadu TV Jesenjin. Tu su promovisane knjige poput Tabloidove "Sjaj i beda sportske mafije" i Nikole Simića "Mafija u srpskom fudbalu". Prihvativši me u svoje okrilje, Zoran Ćirić mi je presudno pomogao da sačuvam lično dostojanstvo i omogućio mi slobodu! U tom pogledu nisam bio jedini. Primeri su i slučajevi Milorada Crnjanina, Ljiljane Đurđevac, Jovana Stefanovića, Olivere Miletović, Jelene Tinske, Milijane Baletić... Hvala mu na tome, do groba!  

Bio je zanesenjak veći od pesničkog uzora po kome je nazvao svoje medije... Nije znao da bude zlopamtilo, čak ni onda kada je morao biti osvetnik prema onima koji su ga varali, izneveravali i povređivali na bestijalan način... Sve sporove je relativizovao, pa čak i situacije i pojedince koji ni po čemu nisu zasluživali blagoslov sveštenika, a ponajmanje njegov! U poslu neretko lakoveran do naivluka, što je dovelo do posrnuća njegove slabosti - Radija i Televizije Jesenjin.

Jednu od najslušanijih radio-stanica, kakva je bila Jesenjin, nedavno je prodao - ne za novce! Za robu, u kojoj je bilo one sa sivog tržišta, do bescenja... Nekom ko ga nije ispoštovao u danima kada je odlazio Bogu. Taj neko, koga niko ne zna kao vlasnika Radio Jesenjina, nije prilagodio program radija za koji javnost smatra da je još uvek vlasništvo pokojnika. Ispalo je da je pokojnik priredio sebi veselje na putu bespuća! Barem po programskoj šemi.

A jedna od retkih, u vreme demokratije sigurno najslobodnijih televizija, Jesenjin, svela se na par izvršilaca na putu trasiranom za gubitnike... I pored ugleda koji je uživala kao najsadržajnija u konkurenciji malih televizija. Televizija Jesenjin je platila ceh bukvalnom poimanju demokratije koja protežira "slobodu medija" pod drakonskim Zakonom o javnom informisanju koji je izglasala demokratska većina!

Bogatstvo razlika

Mi koji smo godinama na Televiziji Jesenjin s razlogom ističemo da je reč o najslobodnijoj televiziji u Srbiji. U njenom programu su imali mesta svi slobodnomisleći intelektualci i građani, ravnopravno sa partijskim aparatčicima i njihovim liderima bilo koje političke odrednice. Ali, ona je imala smelost i odvažnost da štiti i afirmiše sve pozitivne strane nacionalnog ponosa i dostojanstva u nevremenu koje nam je potureno sa globalizacijom i neuverljivim evroatlantskim integracijama. Dostojanstvo i ponos koje je Srbija izgubila ili se nevoljno odrekla onoga što ju je vekovno činilo priznatom, poštovanom i cenjenom u svetu. Zbog toga su je "evropejci" prezirali, bojali se takve televizije i po oprobanom modelu anatemisali, kvalifikujući je "radikalskom", "nacionalističkom"... A Zoran Ćirić kao vlasnik i njen direktor je bezazleno smatrao da je patriotska dužnost čuvati bogatstvo svakojakih vrednosti jednog naroda. Pozivao je sve stranačke prvake i njihove pristalice da gostuju na njegovom i našem Jesenjinu. I svi su uživali gostoprimstvo, bez obzira na to što su se neki ogrešili o postulate televizije koja neguje i poštuje nacionalno dostojanstvo. Po tome je i on kao vlasnik i njegova televizija kao medij, a sa njim i svi mi koji smo bili sa njim na njegovoj i našoj televiziji pokazivali mnogo viši nivo demokratičnosti nego oni koji nas "uče" demokratiji.  

Zato je njegova iznenadna i prerana smrt nenadoknadiv gubitak za slobodno novinarstvo. Bez obzira na to da li je imao svest o slobodi medija, bez obzira na to da li je on to tako hteo ili se njegova televizija spontano profilisala kao slobodna i nezavisna. Buduća istorija će biti krivotvorenje činjenica i biće nepravedna ukoliko ne posveti dužnu pažnju jednom od embriona slobodnih medija i slobodnog novinarstva u deceniji rađanja demokratije u Srbiji. Njome se smatra vreme nakon slamanja navodnog totalitarnog režima. Navodnog zbog toga što "demokratska vlast" svoju demokratičnost manifestuje na kritici režima koji je oborila u ime "sloboda i demokratije" po meri svoje vladavine, u kojoj su gušeni svi slobodniji mediji. TV Jesenjin je žrtva takve politike. Njegovo polaganje na lomaču je išlo etapno, nakon dodeljene regionalne frekvencije. Prvo je trebalo kompromitovati vlasnika i podriti mu osnovu za materijalnu potporu koja je građena iz poslovnih projekata marketinškog karaktera. Desilo se to na području nekadašnje bratske republike u kojoj je Zoran kao podoficir služio narodima i narodnostima u nekadašnjoj JNA. "Uhitili" su ga kao osumnjičenog narkodilera! Držali su ga u zatvoru u Puli stotinu dana na osnovu poternice koju je raspisao austrijski Interpol! Ispostavilo se, velikom greškom! Austrijanci još uvek nisu isplatili nadoknadu za montirano hapšenje. Naši "demokratski" mediji su konstruisali monstruozne priče, utrkujući se u izmišljotinama. Zbog toga su vođeni sudski postupci po tužbama Zorana Ćirića.

Poslednji udar je usledio kada je monopolistički emiter stranog porekla SBB likvidirao ovu televiziju iz svog kablovskog sistema. Onda su iščezli svi značajniji sponzori... Dažbine su ostale kao namet na vilajet. A poslednja slobodna televizija u Novom Sadu i Vojvodini danas vegetira! Ali je ostala slobodna!

Zorana Ćirića je ubila država i birokratija! Ona ista koja nam razjeda mentalno tkivo, koja nas pod demokratskom zastavom guši i ubija, a da to ne znamo ili nećemo da priznamo. Egzekuciju nisu učinile razne bezbednosne službe kao što se nagađa u slučajevima Ćuruvije, Panića i Dade Vujasinović. Učinili su to aparat i vlast koji nam serviraju "demokratiju", "slobodu medija", "svetlu perspektivu", kreirajući zakone kakav je i Zakon o informisanju koji sahranjuje medije postupno, ali sigurno i bez greške!