https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Druga

Druga

 

Pogled izdaleka: Da je Tadić dobar predsednik više ne bi bio predsednik

 

Skinite mu to sa glave

 

      Ono što bi svakog legalnog i legitimnog vođu u demokratskoj Evropi počistilo iz politike, Tadiću se baš čini kao razlog da nastavi da šteti i državi i narodu

 

Ivan Molotok

 

Sedeći na jednoj plaži 2.000 km istočno od Beograda, na istočnoj obali Crnog mora, autor ovih redova uživao je u nadrealnoj lepoti jedne zlatokose lepotice, koja je već samom svojom pojavom obesmišljavala svaki dašak prolaznosti, bizarnost svakodnevnog, pretežno mučnog života ili, nedajbože, pomisao na neke maligne tumore sa srpske društvene i političke scene, koje svukuda sa sobom nosimo kao da nam je bez njih život nezamisliv i kao da bismo bez njih a ne s njima zaglavili u paklu, čak i kad se sticajem okolnosti nalazimo usred raja.

I, umesto da se, hipnotisan lepotom, utopi u neočekivanoj privilegiji vrednijoj od svake, a pogotovo srpske političke, društvene i socijalne hemoterapije, ovaj autor se hvata za mobilni telefon ne bi li na radiju čuo ne kakvu muziku nego koju političku vest, pa makar i lokalnu, da ni u raju ne bi bio neinformisan i da ne bi bio zatečen nespreman ako se zlatokosa kojim srpskim slučajem iznenada preobrati u Gordanu Pop-Lazić, Nadu Kolundžiju ili Radmilu Hrustanović. Kako to već Marfi nalaže, od prve "ubada" sam početak ozbiljne spoljnopolitičke emisije, čija se prva polovina odnosi na finansijski fijasko Grčke (sa porukom: "neka pripreme se" Španija, Mađarska i Italija, tim redom). Druga polovina, nekih dvadesetak minuta, verovali ili ne, posvećena je, po komentatoru, "trenutno drugoj po važnosti evropskoj temi" sa poetskim radnim naslovom "Politički sunovrat predsednika Srbije" (?!). Komentator, naime, zapadnoevropskom tehnikom i logikom slaganja činjenica, pretpostavki, izjava i drugih komentara, u skladu sa preciznim parametrima razvijene građanske demokratije, dokazuje da se predsednik Srbije našao u "bezizlaznoj situaciji" iz koje ga može izvući još samo "nesumnjiva lična harizma" kao poslednja brana od definitivnog pada u političku provaliju, a možda i neku - pravosudnu ustanovu.

Predsednikov "kraj" je, po ovom komentatoru, koji je u taj "kraj" bio toliko ubeđen kao da se boji da ga vreme, odnosno taj "kraj", ne pretekne makar dok se emisija ne završi, utemeljen na dvama prvorazrednim političkim događajima koji su "uzbudili i uzbunili Srbiju" - istupom bivšeg Miloševićevog ministra i jednog od vodećih tajkuna iz postmiloševićevske ere Milana Beka i istupom prvog čoveka nemačke medijske grupacije VAC Boda Hombaha, koji je najavio "preteći i demonstrativan" odlazak VAC-a iz Srbije. Politički analitičar  procenjuje da se radi o "sinhronizovanoj i neodbranjivoj meč lopti" predstavnika političko-privrednih struktura koje trenutnu drže Srbiju i bez kojih je Srbija osuđena na propast - tajkuna, koji su dominantni nosioci privrednog života Srbije i punioci državne kase, i stranih investitora, za kojima Srbija vapi a koji trajno kukaju zbog nestabilnosti uslova poslovanja, prevrtljivosti srpskog tržišta i neozbiljnosti vlasti u tretmanu obećanog im profita. U svemu tome neobično je i simptomatično da zajednički imenitelj Beko-Hombahovog napada nisu ni Vlada ni nadležna ministarstva, za ekonomiju, finansije ili investicije, nego predsednik Boris Tadić, koji bi nominalno, iako se svojski potrudio da "neprikladno i nenadležno" provocira biznismene na čijoj grbači i sam živi, trebalo da bude poslednji na tapetu u vezi sa ovom i ovakvom tematikom.   

Za Beka se kaže da je Tadića optužio da tajkuni nisu Miloševićevi nego njegovi, te da su se obogatili pretežno tokom njegove i vlasti njegovih "demokratskih" prethodnika; da ih Tadić sada, radi vlastitog opstanka, brutalno gura u bankrot; da je Tadić predvodnik novomiloševićevskog populizma i da se ranije finansiranje demokratizacije društva od strane tajkuna pokazalo kao bacanje para; da Tadićeva vlast manipuliše informacijama o imovini tajkuna, iako o toj imovini zna baš sve i iz svojih razloga ne želi da te informacije podeli sa svesno iritiranom javnošću...

Za Boda Hombaha se, opet, kaže da, ako se VAC zaista povuče iz Srbije, može da dugoročno gurne ionako svakojako skrajnutu Srbiju na "evropsku investitorsku marginu". Hombah je optužio predsednika Tadića za lažna obećanja tokom "posredovanja u nekim poslovima u Srbiji", a indirektno ga je optužio i za "nametanje poslovnog partnera, ucene i opstrukcije" koje su poslovanje VAC-a u Srbiji, za razliku od drugih okolnih zemalja u kojima je VAC aktivan, učinile nemogućim. S obzirom na to da Bodo Hombah, opet za razliku od predstave u Srbiji, u evropskim krugovima važi za "prijatelja Srbije", i da sa te "funkcije" tvrdi da "nije dobrodošao u Srbiji", taj čin mogao bi da utoliko pre deklasira šanse Srbije za brz izlazak iz aktuelne privredne i finansijske te preteće dužničke krize. Priželjkivani i spasonosni ulazak Dojče Telekoma u Srbiju takođe.

Poentu ovog komentara autor je sabio u poruku da je predsednik Srbije doveden u situaciju u kojoj ga od abdikacije dele trenuci ili milimetri (?!) i da Srbija zbog toga po ko zna koji put može da bude izvor nestabilnosti u tom delu Evrope...

I tu prestaje svaka sličnost sa stvarnošću u kojoj se lepi srpski predsednik kao oslobodilac šeta po ekranima srpskih televizija, brozovski diluje savete i packe trudnicama, trudbenicima, pčelarima, ratarima, građevinarima, svojima, tuđima, svima kojima je i bez njega život ispod granice dostojanstva, a s njim i ispod nekih fizioloških minimuma. Ono što bi svakog legalnog i legitimnog vođu u demokratskoj Evropi počistilo iz politike, Tadiću se baš čini kao razlog da nastavi da šteti i državi i narodu. Pitanje je, međutim, koliko štetočinstva može da po(d)nese njegova lepota i koliko je breme na i u njegovoj glavi potrebno da ga sravni sa zemljom.

Razmišljajući o tome i na takav način, autor ovih redova ponovo je bacio pogled na onu zlatokosu lepoticu i rastužio se jednom banalnom "demitologizacijom". Kad bi svaka Zlatokosina vlas kose zaista bila od čistog zlata, njena kosa težila bi oko 12 kilograma. Ko bi onda zavideo mučenici i ko bi uživao u njenim patnjama pod takvim, makar i zlatnim bremenom. I koji bi se ludak uopšte, umesto da uživa u jednoj nadnaravnoj lepotici, pitao kakvo li je breme spljoštilo lik i delo srpskog predsednika.   

 

 

 

 

 

 

Koliko je realna teza stranog političkog analitičara koji procenjuje da se radi o "sinhronizovanoj i neodbranjivoj meč lopti" predstavnika političko-privrednih struktura koje trenutnu drže Srbiju i bez kojih je Srbija osuđena na propast

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane