Propast

 

Kikinda: Slučaj jedne privatizacije, između Zabele i Matijevića

 

Galad a ne glad, gospodo

 

DP Galad iz Kikinde, nekadašnje preduzeće u kompleksu PK Banat, prvo je kupila četvorka privatnih lica po ceni manjoj od vrednosti svinja koje su bile u oborima, onda rasprodala sve što je mogla da bi sebe namirila, a i neke pride, pa na kraju preduzeće utrapilo IM Matijević na završnu obradu

 

Milan Malenović

 

Uoči privatizacije, DP Galad iz Kikinde imao je u posedu 2.443 ha zemlje, od toga 319 ha pod navodnjavanjem, sušaru kapaciteta 230 tona dnevno, farmu svinja od 1.000 krmača, 21.687 prasadi i tov od 18.000, 24.000 koka, tov pilića i junadi, kao i klanicu sa preradnim kapacitetima. Procenjena vrednost kapitala bila je 311.051.000 dinara, odnosno 4.826.124 evra po tadašnjem kursu.

Te 2003. vlast je odlučila da privatizuje 70 odsto svog učešća u Galadu na javnoj aukciji u Novom Sadu po početnoj ceni od 31.105.000 dinara, za koje pare je celo preduzeće na kraju i prodato. Žurka je tako mogla da počne.

Kupac Galada bio je konzorcijum privatnih lica koji su sačinjavali Petar Gašić, tadašnji direktor DP Galada, Živorad Pejin zvani Žika Friz, vlasnik preduzeća Frigo-Žika iz Rume, Borislav Kapor, vlasnik B Marketa iz Subotice, i Mila Lazarević, privatnik iz Šapca.

 

Šta je video Pera

 

Ovaj četvoročlani konzorcijum odmah kreće u akciju. Najavljuju proširenje mreže maloprodajnih objekata i njihovu modernizaciju. Žika Friz u svaki lokal donosi rashladne uređaje iz svog preduzeća, dolaze delegacije radnika, novinari i fotoreporteri da sve to lepo uslikaju i da se dive agilnim novim vlasnicima. Nekoliko meseci kasnije oprema se vraća Žiki i seli u neki novi lokal koji treba revitalizovati. Šteta je da se baci.

Pera Gašić najavljuje pojačavanje povrtarske proizvodnje i objašnjava: "Predviđeno je podizanje plastenika za intenzivnu proizvodnju paradajza, krastavaca i paprike." Plastenici su o trošku Galada i podignuti, ali - na Perinom privatnom imanju u Nakovu.

Borislav Kapor je odmah nakon privatizacije svuda pričao da će novi vlasnici napraviti dobru firmu jer Galad nema gubitaka i nije blokiran. Ubrzo posle toga on glavom bez obzira beži iz preduzeća čiju su upravu na sebe uzeli Žika Friz i direktor Pera. O četvrtom članu konzorcijuma, Mili Lazarević, ništa se ne zna, osim da je i ona uskoro prodala svoje učešće Žiki Frizu.

Čim je od običnog direktora postao suvlasnik, Pera 6. juna 2003. izjavljuje kako će broj zaposlenih u Galadu, tada 273 radnika, u najkraćem roku porasti za još 100 radnika. Manje od godinu i po posle toga on se predomišlja i tvrdi da u Galadu ima stotinak radnika više nego što treba. Iz preduzeća odlazi veliki broj stručnjaka, a Gašić kuka kako je stočarstvo u Galadu nerentabilno.

Koliko je direktor Pera bio sposoban vidi se po tome šta ga većinski vlasnik, Žika Friz, uskoro smenjuje sa tog mesta i dovodi Milorada Petrovića.

Čudno da je Žika tako postupio kada je Pera toliko dobro radio za gazde, ali ne i za radnike, pošto njima pola godine nije dao plate niti uplatio doprinose. Za sve to vreme Galad je napravio gubitke od preko dva miliona evra, broj radnika je spao na 188, a tovljenici su gladovali, jer je rukovodstvo žito prodalo ispod žita i pare isparilo. I država se pokazala kao pravi domaćin koji budno brine nad parama poreskih obveznika. Svoj udeo u Galadu je prodala za 31 milion, a onda novim gazdama omogućila da 55 miliona za poreze i prireze na plate ne uplate u budžet.

Pod parolom "Pokrali pa otišli" radnici su stupili u štrajk tražeći poništenje privatizacije. Predstavnika Agencije za privatizaciju Gorana Obradovića oni su upoznali sa svime šta se dešavalo od privatizacije, a bilo je toga mnogo. Nove gazde su prodale 400 vagona kukuruza i 12.000 tovljenika i to za keš. Još 6.500 tovljenika su preradili, a prerađevine takođe utopili za gotovinu koja firminu kasu nije ni videla, kao ni pare od prodaje dva miliona jaja. Iz 13 maloprodajnih objekata odnosile su gazde mesečno 13 do 15 miliona dinara pazara i uplaćivali samima sebi i svojim pajtosima. Možda je neka sića stigla i do ljudi iz Agencije za privatizaciju, koja je potvrdila da je u prve dve kontrole utvrdila "izvesne nepravilnosti", ali je najavila i treću kontrolu za 24. maj 2005.

Od toga, međutim, neće biti ništa. Direktor Pera, svestan valjda da mora da bira između Zabele i podele plena, odlučuje se za ovo drugo i daje sopstveni predlog za izlazak iz krize: Agencija treba većinskim vlasnicima, Peri i Žiki, da dozvoli da svoje učešće pre roka prodaju Industriji mesa Matijević, jer bi poništenje privatizacije izazvalo dugogodišnji sudski postupak. Možda ovaj predlog izgleda šašavo, ali on deluje i Agencija za privatizaciju bez daljih provera stanja stvari pušta da Peru Gašića zameni Petar Matijević. Žurka je mogla da se nastavi.

 

Nema čekanja

 

Čim je uzeo Galad Matijević je predsedniku sindikata zaposlenih Milanu Labusu rekao da je 188 radnika mnogo i da ih treba bar stotinu poslati na ulicu. Da podsetimo da je na početku privatizacije u Galadu radilo 273 ljudi. Pošto će morati i da vrati dug od 300 miliona dinara koje su bivši vlasnici proćerdali, Matijević je morao negde i da prištedi, pa je odbio da ispuni pisano obećanje prethodnih vlasnika da će da otkupe preostale akcije od radnika po ceni od 1.000 dinara za komad. Sad, ako mu ih poklone, neće da se buni, ali za njih Matijević ne bi da plati ni paru.

Bivši vlasnik Žika Friz i direktor klanice Radivoj Živojinov malo su odsedeli u pritvoru zbog sumnje da su proneverili siću od sedam miliona dinara, dok ostale gazde, a posebno čuveni i zloglasni direktor Pera, nisu ni videli istražnog sudiju.

U julu 2009. Matijevići u Kikindi kupuju i DP Jedinstvo iz Kikinde za 160 miliona dinara i tako svoju latifundiju u tom delu Banata zaokružuju na 5.000 hektara. Novi združeni direktor Jedinstva i Galada Nedeljko Berak hvali se kako su plate radnicima povećane i kako sada primaju 13 plata godišnje. Zaboravlja Berak samo da napomene kako je od nekadašnjih 273 u Galadu ostalo tek - 38 radnika.

Ni ovi preostali, kao ni oni koji su pali kao žrtve zahuktale privatizacije, još uvek ne mogu da unovče pisanu garanciju bivših vlasnika Galada da će njihove akcije biti otkupljene po 1.000 dinara za komad. Novi vlasnik, IM Matijević, pravi bruto godišnji promet od samo 7,5 milijardi dinara i iz te bede nikako ne može da izdvoji još i novac za radnike.

I konačni bilans cele priče: da bi država inkasirala nekih četiri miliona evra i u džepove tajkuna ugurala četrdesetak miliona, na ulicu je moralo da bude izbačeno preko 230 nesrećnih radnika.

Jedan običan dan u epohi srpske privatizacije. Kamo sreće da je jedini.