Francuska

Državna tajna, izgovor za zločine bez kazne

Novinari u okovima tajne službe

 

U Francuskoj je pravilo da sve što dodiruje nedodirljive odmah postaje Secret-Defense, tajna državne odbrane. Tamo gde su umešane velike pare i visoki funkcioneri, gotovo da se automatski udara pečat Secret-Defence. Tako se dobija utisak da u sefovima tajne policije najviše drže uplatnice od prodaje oružja, slike ljubavnica ministara ili umrlice likvidiranih koji su mnogo znali

 

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

Gijom Daskje je poznati francuski novinar. Njegova uža specijalnost je obelodanjivanje tajnih afera, mutnih radnji i ostalih političkih mućki pod velom državne ili vojne tajne. Elem, nakon jednog svog članka u poznatom dnevnom listu Le Mond, naš novinar je kao neki terorista bio uhapšen u svojoj kući, vezan i bačen u tamnicu tajne službe. Ucenjivan i zastrašivan, tu je ostao dva dana - sve dok nije morao da cinkari svoj izvor. Ko mu je dao kopiju tajnih dokumenata, zatvorenih u sefu DST državne službe bezbednosti. Po internacionalnom zakonu i članu 109, novinar nije dužan da citira svoj izvor informacije, ali to je samo po zakonu.

U francuskoj tajnoj službi nikakvi zakoni ne važe. Samo ime govori da je tajna i znači da se ništa o njoj ne bi trebalo ni da zna. Ona može da apsi, prati, prisluškuje, pa i da likvidira svakog ko joj smeta. Samo ako ga neko odozgo pokaže prstom. Takve su verovatno i ostale tajne službe - korejska, iranska ili američka -  ali ovde je reč o francuskoj državi koja se hvali da je zemlja slobode i sve svoje diplomate upotrebljava da obelodani akcije stranih tajnih službi koje ne poštuju ljudska prava. U redu, verovatno da je tako, ali ni francuska tajna služba nije odvojena od vlasti, u njihovoj je službi i na njihovom platnom spisku. Zašto onda političke vlasti ne bi mogle da zloupotrebe otsutnost zakona u tajnoj službi za svoje lične obračune? Taj neko je, u stvari, interesantan deo priče za novinare, a ne za odavanje vojne tajne.

 

Zapečaćeni dosijei

 

U članku Gijoma Daskjea radilo se o informacijama koje su Francuzi imali i prosledili Amerikancima na samo četiri dana pre 11. septembra 2001. Znali su da se sprema neki atentat i to su napisali. Čak postoji i jedan drugi dokument od 5. januara 2001, pola godine pre napada na Bliznakinje, u kome se pominju pripreme islamista za otmicu američkih aviona. Francuzi su već imali slično iskustvo, nekoliko godina ranije, kada su pobili otmičare erbusa u decembru 1994. godine u Marselju. Tada su saznali da je plan alžirskih mudžahedina bio da avion i putnike zakucaju na Ajfelovu kulu. Da sruše simbol i najvišu zgradu Pariza. Tako bi i bilo da tajna služba nije pozvala specijalce GIGN.

Zbog toga su Francuzi i pretpostavili da se slično sprema Americi, i obavestili svog saveznika. Šta tu može biti tajno kada se atentat već dogodio? Nije tajno, al' je kompromitujuće za one koji su umešani u katastrofalnu grešku, a to je još gore. Tajna se tiče države, a kompromitacija onog iz senke, političara koji vuče konce. Takvi ne praštaju, oni ne zatvaraju niti prete. Oni likvidiraju na licu mesta i iza leđa. I što je najčudnije, za francusku vladu gotovo sve može biti državna tajna. Čak i one stvari koje nemaju pojma sa bilo kakvom opasnošću sem da budu otkrivene malverzacije, podmićivanje ili slično.

Tamo gde su umešane velike pare i visoki funkcioneri, gotovo da se automatski udara pečat Secret-Defance. Tako se dobija utisak da se u sefovima tajne policije drže najviše uplatnice od prodaje oružja, slike ljubavnica ministara ili umrlice likvidiranih koji su mnogo znali. Gotovo je nemoguće probiti tajnu kako, zašto i ko je naredio neko ubistvo ili planirao samoubistvo. Francuska tvrdi da takvih zločina nema u zemlji ljudskih prava. Bar ne od Napoleona pa naovamo. Naravno da ih nema, i neće ih ni biti dokle god se ne dokažu. Dokazi su u rukama onih koji mogu i da ih zagube, i tako se kolo zatvara. Klasika. Za to glave padaju li padaju i niko nikome ne polaže račune.

 Svaka udovica koja pokuša da sazna zbog čega joj je nestao muž, ili dete koje traži istinu o očevoj smrti, nailazi na isti odgovor: državna tajna. Čak i samo sudstvo je, prema mnogim pisanjima i polemičkim debatama, potpuno u rukama masonskih i drugih bratstava, kada nije u službi uticajnih ljudi na vlasti ili pod pritiskom tajne službe. To je i odgovor zašto se tako često ako ne i sistematski pojavljuju problemi nestanaka, krađa i uništavanja materijalnih dokaza pri svakom finansijski-političkom suđenju. "Iz samih sefova po sudova, iz blindiranih hladnjača ili skrivenih policijskih arhiva nekim čudom najvažniji dokazi nestaju bez objašnjenja i proces se obustavlja," tvrdi porodica ubijenog ministra Bulana.

 

Serijska samoubistva iz zasede

 

 Za poslednjih sto godina nijedno ozbiljnije finansijsko-političko ubistvo nije razjašnjeno. I tri decenije nakon smrti ministra još uvek se ne zna ko ga je i zašto ubio i pored upornih tužbi i insistiranja familije. Razlog: svi dokazi su pokradeni iz sefa suda. Bulan je bio ministar u vladi Žiskara D'Estena. U trenutku kada je trebalo da postane prvi ministar, rešio je da sebe likvidira. Zvanično, on je sam sebe prebio i unakazio, a onda se ubio. 

Ko je ubio drugog jednog minista u vladi Miterana, Pjera Beregovea? Decenijama svi znaju, ali istine još ni od korova. Zvanično i on se ubio, dva metka u glavu, jer je bio dužan neke pare za kupovinu stana. Naivno i uvredljivo za inteligenciju samih Francuza koji se na taj način prave budalama.

Ko je ubio sekretara Jelisejske palate i to na radnom mestu u kancelariji? Opet samoubistvo iz zasede i to na dvoja vrata i jedan hodnik od biroa predsednika Miterana, prijatelja još iz Drugog svetskog rata. Svako ko mnogo zna o mućkama "velikih riba" završi udavljen, zgažen, bačen kroz prozor ili nateran na samoubistvo.

Ko je ubio sudiju Bernarda Borela u Africi? Niko, čovek se upucao pa se onda sam zapalio.

Ko je ubio desetak svedoka velike političko-finansijske mućke sa prodajom brodova Tajvanu? Niko, svi se okliznuli i pali sa desetog sprata ili ih izdalo srce.

Ko je ubio 15 francuskih inženjera u Karačiju i zbog čega su izginuli? Državna tajna, dokumenti su nedostupni istražnom sudiji. Moglo bi ovako da se nabraja ceo dan i uvek se na kraju preko leša ispreči državna tajna. A šta reći o stotinama samoubistava u zatvorima ili po preduzećima GDF, Telekom i ostalima? Ništa nije razjašnjeno i nikada neće ni biti. Takva su pravila igre na ovom nivou. Takva je ova administrativna demokratija. To je francuski etatizam, uvek u pravu i uvek u tajnosti. Rođeni su da nas eksploatišu, ucenjuju, lažu, farbaju, mažu, zatvaraju i maltretiraju ako treba. Ovo je kapitalizam, mondijalizam, pomalo ima i rasizma pa i fašizma, ali ko može i to da dokaže kad je sve tajno, sve zapečaćeno, sve sakriveno od javnosti. Moćni su u Francuskoj izgleda moćniji nego igde. Evropska komisija je više puta kažnjavala Francusku zbog sličnih postupaka, ali je tradicija isuviše jaka.

Francuski moćnici su bogatiji od ostalih u Evropi. Njihova su primanja astronomska i prelaze granice bezobzirnosti. Kako je kriza sve veća, oni su sve bogatiji. Nekada su gazde privatnih firmi i veliki direktori  multinacionalnih preduzeća bili i do sto puta više plaćeni od običnog radnika. Danas je ta razlika 4.000 puta veća. Ima ih, i zarađuju i do 3.000 000 evra mesečno tamo gde radnik radi ceo mesec za 800 evra, i još je srećan da ima posla. Jer silni znaju da ih milioni bednih čekaju i mole da odrade isti posao za 100 evra mesečno. Kinezi, Indijci, crnci, Eskimi, bogatašima je svejedno ko radi i gde, ako je posao urađen. Ovo je zaista prava zavera protiv sirotinje, zavera protiv čovečnosti.

 Francuzi ćute i posmatraju nemoćni, pitajući se, kao i svi ostali u svim državama sveta, dokle će da nas prave budalama, ubijaju, hapse i pljačkaju. Dokle će narod mirno da trpi zvanične laži i oficijelne neistine. I pored toga što je francuska socijala izuzetno darežljiva prema onima koji nemaju posla ili puno dece, narod je deprimiran, pesimistički gleda na budućnost i vrlo nezadovoljan situacijom, vladom i opozicijom. Čak je više nego samo nezadovoljan!

 Narod je besan i na ivici strpljenja. Neki stručnjaci smatraju da ovako krizno i deprimirajuće stanje može da potraje godinu ili dve, ali ne više. Bar ne u Francuskoj. Kao da su svi zaboravili kakvi su Francuzi kad im prekipi i kad polude. Ovaj fini narod ćuti i trpi dok može, ali kuku i motiku uvek drži pored kreveta. Nikad se ne zna kada mogu opet da prorade. Tako bar opominju pojedini ekonomisti i sociolozi, uglavnom politički nepodobni, i kada im nekim čudom daju reč u medijima. Ponekada su baš ta manjinska mišljenja u pravu.

 

 

 

 

"Iz samih sefova po sudovima, iz blindiranih hladnjača ili skrivenih policijskih arhiva, nekim čudom najvažniji dokazi nestaju bez objašnjenja i proces se obustavlja," tvrdi porodica ubijenog ministra Bulana.

 

 

Gotovo je nemoguće probiti tajnu kako, zašto i ko je naredio neko ubistvo ili planirao samoubistvo.