Natrag

Feljton

Feljton

 

Svet bez hrane: Izreka "kako sejemo, tako ćemo žnjeti" na geopolitičkom planu će odrediti sudbinu civilizacije (3)

 

Opoziciona tunjevina

 

  Od 130,5 miliona kvadratnih kilometara "čvrste zemlje" na planeti Zemlji, 49,6 miliona je posvećeno poljoprivredi. Od toga 34,6 miliona sa stalnim pašnjacima, a 15 miliona sa različitim tipovima kultura. Za taj delić Zemljine kugle vode se oružani, ideološki i drugi ratovi, a istorija proizvodnje hrane je istorija genocida, mnogo većih od onih koji se obično uzimaju za istorijske primere.

  Knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca "Geopolitika hrane - Bitna razvojna komponenta društva u XXI stoleću", Beograd, oktobar 2008, iz koje objavljujemo opširne izvode, bavi se hranom kao geopolitičkom činjenicom te strateškim i vojnim argumentom 

 

 

Dr Zoran Petrović Piroćanac

 

 

Ogromna je važnost pristupa izvorima i pašnjacima u pastoralnim društvima, manipulacija pomoći u hrani u izbegličkim logorima, pa se oružje gladi upotrebljava za razmeštanje ili podvlašćivanje neželjenih stanovnika. U svim vremenima, na svim mestima i na svim lestvicama, onaj ko kontroliše pristup hrani, drži vlast.

Oružje hrane, ili zeleno oružje, igralo je u skorašnjoj istoriji, posebno tokom hladnog rata, suštinsku ulogu za pritisak na neke režime, bilo da je reč o odnosima Sever-Jug ili Istok-Zapad.

I glad je uvek bila strategijska alatka, danas generalizovana u kontekstu "humanitarizacije" pomoći. I prijatelji i neprijatelji Severne Koreje pitaju se da li zaista imaju dovoljno hrane. Za Parlament ove zemlje, u 2005. je glavni zadatak privrede bio da se reši problem hrane. Grupu od 27 Evropljana provozali su celom zemljom, u režiji organizacije "Koreja je jedna". I gosti su svuda imali utisak da ljudi imaju dovoljno hrane. Videli su da kukuruz dobro napreduje i da se pirinač zeleni u poljima. FAO te godine ističe: "Žetva 2004. je bila najbolja u 10 godina i nastavlja tendenciju oporavka, koja je počela 2001." Istovremeno, Visoka narodna skupština Severne Koreje kaže da je "glavni zadatak ekonomije u 2005. da reši problem hrane". Posle Korejskog rata (1950-1953), Severna Koreja je razvila svoju poljoprivredu ogromnim ritmom rasta. Farme su kolektivizovane, pirinčana polja snabdevena irigacionim kanalima i veštačkim gnojivom izrađenim u samoj Koreji. Zemlja je proizvodila sopstvene traktore, i čak ih i izvozila.

Do 1990. zemlja je pokrivala svoje potrebe u hrani. Unicef beleži: "Narodna Demokratska Republika Koreja raspolagala je tradicionalno širokim sistemom vrlo dobro snabdevenim osnovnim socijalnim uslugama, besplatnim ili generalno dostupnim svima. Krajem osamdesetih, zemlja je završavala potpuno opismenjavanje i brojke smrtnosti i životnog veka majki i dece bile su isto toliko dobre kao u najperformantnijim zemljama regiona".

FAO pripisuje ogromne ekonomske teškoće posle 1990 "negativnim promenama u trgovini sa SSSR-om i Istočnom Evropom, i veoma velikim prirodnim katastrofama (poplavama, nepogodama sa gradom i tajfunima), koji su se desili u 1996, 1997. i 2000." Posle 1991. godine kada se ruši Sovjetski Savez, nekadašnje socijalističke zemlje nisu više kupovale od Severne Koreje. Zemlja se našla u apsolutnoj ekonomskoj blokadi, istovremeno lišena svog nekadašnjeg snabdevanja u nafti, koje je bilo jeftino u SSSR-u. Ta blokada i direktna pretnja ratom od strane SAD, u stvari su sprečili Pjongjang da sam investira dovoljno novca u poljoprivrednu mehanizaciju i privuče strane investitore. Tako je potrošnja žitarica postala previše restriktivna. (U Severnoj Koreji država je propisala prosek od 1.600 kcal dnevno po osobi, umesto 2.000 idealnih kilokalorija, kako nalažu svetski standardi.)

A ishrana je pri tom premalo varirana. Javni sistem distribucije razdeljuje ipak hranu "efikasno i jednako", beleži nedavno FAO. Takav način zapravo sprečava glad. Definitivno rešenje će biti vidljivo kada prestanu ratne pretnje i pretnje okupacijom od strane SAD. Tada će zemlja početi da investira u poljoprivredu, i da istovremeno realizuje novi ekonomski bum, kao u pedesetim, posle agresije SAD.

 

Slučaj Kosmeta

 

U nameri da se sugerišu totalitarne odlike režima Miloševića u Srbiji kasnih devedesetih išlo se do smešnih tvrdnji. Tako je u knjizi "Tragedija Kosova", porodični trio autora Ogden  zabeležio neverovatnu nesuvislost vezanu za nedavnu prošlost Kosmeta. Naime, po njima, strašni Milošević je išao dotle u represiji, "da je zabranio prodaju 27 osnovnih namirnica u prodavnicama kosovskih Albanaca". Ova tvrdnja zasigurno je smešna i samim kosovskim Albancima, a plod je mašte američkih autora, jer se dobro zna da niko nikada Albancima nije bilo šta od hrane uskraćivao na Kosmetu, a kamoli da im propisuje spisak artikala po prodavnicama. Spekulacije, skokovi cena hrane, panika alimentarne nestašice, šire se čitavom planetom. Predsednica Filipina Gloria Arojo poslala je apel bez presedana premijeru Vijetnama Ngujen Tan Dungu, tražeći od njega da drži obećanja o isporuci pirinča. Neuobičajeni apel verno odslikava zavisnost Filipina od uvoza hrane, posebno pirinča.

Robert Zajgler, koji rukovodi institucijom International Rice Research Institute, kaže: "Reč je o alarmnom signalu. Imamo rađajuću krizu snabdevanja pirinčom."

Jedna polovina planete zavisi od pirinča, ali su zalihe na najnižem stupnju koji je ikad zabeležen od sredine sedamdesetih godina prošlog stoleća, od vremena kada je Bangladeš bio teško pogođen glađu. Te godine proizvodnja pirinča smanjiće se ispod razine svetske potrošnje, koja je iznosila 430 miliona tona. Treba znati i da finansijska pomoć SAD Zapadnoj Africi sadrži obavezne kupovine pirinča u SAD. Gospođa Ufue-Boanji (predsednikova supruga, prim. Z. P.) navodno je poznata u regionu po tim kupovinama pirinča, jer dobija nekoliko franaka za svaki kupljeni kilogram.

Demonstracije i pobune koje su se dogodile u zapadnoj Africi krajem 2007. godine signaliziraju postojanje još ozbiljnijih problema, opominje FAO. Zabeležene su pobune u Meksiku, Maroku, Uzbekistanu, Jemenu, Gvineji, Mauritaniji i Senegalu, čak i u Manili, prestonici Filipina, gde se protestovalo zbog odluke vlade o povećanju cena.

Levičarski režim u Venecueli često napada politiku SAD protiv alimentarne suverenosti malih zemalja. Međutim, popularnost predsednika Čavesa koriste latinoamerički političari, čak i pomoću hrane, kao političko oruđe. U Peruu su, tako, žrtve zemljotresa imale pravo na konzerve tunjevine, sa likom Uga Čavesa. Konzerve su distribuirane po narodnim kvartovima Pisko i Činća, a deo propagandne isporuke konzervi nosile su i fotografiju lidera peruanske opozicije Olanta Humala i natpis "Naspram pljački, beznađu i haosu, solidarnost sa zemljacima", izvestili su mediji. Venecuelanska vlada demantovala je da je eksploatisala peruansku tragediju. "Oni samo treba da otvore sve pakete (pomoći u hrani), pa će videti dobro da tamo nema nikakve političke propagande", zagrmeo je ambasador Venecuele u Limi. Nacionalistička partija Olante Humale takođe je opovrgla svaku odgovornost u distribuciji ovih misterioznih konzervi.

 

Ko će hraniti Kinu?

 

U 2007. godini je cena mleka u prahu skočila sa 2.000 na 4.800 dolara po toni, jer je rast potrošnje mlečnih proizvoda u Aziji koincidirao sa nedostatkom u zapadnom svetu. Suša u Australiji je pogoršala problem, kao što je promenila vladine politike u Evropi i Americi u korist razvoja i korišćenja biogoriva.

Rastuća zabrinutost povodom situacije sa proizvodnjom pirinča je primorala indijsku vladu da smanji izvoz izvesnih varijeteta. Ta mera je izazvala skok cena u svetu, koji je, prema FAO, iznosio 50 odsto za godinu dana. Nestašica pirinča osetila se čak i u Velikoj Britaniji, gde je cena basamatija, najprodavanijeg varijeteta, naglo skočila.

Tržište pšenice trpi još jače tenzije, sa cenama koje su skočile za 115 odsto za godinu dana. Nastavljanje suše u Australiji je izazvalo skok cena žitarice čija je proizvodnja ionako nedovoljna. Zalihe su na najnižoj razini u 40 godina, a izvozi su podvrgnuti restrikciji, od Pekinga do Buenos Ajresa. Ukrajina je u junu 2008. godine okončala svoj izvoz žitarica, a Rusija je nametnula taksu od 40 odsto na svoje izvoze pšenice u januaru 2008. Argentina je odgodila ponovni izvoz svog žita do aprila, kako bi zaštitila unutrašnje snabdevanje, a Kina, koja je bila izvoznik kukuruza, pirinča i pšenice 2007. godine, nametnula je kvote za izvoz na žitarice u cilju kočenja galopirajuće inflacije hranljivih namirnica. Skok njenih indikatora cena u decembru 2007. godine pripisan je u potpunosti skoku alimentarnih proizvoda, posebno svinjskog mesa, koje je skočilo za 48 odsto.

Poljoprivrednici čitavog sveta zabrinuti su zbog cena hrane. U Evropi, uzgajivači svinja i živine uporno prete da će smanjiti svoju proizvodnju, osim ako ne dobiju više cene. Institut Worldwatch je 1994. godine objavio knjigu "Ko će hraniti Kinu?" Ona je tada izazvala mnoge rasprave o povećanoj potražnji Kine za žitom.

Pitanje kineske proizvodnje hrane dovelo je i do brojnih odgovora. Za neke to predstavlja utvaru regionalne i globalne nestabilnosti, pošto Kina postaje i ekološka opasnost. Drugi ulazak Kine u svet tržišnih obećanja smatraju povećanjem trgovine i profita. Zapravo, tu se istražuju odgovori Kine i SAD na različite pojmove međuzavisnosti. Snabdevanje Kine hranom, uprkos pozivima na koncepte globalne ekološke i ekonomske međuzavisnosti, vezuje se za klasične geopolitičke probleme centralizovane za državu, poput "suvereniteta" i "suzdržavanja". Sa ovim se javljaju i mogućnosti tzv. alternativne međuzavisnosti, zasnovane na logici trgovine.

 

Kontrolisati stanovništvo

 

Danas se više ne govori o komunizmu. Hrana, glad, to je deo strategija, složen fenomen. Države delegiraju svoje odgovornosti na NVO, koje su postale privatni organizmi, sa značajnim sumama koje uplaćuju međunarodne institucije.

Postavlja se pitanje privatizacije ili poluprivatizacije pomoći: kako privatne organizacije primaju finansiranja, sve značajnija, od država? Može li to da se nastavi? Javnost je sve više skandalizovana ovim fenomenom. "Alibi o fatalnosti gladi više ne prolazi", rekao je svojevremeno francuski geopolitolog Iv Lakost.

Iskustvo sa pomoći u hrani u izbegličkim logorima u Africi, u Darfuru, Sudan, pokazuju kako hrana u logorima može da se koristi i kao oružje. Zato je V. Lasaji-Žakob na istom skupu primetio: "Izbeglica je žrtva o kojoj se treba pobrinuti, osoba bez sredstava kojoj treba priteći u pomoć. Iza humanitarnog diskursa, treba računati na Visoki komitet za izbeglice UN", rečeno je, pored ostalog, na skupu u Remsu 2003. Hraniti znači kontrolisati, homogenizovati stanovništvo. Čak i beba prima sledovanje. Tako se stvaraju zategnutosti među lokalnim stanovništvima koja nisu preuzeta na brigu, čak i ako imaju probleme.

Stvaraju se kategorije po dobnim tranšama. Na taj način se učine zavisnim najranjiviji, deca uzrasta ispod pet godina, stare osobe, bolesne žene.

Kada Visoki komesarijat za izbeglice odluči da smanji sledovanja, izbeglice mogu, kao u Zambiji, da postanu radna snaga za razvoj nekog regiona. Tada su izbeglice instrumentalizovane. Mozambičke, burundske, ruandske izbeglice uposlene su za žetvu pamuka, za krčenje zemlje. Time oni bogate lokalne kapitaliste, i postoji jaka konkurencija sa lokalnim stanovništvom, pošto izbeglice zauzimaju mesto najsiromašnijih za taj posao, na primer u Zambiji.

Postoje u svetu i tradicionalne zone nedostatka hrane, poput Anda, severoistoka Brazila, ili Sahela. Gladi se više tamo ne proizvode, razvijaju se drugde, kod bogatih populacija (koje imaju naftu, stada), jer ona izazivaju lakomosti. Ne postoji korelacija između vrlo naseljenih zona, i gladi. Alimentarna bezbednost, to su razmene, proizvodnja predmeta koji mogu da se prodaju radi kupovine žitarica, čija cena je neprestano padala godinama. To je bilo opasno, jer je u pitanju situacija monokulture, koja zavisi od plantaža. Osamdesetih godina prošlog stoleća došlo je do demografskog usporavanja, zbog smanjenja smrtnosti, i promene statusa žene.

Porasli su i resursi kojima su narodi raspolagali. Glad koja je izgledala neizbežna, nije se desila. Ali, po koju cenu? Seljaci su "udarili" u prirodne resurse. Došlo je i do izvanrednog ekonomskog uzleta Kine i Indije devedesetih. Sa urušavanjem država, Afrikanci su shvatili svoju privrženost ideji nacije. U kolonizaciji je, u najnovijem periodu na primer, Francuska imala značajne troškove u Africi, finansirajući tehničare i lekare. Bilo je i privatizacija. Pod pritiskom OUN i MMF, nametnute su vladama drastične redukcije. Bilo je i slučajeva prisvajanja bogatstava određenih porodica. Države su izgubile svaki način, sa neplaćenim službenicima, koji se snalaze kako umeju. Na to se pridodaje širenje side koja ima efekte na proizvodnju. Seropozitivno je čak 70 odsto vojnika Južnoafričke armije.

Danas, kada stručnjaci govore o hrani kao oružju, moraju obavezno da se referišu i na afrički dug, koji Silvi Brinel definiše kao "vrstu kamiona za čišćenje snega kome se ne vidi kraj." Razumni i objektivni eksperti su za ugovore o trajnom razvoju, za anuliranje duga, ako se tako oslobođeni novac zaista koristi za razvoj.

Jedna zemlja može da se razvije u periodu od 20-30 godina. Evropa i svet imaju interesa "da u Africi žive građani koji šalju svoju decu u školu, pre no da se upuste u strategije očajanja pošto više nemaju budućnosti."

Šta činiti sa viškovima na Severu? Brinelova odgovara. "Produktivistička poljoprivreda je izazvala rušenje monetarnih kurseva, finansiranje parložene zemlje. Veliki problem je što Sever pretenduje da je njegov poziv da hrani gradove Juga, koji bi trebalo da budu izlazi za lokalne poljoprivrede. Na Jugu, problem su fiskalni prihodi, a uvozi namirnica sa Severa omogućuju priliv novca. To je neravnomernost međunarodnog sistema, koji neće moći da se promeni ako ne učini promišljanje u ovom smislu. Taj sistem zavisi od Severa."

 

Hrana kao političko oružje u Africi

 

"Amnesti internešenel" je povodom situacije u Zimbabveu objavio svoju analizu, u kojoj kaže i da su tokom četiri godine, milioni osoba u Zimbabveu imali ogromne teškoće u pristupu dovoljnoj količini hrane. Iako su programi alimentarne pomoći pružili asistenciju koja je prethodno surovo nedostajala, ta pomoć nije bila korisna svima koji su imali za njom potrebu. "Amnesti" smatra kako je jedan od glavnih razloga alimentarne krize Zimbabvea bilo opadanje nacionalne alimentarne proizvodnje. Čak i ako su klimatski faktori, kao i pandemijski i ekonomski problemi vezani za sidu, igrali ulogu u tom opadanju, politike i prakse vlade su umnogome pogoršale alimentarnu nesigurnost u Zimbabveu.

"U 2000. godini, vlada je lansirala svoj veoma kontroverzni 'ubrzani program redistribucije zemlje'. U to vreme, vlasništvo nekretnina u zemlji bilo je vrlo nejednako raspodeljeno: 4.500 komercijalnih farmera, uglavnom belaca, posedovalo je više od 11 miliona hektara, dok je milion crnih seljaka imalo pristup tek na 16 miliona hektara zemlje, generalno manje plodne i više izložene suši. Ta raspodela je bila nasleđe kolonijalne istorije Zimbabvea. Redistribucija zemlje, u meri u kojoj omogućuje osobama da imaju pristup produktivnim resursima, jeste legitiman način garantovanja prava na neki životni nivo, koji je dovoljan i za prilagođenu ishranu."

Međutim, AI smatra da ubrzani program redistribucije zemlje, po svom kalendaru i modalitetima primene, odgovara političkim računicama i da se pretvorio u prekršaje izvesnog broja ljudskih prava, među njima i prava na odgovarajući ishranu.

Program je započet u trenutku kada je Nacionalna afrička unija Zimbabvea - Patriotski front, na vlasti od nezavisnosti 1980, bio meta opštih kritika civilnog društva.

Primena programa redistribucije zemlje je ozbiljno poremetila poljoprivrednu aktivnost. Farmeri nisu mogli da obrađuju svoja polja i plodna zemlja je ostala uparložena, dok je istovremeno polovina stanovnika zavisila od pomoći u hrani...

Vlada se koristi gotovo monopolom na trgovinu i distribucijom kukuruza, preko tela kontrolisanog od države, GMB (Odbor marketinga zrna), da bi kontrolisala snabdevanje u hrani i institucionalizovala diskriminaciju protiv političkih protivnika. Kukuruz je osnovna namirnica za milione Zimbabveanaca. Tokom izbora partijski rukovodioci ZANU koristili su žitni monopol za manipulaciju glasača, često preteći pristupom hrani ako za njih ne glasaju. Vlada i njene pristalice su takođe pokušali da manipulišu program međunarodne pomoći u hrani kako bi zabranili pristup hrani svojim protivnicima."

Jedan od najomraženijih i demonizovanih političara u svetu, po ocenama zapadnih medija, jeste predsednik Zimbabvea dr Robert Mugabe. Londonski Dejli telegraf piše 2002. da se "pomoć u hrani koristi kao političko oružje". Gardijan, opet, dodaje: "Nema nikakve sumnje da je Mugabe vrlo brutalan čovek i da politika koju vodi doprinosi stalnom osiromašenju Zimbabveanaca. Ali, tvrdnje kako je konfiskacija zemlje umnogome odgovorna za glad u zemlji, sigurno su fantaziranja.

Iako je 4.500 belaca posedovalo dve trećine najbolje zemlje u državi, mnogi od njih ne kultivišu biljke namenjene ishrani, već duvan. Kukuruz je baza ishrane stanovništva u Zimbabveu, i 70 odsto proizvodnje kukuruza proizvode sitni seljaci koji moraju naporno da zarađuju svoju nadnicu na siromašnoj zemlji napuštenoj od strane belih kolonista. Konfiskacija zemlje belaca je, po zapadnim demokratskim kriterijumima, istovremeno brutalna i ilegalna. Ali, to je samo jedna 'scena' u tragičnoj predstavi koja se igrala planetarno."

Početkom devedesetih, došlo je do talasa izvoza, finansiranog i organizovanog u Africi od Kanade, koja je plaćala da doline Basatodu u Tanzaniji budu obrađivane i zasejane pšenicom. U Tanzaniji su žito trošili samo bogati. Kultivišući ovu biljku umesto kukuruza, pasulja ili manioke, Kanada je garantovala ugovore svojih hemijskih i mehaničkih industrija, koje su bile lideri na svetskoj razini za tehnologiju pšenice. Projekat je zahtevao da 40.000 članova plemena Barbaig budu lišeni svoje zemlje. One koji su pokušali da se vrate kući, tukli su radnici koji rade na projektu. Domoroci su zatvarani i torturisani strujom.

Grupna silovanja žena su bila česta. Prvi put u sto godina, Barabaig pleme je patilo od neuhranjenosti. Kada je engleski reporter, koji je istraživao ovu temu, pomenuo problem jednom rukovodiocu projekta-ženi, odgovorila mu je: "Neću liti suze ni zbog koga, ako to služi razvoju". Štampa bogatog sveta, osim londonskog Gardijana, ponašala se bezosećajno i ignorisala je muke ovog malog plemena.

Danas Ujedinjeno Kraljevstvo finansira još važniji projekat u indijskoj državi Andra Pradeš. Blizu 20 miliona osoba je bilo predviđeno za eksproprisanje. I još jednom, taj odurni čin je ignorisan u većini medija. Bogati svet Zapada koristi oduvek svoju pomoć u hrani siromašnima i gladnima kao političko oružje. SAD su uspele da nateraju Zimbabve i Zambiju, dve zemlje koje pate od gladi koja pogađa južnu Afriku, da prihvate transgenski kukuruz kao pomoć u hrani. Te zemlje su ponosno i dugo odolevale GMO, iz straha da će ta tehnologija omogućiti internacionalnim kompanijama da kontrolišu lanac ishrane, ostavljajući tako sitne seljake bez ičega naspram gladi. Industrije biotehnologija i SAD nisu ostavile izbor tim dvema zemljama, već: ili da prihvate njihovu robu, ili da umru od gladi. I Malavi je bio primoran da prihvati GM kukuruz iz SAD, delom zbog gubitka sopstvenih strategijskih rezervi žitarica. U 1999. MMF i EU su dale instrukciju Malaviju da privatizuje tu rezervu. Privatni organizam nije bio kapitalizovan i trebalo je tako da pozajmi od privatnih banaka kako bi mogao da kupi žitarice. U 2001. godini, kako je moglo i da se očekuje, taj organizam nije više mogao da nadoknadi svoje dugove. MMF mu je naredio da proda najveći deo rezervi žitarica. To je učinjeno i Malavi se našao bez rezervi žitarica, upravo u trenutku loših žetvi.

Pošto MMF nije izvukao nikakvu lekciju iz ove katastrofe, on insistira na sprečavanju te zemlje da pomogne seljacima, da subvencioniše hranu, ili da stabilizuje cene. MMF tera najslabije da otvore svoje granice subvencionisanim proizvodima hrane koji dolaze iz inostranstva, uništavajući tako sopstveni poljoprivredni sektor. MMF pri tom sprečava države da finansiraju poljoprivredne reforme, jer vlade bogatih zemalja ne vole agrarne reforme.

Upravo je odbijanje Velike Britanije da finansira jedan program agrarne reforme koji odgovara Zimbabveu, stvorio političke uslove koje je Mugabe iskoristio.

Sporazum iz Lankastera, potpisan još 1980, davao je državu crnom stanovništvu, ali zemlju belima. Mugabe je samo manipulisao realnim frustracijama naroda kome je oteta zemlja. No, Mugabe se ipak smatra tek malim đavolovim šegrtom u paklu agrarnih i alimentarnih svetskih politika.

 

                                                                                                                                        Nastaviće se

 

 

 

Zid u Palestini

 

Slučaj sukoba i Palestinaca i Izraelaca zanimljiv je ne samo povodom teritorije već i vode i hrane. Zna se da je poljoprivreda kičma palestinskog društva.

To je 35 odsto njenog bruto unutrašnjeg proizvoda i Palestincima pruža vitalne alimentarne resurse. Pre svega voće i povrće, a najviše maslinovo ulje, glavni izvozni proizvod. Proizvodi se 35.800 tona voća i povrća godišnje, što je 13 odsto sveukupne poljoprivredne proizvodnje Palestinaca. Ali, ta proizvodnja ključno zavisi od izraelskog tržišta. Ono, a ne arapsko u okolini, kupac je i potrošač gro proizvoda.

Palestinci često podsećaju da je u okupaciji Izrael konfiskovao mnogu njihovu obradivu zemlju. Trećina zemlje Cisjordanije je postalo "vojna zona", a zemlju proglašenu "državnom", Palestinci ne mogu da obrađuju. Oni tvrde i da im je zabranjeno da uzgajaju kulture koje bi mogle da konkurišu izraelskom izvozu.

Problem se pogoršao od 2002. godine, kada Izrael počinje gradnju Zida, kako bi odvojio Cisjordaniju od izraelske teritorije, i zaštitio Izrael od samoubilačkih atentata palestinskih terorista. Izraelci govore o zatvaranju, a Palestinci o zidu. To je 200 km zida koji odvaja danas palestinske teritorije, konfiskujući im zemlju i vodu.

Ispod te pustinjske grke zemlje, koju i Palestinci i Izraelci sa velikim talentom obrađuju, nalazi se - voda. Bez nje nema nikakve poljoprivredne proizvodnje, čak i da nema Zida. Mirovni pregovori između dva semitska rođačka zavađena naroda, u najvećoj meri tiču se raspodele vode u biblijskoj zemlji, i ti pregovori su najteži, mnogo mučniji od uspostavljanja mira sa Hamasom. U pitanju je inače oko 11-12 odsto teritorije koju Izraelci treba da vrate Palestincima, a na njoj su najznačajniji izvori vode, vitalne za oba naroda. Bez te vode, nema ni hrane, naravno. Posledice podizanja Zida su trenutno najgore po poljoprivredu. Tako je otvorena utroba najplodnije palestinske teritorije, one u Cisjordaniji, na čak 40 odsto, kažu Palestinci, tvrdeći i da je iščupano više od 10.000 maslinovih stabala, a izravnano na hiljade hektara zemlje. U nekim selima, poljoprivrednici su otkinuti od svoje zemlje. Moraju da prevale katkad i 10 kilometara da prođu vrata sa vojnom izraelskom kontrolom, uz dozvolu armije, i da priđu obradi zemljišta, tu na koju desetinu metara često, sve zbog Zida koji otežava proizvodnju hrane.

 

podeli ovaj članak:

Natrag