Farma

 

Slobodni svinjari u zemlji slobodnih zidara

 

Rani radovi sa zakašnjenjem

 

 

Izgleda da su se prevaranti iz Viktorija grupe malo preigrali, pa sada pokušavaju da se vade kako bi namirili najvećeg prevaranta iz ove družine - Evropsku banku za obnovu i razvoj 

 

Piše: Igor Milanović

 

 

Vrednost akcija Sojaproteina iz Bečeja poslednjih nekoliko meseci rapidno opada. Sredinom juna čak se pronela i vest da bi Viktorija grupa mogla da proda akcije bečejskog proizvođača koje poseduje. Bežanija ili nešto drugo?

Prvo što upada u oči jeste da većinski vlasnik, Viktorija grupa, uopšte ne stoji loše i da ne postoji logična potreba za povlačenjem iz Sojaproteina.

Prošlu poslovnu godinu Viktorija je završila sa 79 zaposlenih, aktivom većom od 12 milijardi dinara, poslovnim prihodom od skoro sedam milijardi i čistom dobiti većom od 16 miliona dinara. Takođe je neraspoređena dobit iznosila bezmalo dve milijarde dinara. Iako su ove brojke impozantne, one prikazuju pad u odnosu na 2008. godinu, ali nikako toliki da bi bila neophodna prodaja najvažnijeg preduzeća iz okvira grupe.

Viktorija grupu čini osam kompanija: Sojaprotein iz Bečeja, Viktorija oil iz Šida, Veterinarski zavod iz Subotice, Fertil iz Bačke Palanke, Luka Bačka Palanka, SP Laboratorija u Bečeju, Viktorija logistik Novi Sad i Viktorija fosfat Bosilegrad. Među njima se izdvaja Sojaprotein.

Sojaprotein (SJPT) iz Bečeja je prošle godine imala 388 zaposlenih, aktivu više od 20 milijardi dinara, poslovni prihod od 16 milijardi, neto dobitak od skoro pola milijarde i neraspoređenu dobit u visini od 2,6 milijardi.

Pri svemu tome je Viktorija ovu kompaniju dobila za džabe, prevarom. Prvo su članovi zemunskog klana batinama ubedili radnike SJPT-a da prihvate da Viktorija otkupi državni paket akcija. Onda su prevaranti iz Viktorije podigli kredit kod Hypo Alpe-Adria banke zalažući kao garanciju imovinu Sojaproteina koju još nisu preuzeli. Zatim su, pošto su pomenuti kredit uplatili Agenciji za privatizaciju, oglasili dokapitalizaciju Sojaproteina, čime su postali njen većinski vlasnik. Novac za dokapitalizaciju su dobili tako što su mućkama u kojima im je logističku podršku davalo rukovodstvo SJPT-a (Maja Radonjić iz knjigovodstva, Nikola Dominik, član UO, i Zoran Mitrović, predsednik UO i jedan od suvlasnika Viktorije) novac sa računa Sojaproteina prebacili na račune Viktorije i drugih zavisnih preduzeća. Sojaprotein je tako dokapitalizovala samu sebe!

U međuvremenu su prevaranti iz Viktorije raskrčmili skoro svu imovinu nekadašnjeg giganta iz Bečeja. Možda je to i razlog zašto sada žele da odu, jer u Sojaproteinu nema više ništa za krađu.

  

 

Biografije vlasnika Viktorija grupe

 

  

Prvi na spisku je Stanko Popović, rođen 3. oktobra 1973. Devedesetih godina bio je vlasnik preduzeća Narcis Popović iz Šapca, koje je bilo poznato najviše po trgovini jajima koja su stizala iz Surčina, sa živinarskih farmi Dragoljuba Markovića zvanog Krmivoje.

Zorka boje iz Šapca Stanko kupuje na aukciji jula 2002, zajedno sa tadašnjim ortakom Miroslavom Aleksićem, vlasnikom preduzeća Taš. Iste godine, takođe na aukciji, Popović je kupio preduzeće Mačva-promet. Za Zorka boje Popović je izbrojao 232 miliona dinara. Posle toga, Zorka boje i austrijska firma BMR (vlasnik je iz ovdašnjeg sela Petlovača!) 30. jula 2003. kupuju za 58,47 miliona dinara preduzeće Zorka oprema.

Ni Zoran Mitrović, sledeći suvlasnik Viktorija grupe, rođen 16. jula 1967, nije ništa manje zanimljiv. On široj javnosti postaje poznat u aferi prenošenja para za potrebe tadašnje grupe eksperata, a danas stranke G17 plus. Mitrović tokom oktobra i novembra 2000. godine upoznaje tadašnjeg guvernera Narodne banke Mlađana Dinkića i izvršnog direktora G17 plus Bojana Zečevića. Kako je tri godine kasnije utvrdila istraga UBPOK-a, Mitrović tada pristaje da preko računa njegove firme Hejvard kompani u banci HVB Mađarska, Segedin, idu uplate navodnih ino-donatora za G17 plus.

Inače, kako je u istrazi tvrdio Mitrović, Bojan Zečević ga je redovno unapred obaveštavao o prilivu sredstava koja su u periodu 2000-2002. godine stizala na račun Hejvard kompani u Segedinu. Novac je Mitrović podizao u kešu, nosio ga u Beograd i predavao Bojanu Zečeviću u kancelariji G17 plus u Beogradu ili u svojoj kancelariji u Knez Miletinoj 44.

Pored toga što je suvlasnik Viktorije, Zoran Mitrović sa Stankom Popovićem od avgusta 2002. poseduje i ribnjak američke pastrmke, nekadašnje vlasništvo Drina inexa (danas Riboteks), koji ima godišnji kapacitet 200 tona pastrmke.

Ljubitelji soje tako postaju i ljubitelji ribe, jer za ribnjak u Ljuboviji plaćaju čak 29,02 miliona dinara, iako je početna cena bila 12,5 miliona.

Za Miliju Babovića, trećeg suvlasnika Viktorije, zna se barem kako je počeo - otvorio je butik u rodnom Ivangradu (Beranama), proširio je biznis do Užica i odatle se probio do radnje u Beogradu. Sa kompanjonom Radomirom Živanovićem 1991. osniva Verano motors, koji startuje sa ekskluzivnim zastupstvom Dizela, Ripleja i ostalih poznatih svetskih marki. Još veće postignuće bilo je obezbeđivanje ugovora o zastupanju Pežoa, sklopljenog 1996. godine. Uz to se tandem Babović - Živanić izborio i da budu ekskluzivni prodavci Gudjer guma i Eko motornih ulja. Osim toga postali su zastupnici Sonija, Gorenja i Armala, kupili su pumpu Ciklon i deo akcija Nove banjalučke banke.

Evropska unija je smatrala da barem izvesno vreme njegov partner Živanić nije bio u lošim odnosima s krugovima bliskim Slobodanu Miloševiću, pa ga je zato uvrstila u listu osoba nepoželjnih na njenom tlu. Mediji Babovića počinju više da pominju tek pošto ga je oteo zemunski klan i oslobodio nakon primanja 10,5 miliona maraka. Posle toga se Babović povlači iz Verana.

Poslednji suvlasnik Viktorije je Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) koju nalazimo u gotovo svim opskurnim finansijskim transakcijama Ona se pojavljuje ne samo kao suvlasnik Viktorija grupe već i kao značajan finansijer Dunav grupe Nikole Đivanovića, koja je delimično nastala i od firmi Milomira Joksimovića zvanog Miša Omega.

 

Cena pada, ali ugled raste

 

U susednoj Hrvatskoj prošle godine je izbila afera zbog ugovora o finansiranju kupovine 36 autobusa ukupne vrednosti 100 miliona kuna (oko 13,7 miliona evra). Nekadašnji gradonačelnik Velike Gorice Tonino Picula zarad dobijanja kredita za kupovinu kod EBRD-a založio je kompletnu gradsku imovinu, računajući tu i škole i vrtiće. Hrvatskoj Službi za borbu protiv organizovanog kriminala (USKOK) ovaj ugovor je bio toliko čudan da je na informativni razgovor pozvan jedan od službenika EBRD-a, inače hrvatski državljanin Davor Inđić, koji se u policiji pozvao na imunitet. Kako je istraživanje ovog čudnog događaja pokazalo, EBRD je 1993. sa hrvatskom vladom sklopila sporazum po kome se svi njeni službenici u Hrvatskoj izuzimaju od krivičnog gonjenja i istrage lokalnih službi za sva dela koja su počinili u okviru vršenja svoje funkcije. Iz londonske centrale je potvrđeno da je ovo u skladu sa praksom poslovanja banke u Istočnoj Evropi?!

U međuvremenu je EBRD Viktoriji dala 40 miliona evra i tako postala vlasnik 24 odsto ove kompanije. Problem je nastao kada su većinski vlasnici SJPT pokušali da prodaju deo svojih akcija na Beogradskoj berzi. Nijedan ozbiljan investitor nije hteo da uđe u poslovne odnose sa ovom mutnom grupom. Zbog toga njihova vrednost na berzi pada iako sama kompanija dobro posluje.

To i jeste razlog za širenje glasina o navodnom izlasku grupe skupljene oko nekadašnjeg trgovca jajima iz SJPT-a, budući da EBRD sada samo pokušava da vrati svoj ulog od 40 miliona evra. Ako ne uspe prodaja akcija po višoj ceni od sadašnje, lako je moguće da banka iz Londona aktivira hipoteke i preuzme celu SJPT, ali i neke druge nekretnine položene u zalog od Viktorije.