Feljton

Svet bez hrane: Izreka "kako sejemo, tako ćemo žnjeti" na geopolitičkom planu će odrediti sudbinu civilizacije (7)

 

Zato je i Buš bio genetski modifikovan

 

Od 130,5 miliona kvadratnih kilometara "čvrste zemlje" na planeti Zemlji, 49,6 miliona je posvećeno poljoprivredi. Od toga 34,6 miliona sa stalnim pašnjacima, a 15 miliona sa različitim tipovima kultura. Za taj delić Zemljine kugle vode se oružani, ideološki i drugi ratovi, a istorija proizvodnje hrane je istorija genocida, mnogo većih od onih koji se obično uzimaju za istorijske primere.   

Knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca "Geopolitika hrane - Bitna razvojna komponenta društva u XXI stoleću", Beograd, oktobar 2008, iz koje objavljujemo opširne izvode, bavi se hranom kao geopolitičkom činjenicom te strateškim i vojnim argumentom 

 

Dr Zoran Petrović Piroćanac

 

 

Engdalova knjiga "Seme destrukcije" verno dočarava dijabolični način na koji četiri angloamerička agrobiznis-giganta planiraju svetsku dominaciju patentirajući žive oblike da bi zadobili svetsku kontrolu našeg snabdevanja hranom i našim životima.

Ričard Nikson je preuzeo vašingtonsku administraciju u vreme nacionalne krize, Vijetnamskog rata, ekonomije u problemima posle "zlatnog doba kapitalizma" sredine šezdesetih. Korporativni profiti počeli su od tada da padaju. Fenomen globalizacije počeo je kada su najbogatije američke porodice shvatile da im je bolje da investiraju u inostranstvu, nego kod kuće. Hrana je bila jedna od tih unosnih investicija, pa su lansirali i novi pojam - agrobiznis. To je proces u kome je bivši guverner Njujorka Nelson Rokefeler odlučujuća figura.

Neostvarena želja mu je bila da postane predsednik, ali je uspeo da postane samo potpredsednik Džeraldu Fordu.

 

Nagrade i kazne

 

SAD doživljavaju "krizu demokratije", koju desničarski profesor Samjuel Hantington naziva "excess of democracy". Amerikanci masovno protestuju protiv vlasti. A bogati formiraju 1973. godine grupu od 300 moćnika Amerike, Evrope i Japana, koja se zove Trilateralna komisija. To je vreme hladnog rata u kome je hrana postala strategijsko oružje, a Amerika napreduje svojim zavaravajućim izumom - "Hrana za mir". Bilo je to maskiranje za američku agrikulturu da lakše prevede transformaciju tradicionalnog porodičnog farmerstva u globalni agrobiznis sa hranom kao alatkom i malim farmerima, koji će se na kraju eliminisati iz igre.

Svetska poljoprivreda, po planu ovih vodećih stratega američkog kapitalizma, trebalo je da postane "jedan od centralnih stubova postratne vašingtonske politike, zajedno sa kontrolisanjem svetskog tržišta nafte i odbrambenim prodajama nekomunističkom svetu". Odlučujući događaj je u tom smislu bila svetska kriza hrane 1973. Oskudica sirovina zrna, zajedno sa prvim od dva naftna šoka sedamdesetih, ubrzali su preokret nove vašingtonske politike. Nafta i žitarice poskupljivali su tri do četiri puta kada je Amerika bila svetski najveći proizvođač hrane, sa najvećom moći nad cenama i snabdevanjem. Vlada i trgovinske kompanije žitaricama učvršćuju tada svoje veze i to je utemeljilo osnove predstojeće genetske revolucije. Tako započinje planetarni proces, sa Kisindžerom kao protagonistom, a Engdal bi rekao - "glavnim zločincem".

Kisindžer je odlučio da je američka poljoprivredna politika "previše važna da se ostavi u rukama ministarstva poljoprivrede", pa sam preuzima kontrolu. Svet je neprestano potraživao žitarice, a Amerika ih je imala najviše. Shema koja je odlučena u Vašingtonu bila je da se ta moć koristi kako bi se "radikalno promenila svetska tržišta hrane i trgovine hrane". Veliki dobitnici su trgovci žitaricama, poput kompanija Cargill, Archer Daniels Midland (ADM) i Continental Grain. Njima je pomogla Kisindžerova "nova diplomatija hrane" za stvaranje globalno poljoprivrednog tržišta, prvi put u istoriji. Hrana sada služi "da se nagrade prijatelji i kazne neprijatelji". I opet je tu čvrsta neraskidiva veza Vašingtona i krupnog biznisa kao srce nove strategije.

Globalno tržište hrane se reorganizuje, korporativni interesi povlašćuju i tako se stiže do devedesetih, vremena kada počinje "revolucija gena". Tako Rokefeler porodica igra tokom dvadeset godina ključnu ulogu u čitavom ovom procesu. Izazivanje masovnih bankrota porodičnog farmerstva je poznato od vremena Niksona, zbog plana da se "ukloni previše ljudskih resursa". To Engdal naziva "fino prikrivenim vidom imperijalizma hrane". Sve u cilju da Amerika postane "svetska žitnica". Porodičnu farmu pretvaraju u "fabričku farmu", a poljoprivreda postaje agrobiznis, kojim će vladati korporativni giganti. Dolarska devalvacija je takođe deo plana Niksonovog novog ekonomskog plana.

Razvijene nacije su bile cilj takođe, sa idejom da zaborave na to da budu hranom samodostatne u žitaricama i govedini, da se oslanjaju na Ameriku za ključne namirnice, i da se usredsrede na sitno voće, šećer i povrće za izvoz. Zarađena spoljna razmena planirana je za kupovinu američkih proizvoda i da se ponovo plaćaju zajmovi MMF i Svetskoj banci. To je na kraju proizvelo začarani krug dužničkog ropstva. I GATT, i kasnije STO, koriste se uz pravila koja su nametnule te korporacije isključivo za svoje interese.

 

Rat za hranu i mirovne studije

 

U vreme Kisindžera izdaje se NSSM 200, vezan za agendu agrobiznisa koja je započela pedesetih i šezdesetih "Zelenu revoluciju" radi kontrolisanja proizvodnje hrane u ciljanim latinoameričkim, azijskim i afričkim zemljama. Kisindžerov plan podrazumevao je dva cilja: obezbeđivanje novih tržišta žitarica za SAD i kontrolu stanovništva sa 13 izabranih "nesrećnih" zemalja. Među njima su bile Indija, Brazil, Nigerija, Meksiko i Indonezija, a eksploatisanje njihovih resursa zavisilo je od drastičnih redukovanja stanovništava, čime bi se smanjila potražnja uzgajanja kod kuće. Shema je baš nalik Kisindžeru.

Po Engdalu je to pravi genocid, ako se poštuje definicija UN Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine, koja pravno definiše zločin. Ovaj zakon kači Kisindžera jer je nastojao da zadrži hranu od "ljudi koji ne mogu ili ne žele kontrolu rasta svog stanovništva." (Žrtve NSSM 20 su i Brazilke. Ministarstvo zdravlja Brazila je otkrilo šokantne izveštaje da je procenjeno da je 44 odsto svih brazilskih žena, u dobu između 14 i 55 godina, permanentno tada sterilisano. Program je vodio niko drugi do - USAID). Autor Engdal je proučio i kako su američke elite u kasnim tridesetim počele planiranje američkog stoleća u posthladnoratovskom svetu, vremenu nazvanim od geopolitičara u SAD - Pax Americana. Po tom planu glavni cilj je nasleđivanje zalazeće Britanske imperije u globalnom vođstvu. Alatka je njujorški Savet za spoljne poslove (CFR), koji ima Grupu za studije rata i mira koja je predvodila taj napor. A sve finansira Rockefeller Foundation. Engdal i konstatuje da je korist od svega kasnije bila "hiljadostruka".

Prvi zadatak je svetska vojna i ekonomska dominacija. Tako su i OUN, novi okvir Breton Vudsa, MMF i Svetska banka i GATT, koncipirani radi integrisanja sveta u razvoju u američku dominaciju Globalnim severom. Isisavano je bogatstvo nerazvijenih u moćne biznis interese, uglavnom američke. Predvodnik ovog koncepta je porodica Rokefeler, a Nelson i Dejvid su bili prime movers. Nelson je, dok je javno govorio o većoj efikasnosti i proizvodnji u ciljanim zemljama, u stvari crtao shemu otvaranja svetskih tržišta za nesputani uvoz američkih žitarica. To je onda prozvano "Zelenom revolucijom" (Nelson Rokefeler se koncentrisao na Latinsku Ameriku. Tokom Drugog svetskog rata on je koordinisao američki obaveštajni rad i tajne operacije u toj zoni i pripremao teren za porodične interese posle rata. Rokefeleri su želeli globalne monopole, a njihova shema je bila da u poljoprivredi rade kao u biznisu sa naftom, sa korišćenjem hrane i poljoprivredne tehnologije kao oružja hladnog rata).

Do 1954, plan PL480, ili Food for Peace, uspostavio je viškove hrane kao alatku američke spoljne  politike. (Prisetimo se da je i Tito pedesetih dobijao ogromnu pomoć u hrani, i da su Amerikanci to činili kako bi Jugoslaviju pridobili u svoj tabor. Šezdesetih je predsednik Lindon Džonson takođe koristio hranu kao oružje. Želeo je da nacije - primaoci pomoći budu saglasne sa američkom administracijom. To je uključivalo i obuku naučnika iz poljoprivrede zemalja u razvoju, kao i agronome, a u Americi naučene najnovije koncepte proizvodnje, primenjivali su kasnije u svojoj zemlji. Ova izgrađena mreža kasnije se pokazala krucijalnom za "Rokefeler strategiju širenja korišćenja genetski proizvedenih letina širom sveta", koje su pomagale USAID fondovi i CIA.) Nelson Rokefeler je tih postratnih godina koristio i svoj značajni uticaj na Stejt department. Rokefelerovi ulaze u poljoprivredu od 1947. godine, kada je Nelson osnovao International Basic Economy Corporation (IBEC). Tada Rokefelerovi prave savezništvo sa gigantom u proizvodnji žitarica, Cargillom.

Latinska Amerika je odabrana za početak revolucije u proizvodnji hrane. Cilj SAD je, po ovoj zamisli, kontrolisanje osnovnih potreba većine svetske populacije.

 

Rokefeler i Harvard

 

"Zelena revolucija" počela je u Meksiku i proširila se Latinskom Amerikom tokom pedesetih i šezdesetih. Potom je ubačena u Aziju, posebno u Indiju. To je bilo u vreme kada Amerika tvrdi da joj je cilj "pomoć svetu kroz efikasnost slobodnog tržišta". U pozadini je ipak jedino profit korporativnih investitora Amerike. Giganti hemije i najveći trgovci žitaricama dobijaju ovim nova tržišta za svoje proizvode. Agrobiznis se prelio na globalnu razinu.

Ranih sedamdesetih proizvođači agro-biznisa kontrolišu američke isporuke hrane. Cilj je da se "postignu veliki profiti restrukturacijom načina na koji su Amerikanci uzgajali hranu da ishrane sebe i svet." I Regan nastavlja Karterovu politiku i ostavlja 4-5 vodećih monopolskih kompanija da to kontrolišu. To je dovelo do nezapamćene "koncentracije i transformacije američke poljoprivrede" sa nezavisnim porodicama farmerima primoranim da prodaju zemlju i da bankrotiraju, kako bi na njihove posede zasele "efikasniji" agrobiznis giganti, sa svojim "farmama fabrikama". Konsolidovanje američke proizvodnje hrane donosi koncentraciju globalnih korporacija: Cargill, Archer Daniels Midland (ADM), Smithfield Foods i ConAgra.

Koreni priče sežu dekadama unazad, ali Engdal tumači nauku "biološke i genetske modifikacije biljaka i drugih oblika života najpre", kao nešto proizašlo iz američkih istraživačkih laboratorija sedamdesetih, kada to niko nije zapazio.

No, uskoro je ipak primećeno, jer je Reganova administracija odlučila da postane dominantna na ovom izranjajućem planu nauke. Biotek agrobiznis industrija je bila privilegovana, pa su se kompanije utrkivale da razviju GMO biljke, stoku i lekove za životinje na bazi GMO. Vašington je taj posao olakšavao svim sredstvima, u "biznis prijateljskoj klimi", pa su to nastavile i potonje demokratske administracije na vlasti.

Razmotrimo sadašnju situaciju sa UN Food and Agriculture Organization (FAO) koja izveštava o znatno višim cenama hrane, uz opasne nestašice. FAO je 2007. upozorio da je ovo stanje ekstremno, bez presedana, i da preti milijardama ljudi izgladnjivanjem. Cene su 2007. godine bile 40 odsto više, posle devet odsto skoka u 2006. godini. To je nateralo zemlje u razvoju da plate 25 odsto više za uvezenu hranu i da budu nesposobne da priušte dovoljno hrane za stanovništvo. Za ovo se navodi više objašnjenja: povećana potražnja, veći troškovi oko goriva i transporta, spekulacija hranom, korišćenje kukuruza za etanol (trećina letine se uzima i to je više nego što se izvozi za hranu), i ekstremne vremenske prilike. Samo se ne govori o ključnim parametrima prouzrokovane krize: o moći agrobiznisa da manipuliše snabdevanje za veće profite, i da se "probere krdo" u ciljanim zemljama Trećeg sveta.

Kada je profit u pitanju, sigurnost hrane i javno zdravlje su uvek u Americi potisnuti. Tako je čitavo američko stanovništvo najpre bilo korišćeno kao laboratorijski zamorčić za ove nove, netestirane i potencijalno opasne proizvode. A vodeća firma u ovim rabotama je ona koja ima "dugu tradiciju prevara, tajnih akcija i tradicije podmićivanja", Monsanto. Kasnije su se upustili i u proizvodnju hemijskih proizvoda, plastike, i najzad svetski poznatog agent orange za trovanje vijetnamskih džungli šezdesetih i sedamdesetih, što je izlagalo stotine hiljada ljudi, ali i američkih vojnika, smrtonosnom dioksinu. Uz sve ovo, Monsanto je i sramotni zagađivač sredine. Firma je tajno ubacivala smrtonosne supstance u vodu i tlo, čak i u Velikoj Britaniji, i nikada njeni vlasnici nisu istinski odgovarali niti približno nadoknadili štete žrtvama. Danas sebe predstavljaju kao "agrikulturnu kompaniju koja primenjuje inovaciju i tehnologiju kako bi pomogla farmerima širom sveta da budu uspešni, da proizvode zdraviju hranu, bolju životinjsku hranu i više vlakana, dok istovremeno smanjuju uticaj poljoprivrede na okolinu".

 

Prikrivanje zločina

 

Monsanto i ostali veliki agro-trovači na bazi GMO raspojasali su se pošto je Džordž Buš Stariji postao predsednik SAD 1989. On im je otvorio široko polje novih mogućnosti, a zakon ih više nije obavezivao da ne krše pravila o rizicima i mogućim ugrožavanjima zdravlja građana. Ovde govorimo zapravo o neverovatnom odsustvu odgovornosti lidera Amerike, predstavnika krupnog kapitala, koji bez griže savesti otvaraju vrata civilizacijskom užasu GMO novosveta. U toj monsturoznoj simbolici, Monsanto bira za prvi GMO proizvod - mleko. Ono je, naravno, genetski manipulisano, uz kombinaciju hormona rasta za stoku (rBGH), a marketira ga kao posilac.

Zločinima protiv čovečnosti pridružuje se na ovom planu 1993. i Klinton, kada njegova administracija proglašava ovaj proizvod sigurnim za komercijalizovanje.

Danas se takvo mleko prodaje širom SAD i reklamira kao način kako krave mogu da proizvedu čak 30 odsto više mleka nego prirodnim putem. No, američki farmeri uskoro počinju da se žale na razne zdravstvene probleme svoje stoke, na ozbiljne infekcije, na otežano hodanje stoke, na mastitis kod krava, na deformacije kod teladi. Demokratska Amerika, njene vlasti, ovo maksimalno informativno prikrivaju, pa većina potrošača to ne zna i mirno pije GMO mleko. Nije važno vlastima što ubačeni GMO hormon izaziva pri tom leukemiju i tumor kod zamorčića u laboratorijama, i što je Evropska komisija zaključila da pijenje ovog mleka izaziva rak dojke i prostate.

Evropa zabranjuje taj proizvod, ali Amerika ne. Engdala je za njegove kritike ovih monstruoznih shvatanja proizvodnje hrane najpre 1999. godine napala 300 godina stara britanska institucija British Royal Society, navodno za lošu analizu i netačne zaključke. To se desilo zbog prethodne Pustai afere, koju je Engdal denuncirao javnosti, što je alarmiralo britanske proizvođače GMO, po istom osnovu kao američke.

Pustai afera znači da se posle pet godina od njenog izbijanja, nekoliko srčanih napada i uništene karijere, saznalo šta se stvarno dogodilo. Pustai je pokazao da je Monsanto zločinačka kompanija. Ona se svojim metapolitičkim kanalima požalila Klintonu, ovaj to preneo britanskom, prema SAD vrlo poslušnom premijeru Toniju Bleru, koji je još jednom poslušao naređenje i sugerisao da se Pustai diskredituje u javnosti. Međutim, naučnik je odgovorio uz pomoć britanskog naučnog časopisa The Lancet. Iako je Kraljevsko društvo pretilo, urednik je objavio članak, posle čega se Društvu u napadu na časopis pridružila i biotehnološka industrija Velike Britanije. Uz Mađara Pustaija i njegovu suprugu, propatio je i ko-autor, profesor Stenli Iven. Izgubio je posao na Univerzitetu Aberdin, naravno uz intervencije pogođenih industrijalaca.

Besramna Blerova vlada je išla i dalje. Iznajmila je privatnu firmu Grainseed da vodi trogodišnju studiju kako bi dokazala GMO bezbednost hrane. Londonski dnevnik Observer domogao se dokumenata ministarstva poljoprivrede koji su pokazivali zabrinjavajuće testove. Videlo se da je barem jedan istraživač ove firme manipulisao podacima kako bi pokazao da su testovi bolji no što jesu. I pored toga, ministarstvo je preporučilo GMO varijetet kukuruza za sertifikaciju.

Blerova vlada izdala je novi kodeks ponašanja kojim "svaki zaposleni u državnom istraživačkom institutu koji se usudi da progovori o otkrićima u GMO biljkama može da se suoči sa otpuštanjem, da mu se sudi zbog prekršaja ugovora, ili da se suoči sa sudskim nalogom". Ne sme da se progovori, čak ni kada je očito u pitanju javno zdravlje.

 

Genetsko zagađivanje

 

Genetski modifikovani organizmi (GMO) su novi organizmi koji bez sumnje zahtevaju jedno novo pravo. Osobenost GMO jeste da će zagađenje koje izazivaju nastaviti da se vrši izvan izvora, čak i ako se zaustavi proizvodnja GMO. Gen prenesen drugim organizmima nastaviće da zagađuje. To je takozvani problem automultiplikacije. Drugi problem je da se definiše šta je šteta po životnu okolinu, počev od kog praga se smatra da postoji šteta. Uočeno je da oko japanskih luka danas ima GM uljane repice, mada se ova vrsta ne uzgaja u Japanu. Je li to neka pričinjena šteta? GM tehnologiju je nemoguće kontrolisati, priznaju savesni naučnici. Afera sa kukuruzom tipa syngenta BT 10 to pokazuje. Trebalo je četiri godine da se zapazi da je nedozvoljeni varijetet kukuruza BT 10 onaj koji je komercijalizovan pod imenom BT11 (dozvoljen).

Savremena biotehnologija je scena uzimanja gena od jedne vrste i ubacivanja u druge vrste. Najčešća hrana na tržištu koja se preinačuje jeste kukuruz, soja, kanola i krompir. Ta hrana preinačuje se kako bi se učinila otpornijom na pesticide, i danas već možemo da verujemo kako su GM elementi već uneseni u gen mnogih vrsta ljudske hrane. Međutim, i dalje ne postoje dugoročni testovi o efektima genetski inženjerisane hrane po ljudsko zdravlje ili po okolinu. Većinu kratkoročnih testova obavile su korporacije koje profitiraju iz eksperimenata, pa logično zapostavljaju naučnu istinu iz svojih interesa. Zato je savremena biotehnologija ekstremno kontroverzna oblast koja mnoge deli u svetu, i naučnike, i vlade. Na susretu Biosafety Protocol, održanom januara 2000. u Montrealu, zemlje poput Kanade, SAD, Argentine i Čilea, vodile su bitku protiv ostatka sveta, posebno sa EU i zemljama u razvoju, u korist genetski modifikovanih organizama. Ovaj skup činilo je 135 nacija, koje su nastojale da dođu do konsenzusa o tome kako da se postave prema temama koje se odnose na GMO, a najvažnije teme su doslovno trgovane među nacijama...

Mračni zaključak može da bude: čovečanstvo je ušlo u domen ireverzibilnog, sa novim pitanjima pred sobom. Prvo je što genetsko zagađivanje, za razliku od drugih zagađenja, predstavlja jedino koje je eksponencijalno. Znači da se samoodržava i samopovećava. Ne samo da je pređašnje stanje zauvek izgubljeno, već će to zagađenje samo prouzrokovati niz zagađivanja. Može se ići samo ka eksploziji genetskog zagađenja, i nikako ka nekoj regresiji. To je nešto sasvim novo u nauci. U svetu je inače vidno odsutan naučni princip utvrđivanja je li neškodljiva praksa uvođenja GMO. Zato se vrše pritisci javnosti da istraživači to utvrde. U međuvremenu, genetska zagađenja se progresivno javljaju.

 

 

 

 

Najveći podelili među sobom

 

Meru totalne kontrole hrane koju su nametnule velike agro-biznis korporacije, uglavnom američke, možemo da jasno pojmimo surovom statistikom. Na primer, do 2004. četiri najveća pakera govedine u SAD već kontroliše 84 odsto tog tržišta - Tyson, Cargill, Swift i National Beef Packing.

Četiri giganta kontrolišu i 64 odsto proizvodnje svinja: Smithfield Foods, Tyson, Swift i Hormel.

Tri kompanije kontrolišu 71 odsto tržišta soje: Cargill, ADM i Bunge.

Tri giganta kontrolišu 63 odsto svih mlinova brašna, a pet kompanija kontroliše 90 odsto globalnog tržišta žita.

Četiri kompanije kontroliše 89 odsto tržišta cerealija za doručak: Kellogg, General Mills, Kraft Foods i Quaker Oats. Cargill od 1998. godine kontroliše 40 odsto nacionalnih silosa.

Četiri agro-hemijska i semenska giganta kontroliše 75 odsto prodaje semena kukuruza u Americi, kao i 60 odsto soje, a imaju i najveći deo poljoprivrednog hemijskog tržišta: Monsanto, Novartis, Dow Chemical, DuPont. Monsanto i DuPont kontrolišu 60 odsto američkog tržišta kukuruza i soje - i sve patentirano kao seme GM. Šest kompanija kontroliše tri četvrtine globalnog tržišta pesticida. Deset trgovaca na malo hranom kontroliše 649 milijardi dolara globalne prodaje 2002, a 30 vodećih prodavaca hrane na malo pokriva trećinu globalnih prodaja kolonijalne robe.

 

 

 

 

Rađanje "agroceutike"

 

Industrija hrane je druga najprofitabilnija grana američke privrede, odmah posle farmaceutike. Domaća godišnja prodaja hrane u SAD donosi preko 400 milijardi dolara. Ipak, sledeći veliki cilj američkih giganata jeste mešanje velikih proizvođača hrane i lekova. Tu leže, procenjuje se, još mnogo veće pare u budućnosti. Hrana se smatra "strategijskim oružjem u arsenalu svetske jedine supersile". Ali, po ogromnu cenu za potrošače širom sveta, naravno, što alave vlasnike agrobiznis korporacija ne uzbuđuje previše. Vlada SAD subvencioniše desetinama milijardi dolara godišnje svoj agrobiznis. Genska revolucija je integrisana u agrobiznis na način kako je harvardski profesor Rej Goldberg svojevremeno zamislio. Čitavi novi sektori će se stvarati iz genetskog inženjeringa. To će uključivati i GM lekove iz GM biljaka u novom "agroceutičkom sistemu" (agri-ceutical system). Goldberg je predvideo "genetsku revoluciju (kroz) industrijsku konvergenciju hrane, zdravlja, medicine, vlakna i biznisa energije" - na totalno neregulisanom tržištu.