Druga strana

Slučajna zamena istorijskog identiteta ili banditsko lažno predstavljanje

 

Dva lica jednog šlica

 

   Čak i oni koji su jeli s Miloševićem iz istog kazana danas su veći demokrati i transparentni tolerantolozi  od samog Svetog Save

 

Ivan Molotok

 

Ponovo je došlo vreme da ne morate da uključujete televizor da bi vam neki moron solio pamet o trenutnom stanju na ratištu, ili u kojoj ste fazi hiperinflacije ili kriminalnog udruživanja. Dovoljno je da pogledate kroz prozor ili se spustite u najbližu samouslugu i imaćete direktan prenos svih zala kojima ova vlast raspolaže u mučkom ophođenju prema životima i kolektivnom istorijskom pamćenju svojih podanika.

 

Tržišni banditizam (ili banditsko tržište) pod okriljem i uz neizbežan blagoslov državne upravljačke klike, sveopšta nesigurnost građana propraćena sve učestalijim i nekažnjenim pucanjem i pevanjem i uz sve više nevinih žrtava, i sistematsko potiskivanje iz svesti svakog doživljaja perspektivnosti, koji se kako-tako naslutio pre desetak godina, odlike su vremena koje je prethodilo ratnom košmaru i istorijskom paklu iz koga smo, ničim izazvani, samo mislili da smo se izvukli.

 

Deset godina u istorijskim razmerama nije nikakva distanca, ali je u našem slučaju više nego dovoljna (što je dodatni razlog za plakanje) za ubitačnu dozu cijankalija: oni koji su navodno svrgavali Miloševića, i na tu, pokazaće se, privatno-preduzimačku akciju potrošili i poslednji trag revolucionarne energije koja je uspela da se izvuče iz izgladnele i bombama dokusurene nacije, nisu to radili niti zbog naroda niti zbog istorije, nego zbog sebe. Ako to tada nije moglo ili želelo da se vidi, danas je očigledno do hvatanja za gušu: reformatori-drpatori i evolucionari-uzurpatori isisali su iz Miloševića otrov sakupljen nad državnom lešinom i umesto da ga ispljunu na izolovanom đubrištu, učinili su to nad ovim istim narodom.Vampira Miloševića nasledio je ne jedan nego buljuk drakula, neuporedivo krvožednijih, beskrupuloznijih i otpornijih na ljudsku nesreću od Miloševića. Oni koji su nekada posećivali crvene i slobodne univerzitete, danas su pitomci crnih, žutih ili onih u nanizanim bojama duginog spektra; oni koji su se sprdali sa Milošećevom ekonomijom destrukcije, danas su etablirani destruktivci i ekonomije i svega drugoga, koji sami sebi zakonima propisuju božanska ovlašćenja, ne samo u oblasti ekonomije i novca; oni koji su juče uništavali i prodavali ono što nisu ni napravili ni kupili, danas to isto otkupljuju i preprodaju za ogromne provizije. Čak i oni koji su jeli s Miloševićem iz istog kazana danas su veći demokrati i transparentni tolerantolozi i od samog Svetog Save.

 

Nema na srpskoj državnoj i političkoj sceni čoveka koji je ono za šta se prodavao hipnotisanom narodu kad je trebalo, kad je stanje na političkoj i istorijskoj berzi bilo uključeno na opciju "povoljno za prodaju", niti je iko ono za šta su ljudi glasali u bunilu verujući od je svaka od tih koliko do juče paćeničkih i zagledanih u budućnost a danas prepredenih, degenerisanih i napuderisanih faca - mesija sa biometrijskim dokumentima lično. Nema, dakle, nijednog koji, po sili svakog iole ljudskog a da ne govorimo o božanskom zakonu, ne bi dopao električne stolice zbog lažnog predstavljanja i zamene identiteta pred licem cele nacije. Zabeleženi su u istoriji civilizacije brojni primeri lažnog predstavljanja koji su proizvodili ozbiljne istorijske deformacije ili predstavljali čist progres, ali srpski slučaj jedinstven je i tragičan taman koliko je jedinstvena i tragična istorija ovog naroda (sve ono što se na gomili dogodilo ovom narodu teško da ima istorijski presedan, čak i u zlu i zločinima ogrezloj istoriji sveta).     

 

Kroz obilje mimikrije s kojom uveče ležemo i ujutro se budimo, slepi vodič nacije po ko zna koji put je postao predsednik Republike lično. Čovek koji je izabran, jer se tako predstavljao, kao demokrata i "čovek poput svih nas", danas je autistični autokrata klovnovskih manira, robotizovanih pokreta i neartikulisanih izjava. Čovek koji zakone koji ugrožavaju i čak potpuno potiru ljudska prava potpisuje brzinom napadnutog škorpiona. Čovek koji se iz latentnog militantnog okruženja izdigao gandijevskim pacifizmom (dobivši i u tom svojstvu nekoliko prestižnih evropskih nagrada) postao je okosnica i uzdanica pljačkaške, otimačke i prevarantske države, u kojoj su privremeno sigurni jedino oni sa plaćenim telohraniteljima. Čovek koji se, i pored očiglednog i sudbonosnog haosa u vlastitom dvorištu, samoproglasio semaforom za odnose u regionu, pa i šire, prodajući i kupujući oproštajnice kao da je reinkaranacija Martina Lutera a ne Bruta ili nekog od satira.

 

Da se i u njegovom slučaju radi ili o zameni identiteta ili o lažnom predstavljanju govori i činjenica da predsednik, iz golim okom nevidljivih i normalnim mozgom neobjašnjivih razloga, landara ovom zemljom i svetom, ponosno, musolinijevski uzdignute glave nudeći usluge dobre volje, znanja i pameti po sistemu "Gledajmo stvari principijelno, evo na primer ja!", dok mu se zemlja i doslovno raspada a građani žive i bedi i poniženju. Da se ne radi o metafori, i da je sasvim opravdano pitanje šta to tera predsednika da bude ponosan i dostojanstven, hvalisav i egoista, da se ne stidi kada je to nemoguće izbeći, dok zastupa državu koja je pod njegovim blagorukovođenjem postala (jer ni u najcrnjim vremenima nije bila) najsiromašnija zemlja u Evropi, govore i sledeći najnoviji podaci.

 

Srbija je, naime, pod Borisom Tadićem, a mereći uobičajenim, ponekad i neobičnim socijalnim i ekonomskim parametrima, trenutno najgladnija i najsiromašnija zemlja u Evropi. U Srbiji je najniža prosečna plata (396 USD), što je manje od, na primer, Albanije (420 USD), Bugarske (424), BiH (527), Crne Gore (580), Makedonije (426), Rumunije (560), da se i ne govori o Hrvatskoj (956 USD) ili Sloveniji (1.203)... Ne bi to bio toliki problem da su u Tadićevoj Srbiji cene koliko-toliko upodobljene ovakvim primanjima. Ali nisu. Zahvaljujući merama Tadićeve države u Srbiji se za tako malu platu može kupiti i najmanje hrane, manje nego u svim nabrojanim državama, gotovo dvaput manje nego u Hrvatskoj, gotovo triput manje nego u Sloveniji. Lako je iz toga zaključiti da Srbija ima relativno najskuplje gorivo u Evropi. Za prosečnu platu u Srbiji se može kupiti neuporedivo najmanje goriva u regionu, a više nego dva puta manje negoli, na primer, u Hrvatskoj.  

 

Suočen sa sličnim, iako relativno povoljnijim, ali ipak sramnim pokazateljima, Tadićev partijski prethodnik Zoran Đinđić je našao solomonsko rešenje - umesto da se zabrine kako da poboljša standard i potrošačku korpu, on je obračunski smanjio potrošačku korpu i tako standard građana, izražen u idiotskim "potrošačkim korpama" u sekundi poboljšao za veliki procenat. Takvim socijalno-matematičkim operacijama služili su se mnogi, od Kaligule do Staljina, ali se to pokazalo prilično "nedelotvornim" u odnosu na biološke potrebe gladnog stanovništva.

 

Bilo kako bilo, stekli u se uslovi za proveru očigledno lažnog identiteta onih koji su sve potrošili, a narodu prodaju matematičke operacije, koje im, za razliku od nekih ranijih vremena, takođe više ne idu u prilog. 

 

 

 

 

 

Postoje i poznati i od ekonomista uvaženi parametri koje uspostavljaju multinacionalne kompanije poput Koka-Kole ili Mekdonaldsa. Tako se ispostavlja da se u Srbiji za prosečnu platu može kupiti najmanja količina big mekova u Evropi, a da se za jedan big mek radi najviše u Evropi.