Natrag

Druga strana

Druga strana

 

Predsednik Srbije sve ređe svraća kući

 

 

Svrati ponekad, sad znaš gde smo

 

Otkako se samoproglasio za izvoznika bezbednosti i otkako je viđen kao regionalni lider i miljenik svetskih centara moći, Boris Tadić i sa Srbima opšti kao da su domoroci sa Celebesa

 

Ivan Molotok

 

Ima nešto preteće u činjenici da naš predsednik Boris Tadić sistematski postaje ne samo "faktor stabilnosti na Balkanu" nego čak i "regionalni lider". 

Da takva klasifikacija nije bez osnova, pogotovo kad je svakovrsna stabilnost u pitanju, potvrđuje i rang-lista najzgodnijih državnika sveta u izboru i aranžmanu poznatog bloga za tu problematiku Hottest Heads of State. Naime, na kraju prošlogodišnjeg ciklusa izbora, polovinom oktobra 2009. objavljeno je da je najlepša-najzgodnija na svetu ukrajinska premijerka Julija Timošenko, a najružniji je lider Severne Koreje Kim Džong Il na poslednjem, 171. mestu (odmah iza pape Benedikta XVI). Od budža iz ovog "regiona" predsednik Albanije Bamir Topi bio je 10. na toj listi, slovenački premijer Borut Pahor bio je 21, srpski predsednik Boris Tadić 28, crnogorski premijer Milo Đukanović 32, premijer BiH Nikola Špirić 115, hrvatski predsednik Stipe Mesić 132.. Na polovini ovogodišnjeg ciklusa stvari stoje ovako: Juliju Timošenko je na prvom mestu zamenila generalna guvernerka Kanade Mikaela Žan, a poslednje 217. mesto zauzima Moamer el Gadafi (sad on tera onog Kim Džong Ila i Benedikta XVI). Od "regionalnih" lidera sa ovog područja na ovoj listi nalazimo: Bamira Topija, predsednika Albanije - na 11. mestu, Boruta Pahora, premijera Slovenije na 22, Hašima Tačija, premijera Kosova - na 25, Borisa Tadića, predsednika Srbije, na 28, Mila Đukanovića, premijera Crne Gore - na 40, Fatmira Sejdiua, predsednik Kosova, na 109, Nikolu Gruevskog, premijera Makedonije - na 128, Ivu Josipovića, predsednika Hrvatske - na 151, te Nikolu Špirića, premijera BiH, na - 155. mestu. Pored činjenice da se naš predsednik, i pored širenja liste, stabilizovao na 28. mestu, pa je valjda i zbog toga faktor stabilnosti, vredi zapaziti da samo "Tadićevo" Kosovo u ovoj konkurenciji ima dva zastupnika, i predsednika i premijera, od kojih je jedan, Hašim Tači, čak za tri mesta lepši i zgodniji od Borisa Tadića.

Možda ova estetska komponenta novoustrojenog Tadićevog liderstva ne bi ni bila pomenuta da je nedavno nije pomenuo i zagrebački Globus, koji je Tadićevim "stabilnim" i visokim mestom na ovoj listi potkrepio tvrdnje da se u slučaju srpskog predsednika radi o "balkanskom šarmeru", "balkanskom političkom supermenu","ljubimcu svetskih centara moći", čoveku koji se "poslednjih meseci sve intenzivnije nameće kao apsolutni regionalni lider i najbitniji državnik evropskog jugoistoka", kao i da je "mudro počeo da koristi trilateralu kao diplomatski instrument". Zbog svega toga, vidi ovaj list, "na račun njegovog predsedničkog ponašanja pršte pohvale sa svih strana Evrope". Nije pomoglo ni uveravanje književnika Mirka Kovača po hrvatskim medijima da je, naprotiv, Tadić "samo paun koji izigrava demokratu" dok se beskorisno švrćka po regionu. 

Videvši valjda kako se Vuk Jeremić, i pored besmislenog hiperaktivnog landaranja po svetu, oseća sasvim dobro, pa da čak na konto svog diplomatskog turizma pokupi i poneki pozitivan politički poen za sebe i svoju političku opciju, i Boris Tadić je poslednjih meseci zaista odlučio da ređe svraća kući i preganja se sa ženom i decom i da malo više vremena provodi sa Harisom Silajdžićem, što u Sarajevu što u Istanbulu... Pa se tu nađe i predsednik Abdulah Gul, pa sve trojica, pa sve tako... Pa onda malo ode kod Ive Josipovića, pa malo šetaju Opatijom, pa malo sa Ivom u mađarski Pečuj kod njihovog kolege Lasla Šoljoma, pa iz Mađarske Ivo i Boris zajedno u Srbiju... Pa onda ode u Grčku, da objasni grčkim prijateljima da nisu sami i kako da se bude dostojanstven dok propadaš u bankrotu i da su braća Srbi s njima. A tek se bio vratio iz posete Bosni, Austriji i Kipru, gde je takođe razgovarao s nekim o nečemu i širio regionalne inicijative. Izgleda, međutim, da se to širenje toliko dopalo i nekim bitnim svetskim faktorima pa Amerikanci i Britanci "regionalnog lidera" navodno čak predlažu da, kao "najuticajnija osoba regiona", bude medijator u promovisanju Arbitražnog sporazuma između Hrvatske i Slovenije (?!), čime bi, kao, uticao i na hrvatski ulazak u EU i na epilog tek okončanog slovenačkog referenduma...

Usput je naš predsednik pokupio i zaslužena međunarodna priznanja, poput nemačke nagrade Štajger za doprinos evropskom zajedništvu, u prisustvu najviših političkih ličnosti Nemačke, ili, ovog poslednjeg, Zlatne medalje grčkog parlamenta za doprinos snaženju i produbljivanju prijateljskih odnosa dve države. Tek da mu se cementira regionalni nivo na putu ka nekom višem, univerzalnijem... (Zlobnici će "slučaj" pronaći u napredovanju hrvatskog ministra pravde Ivana Šimonovića u šefa kancelarije visokog komesara UN za ljudska prava u Njujorku, ili pričama o predstojećoj karijeri Mila Đukanovića u briselskim strukturama NATO-a...)

Bilo bi greh i politički nekorektno reći da se predsednik sasvim odrekao svojih lokalnih pašaluka, jer su ga zaista, u kratkim pauzama između regionalnih tura, privodili na kojekakva lokalna gradilišta, govorišta i klizišta, gde bi, sa kacigom ili bez nje, prosuo par umotvorina, bedastoća i lapsusa i žurno odlazio u toplije i suvlje krajeve, u svetliju budućnost.

Lepo je, dakle, što nam je predsednik lep i šarmantan, i što ga "svet" poštuje jer mu vrši nekakav posao. Lepo je i što naš predsednik ima želje i volje, a neki misle i znanja, da krpi zakrpe i povezuje pokidane konce u regionu, čak i kad to niko od njega niti traži niti očekuje. Nije lepo što naš predsednik, u naše ime, prilaže našu zemlju - sa svim organizovanim kriminalima, mafijama, državnim terorom, pljačkama, haosima, zatvorima, sudskim procesima, lažnim privatizacijama, narodnim kuhinjama, političkim ubistvima, bratoubilačkim netrpeljivostima - kao svoj predsedničko-seminarski rad mentoru koji treba da ga potapše, udeli mu kompliment i prosledi u viši razred. Taj mentor, koji će našem predsedniku, posle svega što (ni)je uradio u svojoj zemlji, i za to što (ni)je uradio, dodeliti nagradu i lihvarski mig, ne želi dobro ni ovoj zemlji ni njenom predsedniku.

Svaka pohvala i nagrada predsedniku zemlje koja je u fazi truljenja, rasula i svakovrsnog nazadovanja, uvreda je, šamar i ljaga koju je teško sprati. Ako naš predsednik to ne shvata, a čini se da nije na tom tragu, doživeće sudbinu brojnih emancipovanih i lično nimalo zatucanih lidera širom sveta, čije zemlje, pod njihovim liderstvom, služe za sprdnju i izrugivanje. Zna to Boris Tadić, ali u ovom trenutku malo ko u njegov zemlji nema utisak da Predsednika zbog toga boli ona stvar. 

 

 

 

 

Svaka pohvala i nagrada predsedniku zemlje koja je u fazi truljenja, rasula i svakovrsnog nazadovanja, uvreda je, šamar i ljaga koju je teško sprati.

podeli ovaj članak:

Natrag