(Pr)osudite sami

 

Konačno rešenje

 

Milovan Brkić

 

 

U svojoj osionosti srpski predsednik Boris Tadić saopštio je podanicima da on i njegova partija možda i greše u radu, ali da drugi nemaju bolja rešenja od njihovih!

Čovek svih srpskih poraza poručuje nam da je vlast za njega pitanje života i smrti. On sebe, i svoju kamarilu, ne vidi kao obične građane.

Kada je postavljen za ministra za telekomunikacije u saveznoj vladi, odmah nakon izbora Vojislava Koštunice za predsednika SRJ, Boris Tadić je ispružio svoje duge prste. Uzeo je od Bogoljuba Karića, barem prema priznanju koje je Bogoljub dao Zoranu Đinđiću, deset miliona dolara, koji su mu prebačeni u jednu stranu banku. Ministar Tadić legalizovao je većinsko vlasništvo gospodina Karića nad firmom Mobtel. Predsednik Demokratske stranke oterao je Borisa Tadića sa tog mesta.

Odmah po Đinđićevom ubistvu gospodin Tadić postaje ministar odbrane. Počinje da krade i pljačka. Veliku nabavku štofa, od kojeg se pravi odeća za vojnike i oficire, tadašnji ministar odbrane poverava firmi čiji vlasnik je bila - njegova supruga Tatjana Rodić-Tadić!

Ako je ona uopšte i znala da je vlasnica te firme u kojoj je istovremeno i jedini zaposleni. Provizija je iznosila nekoliko miliona dolara!

 Jedna od najdrskijih pljački, koja srpskog predsednika može koštati glave, jeste besprizorna pljačka NIS-a, tri dana uoči predaje ruskoj kompaniji Gasprom, koja je postala većinski vlasnik. Predsednica Upravnog odbora NIS-a Biserka Jeftimijević-Drinjaković prebacila je desetinu miliona evra na marketinške agencije Tadićevih bandita i na račune opštinskih odbora DS-a. Za ovu razbojničku krađu gospođa Biserka je nagrađena mestom savetnika u kabinetu predsednika Srbije!

Sumanutim pljačkama srpskog predsednika, izgleda, nema kraja.

Na njegov cinizam da niko osim njega i njegove partije nema bolje rešenje u rukovođenju Srbijom, meni se čini da postoji jedno rešenje, čijom realizacijom bi Srbija i milioni njenih gladnih i do gole kože opljačkanih građana mogli da odahnu, i da im se vrati nada da će početi da žive kao ljudska bića.

Rumunski diktator Nikolae Čaušesku pao je u trenutku kada je bio uveren, isto kao i gospodin Tadić, da osim njega niko nema bolja rešenja. Mada, ruku na srce, Čaušesku nije bio pohlepan čovek, i nakon streljanja ispostavilo se da nije imao račune u inostranstvu, za razliku od našeg.

Kada bi garda koja čuva diktatora jedno jutro promenila maršrutu i odvela Borisa Tadića u kasarnu, u kojoj bi sudsko veće čekalo optuženog, a nakon toga se čuli rafali, milioni građana mogli bi da uskliknu - diktator je gotov, živela sloboda!

Prirodno je pravo porobljenih građana, kada pojedinac, neustavno, zavede svoj apsolutizam i opljačka državne fondove i budžet, i građane dovede u smrtnu opasnost, da se brane svim sredstvima. Ubistvo diktatora nije kažnjivo i smatra se prirodnim pravom građana na samoodbranu.

Da li Boris Tadić razmišlja, ili barem sluti, da je put kojim on ide, put bez povratka?

Da li je ovo bolje rešenje za Srbiju, od njegove odlučnosti da pomete svaku kasu?