Amerika

Predberzanski krah i prikriveni rasizam

 

Kašika između države i crkve

 

Finansijska kriza samo je ogolila duboke podele koje su i ranije postojale u američkom društvu, ali su vešto gurane pod tepih

 

Marko Vasić

dopisnik iz Vašingtona

 

 

Aktuelna ekonomska kriza koju većina smatra najgorom od Drugog svetskog rata, mada ima i onih koji veruju da je gora i od one iz 1929. godine, učinila je da se produbio jaz između ekonomskih slojeva američkog društva.

Na jednoj strani su bogati, i to neretko nezamislivo bogati, a na drugoj puka sirotinja. Na jednoj strani su belci, na drugoj crnci, a na trećoj pridošlice iz Latinske Amerike, takozvani latinosi. Rasu za sebe čine superbogati Amerikanci koji su poprimili zelenu boju američkog dolara.

 

  

Ručak na kupon

 

Nešto više od dva miliona američkih građana 1969. godine se hranilo u narodnim kuhinjama - utočištima za one koji ne mogu sebi da priušte nijedan pristojan obrok dnevno. U 2002. bilo ih je već 17 miliona, dok danas ispod granice gladi živi više od 40 miliona Amerikanaca. Brojka je zastrašujuća.

Da bi nekako ublažila posledice krize, administracija Baraka Obame je odlučila da subvencioniše onaj jedan obrok dnevno koji kupuju najsiromašniji. U restoranima koji su prihvatili vladine uslove, građani registrovani kao socijalni slučajevi posebno teškog imovinskog stanja, mogu svoj ručak da plate samo pola dolara. Razliku dotira država.

Ručak se plaća ili kuponom koji izdaju za to nadležne službe ili, neretko, posebnom kreditnom karticom. Pored lošeg imovinskog stanja, kandidat za skoro besplatni obrok mora da ispuni još jedan specifičan uslov: da pristane da se pre ručka ne moli!

Molitva pre svakog obroka ima dugu tradiciju u Severnoj Americi. Ona, u stvari, ima neprekinute korene koji sežu još u srednjovekovnu Evropu. Prve velike talase Engleza i Nemaca koji su dospeli do obala današnjeg SAD činili su upravo oni koji su se plašili da bi mogli da postanu žrtva verskih sukoba koji su tokom 16. i 17. veka još uvek potresali Stari kontinent.

Sa sobom su oni poneli i naviku smernog hrišćanskog života, koju su u nasleđe predavali svojim potomcima. Verovatno još jedino u Americi možete na javnom mestu, u nekom restoranu, da vidite ljude koji se na tradicionalan način mole pre obroka. U kućama je ova molitva gotovo obavezna, pogotovo u konzervativnim hrišćanskim sredinama.

Sada je administracija prvog crnog predsednika Sjedinjenih Država odlučila da ovu tradiciju zabrani onima koji bi da se hrane o državnom trošku. I to ne zato što je Obamin otac musliman, već da bi se do kraja poštovala ustavna razdvojenost crkve od države.

Ono što posebno iritira konzervativce među američkim hrišćanima jeste činjenica da istovremeno država i dalje daje subvencije za, na primer, zidanje molitvenih prostorija namenjenih muslimanima na američkim univerzitetima ili izgradnju bazena za ritualno pranje nogu pre molitve koje su, takođe, zahtevali muslimani na studijama u Americi.

Dakle, ko želi ili mora da se hrani iz državnog kazana, u Americi ne sme javno da pokazuje svoju versku pripadnost.

Amerika odavno nije više oaza tolerancije - ni verske, ali ni nacionalne. Holivudska produkcija to, istina, još nije zapazila, ali su ovoga svesni svi oni koji američko društvo dobro poznaju.

  

Peta kolona

 

Kriza je još više razbuktala međuverske animozitete koji su sve vreme tiho tinjali daleko od očiju javnosti. Kako se izbijanje sadašnje krize pripisuje investicionoj banci Goldman Saks i dinastiji Rotšild, a i jedni i drugi su jevrejskog porekla, u Americi antisemitizam poslednjih nedelja uzima zabrinjavajuće razmere.

Ovo nije ništa novo, budući da su jevrejski bankari bili stigmatizovani još u vreme krize tridesetih godina prošlog veka, ali se verovalo da je moderno američko društvo iznad toga. Kako da ne, rekli bi zlobnici.

Publicista Mat Taibi je usred vruće debate o navodnoj jevrejskoj zaveri napisao: "Prvo što o Godman Saksu morate da znate jeste da je ta banka svuda oko nas. Najveća investiciona banka na svetu nalikuje vampirskoj hobotnici koja nemilosrdno isisasava sve što miriše na novac."

Iako je Taibi kasnije objašnjavao da njegov članak nije antijevrejski, ipak nije mogao da spreči da ga citiraju ekstremni desničari.

Desetine hiljada uzbuđenih Amerikanaca diskutuju o ovome na internet blogovima. A tamo može svašta da se pročita, kao na primer: "Jevreji su bezobrazno sveprisutni u svetu finansija", ili da su SAD "samo obično oruđe u rukama Izraela". Neki ukazuju na preveliki uticaj AIPAC-a (američkog proizraelskog lobija) i na činjenicu da Jevreji čine tek dva odsto američkog stanovništva, ali su nesrazmerno više prisutni u centrima odlučivanja, posebno u Kongresu Sjedinjenih Država. Posebnu pažnju izazvao je komentar bivšeg agenta CIA, a današnjeg profesora na prestižnom Univerzitetu Džordžtaun Majkla Šojera, koji neskriveno piše o "petoj koloni proizraelskih državljana Amerike".

U međuvremenu je u diskusiju morao da se umeša Robert Rajh, bivši ministar za rad u kabinetu Bila Klintona, i da upozori kako je "istorija već pokazala efikasnost ovakvog demagoškog turiranja", strahujući pri tome da bi Jevreji, homoseksualci (?) i crnci mogli da budu prve žrtve populističkog gneva izazvanog ekonomskom krizom.

  

Raslojavanje

 

Ljudi uvek traže krivca u nekom drugom, to je tačno. Ali je isto tako tačno da Amerika nikada ništa efikasno nije preduzimala protiv svojih ultradesničara. Sve dok SAD nisu ušle u rat protiv nacističke Nemačke, Amerikanci su imali običaj da prilikom intoniranja himne podignu desnu ruku u pravcu zastave. Istina, za razliku od Hitler-Grussa dlan su Amerikanci držali okrenut na stranu, ali je ovaj pozdrav brže-bolje ipak zamenjen stavljanjem desne ruke na srce, kako to i danas čine američke patriote dok slušaju svoju himnu.

Ako je Kju-klus-klan i zabranjen, nije zabranjeno organizovanje na sličnim osnovama. I danas se u nekim južnim saveznim državama dešava da pristalice rasističkog poimanja sveta otvoreno demonstriraju na ulicama, noseći simbole koji neodoljivo podsećaju na one zabranjene. Sve to spada u američku demokratiju, ali ista ona nesporno počiva na povlašćenom položaju WASP-a (engleska skraćenica za: beli anglosaksonski protestant).

Tekuća kriza samo je dovela do povećanja broja pristalica organizacija na krajnjem desnom krilu, koje su i ranije nesmetano delovale. Na kraju i statistika govori u prilog prikrivenog rasizma u Americi i pre berzanskog kraha. Tako, na primer, siromašni, neškolovani crnac ima sve šanse da bude osuđen na smrtnu kaznu, ako se utvrdi da je počinio neko delo za koje je ova kazna i zaprećena. Višestruko su manje šanse da za isto delo na smrt bude osuđen neki belac, a ako je dotični diplomirao na nekom od elitnih fakulteta i potiče iz ugledne porodice, sa odgovarajućim bankarskim računom - šansa da završi na električnoj stolici ravna je nuli.

Raslojavanje je vidljivo na još jednoj strani. Iako je Amerika nastala doseljavanjem sa svih strana sveta, danas nimalo nije lako biti emigrant u ovoj zemlji. Posebno ako boravite u saveznoj državi Arizoni i nemate odgovarajuću dozvolu. A ako još potičete iz Južne Amerike, ili bar ličite na latinosa i govorite španski, crno vam se piše.

Arizona je država u koju zbog blizine rado dolaze ilegalni emigranti iz Meksika. Zato je u njoj u međuvremenu utočište našlo oko 400.000 latinosa bez dozvole boravka. Za američku privredu su oni preko potrebni, jer se ne libe da obavljaju poslove od kojih Amerikanci, ali i ogromna većina legalnih doseljenika beži glavom bez obzira. Pomoćni radnici u kuhinji, na primer, nezamislivi su bez ilegalaca i robijaša na uslovnom otpustu. Male dnevnice, težak i prljav posao, nezgodne gazde - sve to čini svoje. U stvari, tako je bilo do ove krize.

Danas mnogi belci sa ljubomorom gledaju tamnopute emigrante kako vredno rade. Zato je guvernerka Žan Brujer predložila zakon po kome se ilegalni boravak u Arizoni tretira kao krivično delo. Trik je u tome što su sada lokalni policajci (šerifi) u obavezi da hapse ilegalce, dok su pre mogli da se prave nevešti jer je imigraciona politika stvar federacije, odnosno njenih službi.

Po zakonu koji nosi naziv SB 1070, čije je usvajanje konzervativna guvernerka predložila u očekivanju lokalnih izbora, policija je dužna da legitimiše svakog ko joj se učini da bi mogao da bude ilegalni doseljenik. Kažnjivo je čak i ako neko legalno boravi, ali u trenutku kada ga policija zaustavi nema kod sebe odgovarajuća dokumenta. Još je kažnjivije ako ilegalni doseljenik uopšte nema nikakva dokumenta.

U zaštitu ilegalaca stale su u Arizoni samo neke organizacije za ljudska prava koje u ovom zakonu vide čist rasizam, jer je on prvenstveno uperen protiv doseljenika iz Latinske Amerike.