Natrag

Uvodnik

Uvodnik

 

(Pr)osudite sami

 

Milovan Brkić

 

Valter

 

Prošle nedelje dirnula me je pažnja Velimira Bate Živojinovića. U prošlu subotu proslavljao je u Sava centru 77 godina života i 55 godina posvećenosti glumačkom poslu. Gospođica iz organizacionog odbora zvala me je više puta na mobilni telefon, interesujući se na koju adresu da mi dostavi pozivnice za VIP ložu. Zvala je i u subotu, da proveri da li ću doći, što mi je bilo neobično. Priznajem, godila mi je pažnja koja mi je posvećena, jer me u životu, kao čoveka s druge strane linije, gospoda nije pozivala na prijeme, bankete, svečanosti. A nisam ni bio tužan zbog toga.

Pažnju filmskog Valtera, koga lično ne poznajem, zaslužio sam jer sam preko stranica ovog lista rehabilitovao njegovog sina Miljka, koji danas živi u Parizu, i koji nije mogao da dođe na proslavu zbog Ivice Dačića koji bi ga odmah uhapsio. On je insistirao da ga ja tog dana zamenim, u očima njegovog oca i majke.

Odlučio sam da ne razočaram svog druga Miljka, i uparađen sam otišao do Sava centra sa menadžerom lista Mišom Antonićem koji se zatekao u redakciji. Ispred Sava centra parkirane crne limuzine, oko njih telohranitelji sa bubama u ušima, unezvereno značajni što čuvaju tvorove. Po tablicama prepoznajem da je došao Ivica, da je tu i gradonačelnik, po telohraniteljima znam da je stigla i Batina partijska drugarica Slavica Đukić-Dejanović...

U holu neopisiva gužva. Srećem prijatelja, visokog policijskog funkcionera. Pozdravljamo se, razmenjujući sveže vesti. Mene podilaze žmarci dok razmišljam da li bi Valter propustio ovakvu priliku za oslobođenje svog potlačenog naroda. Toliko njih na jednom mestu! A ja došao praznih ruku! Ko zna da li će mi se pružiti prilika da ih sve vidim na malom prostoru. Misli se roje, zamišljam Valtera kako iz šmajsera otvara vatru po neprijateljima naroda svog. I domaćim izdajnicima.

Mučnina mi je od nemoći i mojih praznih ruku. Znam da ja nisam dobar strelac, godine, vid popušta. Prisećam se da mi je akademik Vasa Čubrilović, jedan od učesnika atentata, kazao da je Nedeljko Čabrinović bio najbolji strelac, ali je promašio Ferdinanda, a pogodio ga je, kaže, Gavrilo Princip, koji je slabo video. Pucao je pre Alije Alijagića, koji je bio strategijska rezerva. Boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka, često sam se hrabrio ovim stihom, kada sam bio u akciji.

Izvinjam se Miši i predlažem mu da odemo, i ostavimo gospodu na miru, ako im već ništa ne možemo. A kako bih voleo da pošaljem Mišu u salu, da šane Ivici da izađe na časak u hol, dok ja utrčim, naklonim se domaćinu, vremešnom Valteru, i da gospodi iz prvog reda saspem...

I Miša i ja odlazimo. Toliko opsednut mislima o oslobođenju naroda, zaboravljam da svom drugu iz policije ostavim karte za VIP ložu. Možda je to i podsvesno, jer znam da bi on ove iznutra zaštitio od mene svojim telom.

Samo što smo izašli iz Sava centra, dolaze opet crne limuzine. Dovoze predsednika Srbije, mada sam verovao da je već u prvom redu. Gledam, a meni prazne ruke! Kakva prilika, a da blindirana kola ne budu uprljana.

I dok odlazim, ne mogu da se načudim mladićima koji se do smrti tuku na fudbalskim utakmicama, koje su uglavnom nameštene. I pitam se kako ti divlji sinovi, spremni da poginu u međusobnim tučama, ćutke posmatraju kako im s posla šutiraju majke i očeve, ili kako guzonje prisiljavaju njihove sestre na blud da bi ih zaposlili, za neku mizernu platu. Kako njima, koji treba da menjaju svet svojom mladošću, ne padne na pamet da postanu Valteri, ili junaci doba svog.

www.milovanbrkic.com

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane