Do koske

 

Premijer za poneti

 

Formalni predsednik Vlade Srbije, Mirko Cvetković, periferna je figura u suštinskoj vladi Borisa Tadića. Mada je to jedno opšte mesto, stanje već predugo traje i prilično je uvredljivo za sve misleće građane Srbije. Cvetković je, bez ikakve sumnje, postao druga inkarnacija Zorana Lilića, jer sve što on danas Tadiću znači, to je Lilić značio Miloševiću. Uglavnom, jedno veliko ništa. Hoće li Cvetković znati da otkaže poslušnost Tadiću, kao što je to Lilić uradio Miloševiću čim je brod počeo da tone?

Nikola Vlahović

 

Nigde u današnjoj parlamentarnoj Evropi ministri ne vode svoga predsednika vlade, nego je upravo obrnuto. Samo u Srbiji, predsednik vlade ide tamo gde mu stranka, predsednik i ministri kažu da treba da ode i ponešto svečano otvori ili zatvori.

Ali, ne treba ni to zaboraviti: ideja poslušnika na visokim položajima u državi postoji od kada postoji i država. Nije Mirko Cvetković juče izmišljen projekat.

Tradicija slepo odanog vojnika partije, ovde, u Srbiji, kao i u celoj bivšoj Jugoslaviji, jača je od mnogih narodnih običaja. Mnogo je važnije od poslušničke psihologije, posmatrati poslušničku vitalnost. Je li bilo naznaka da će Zoran Lilić politički i na svaki drugi način nadživeti Miloševića? Ima li danas naznaka da bi njegov sunarodnik iz vlaških nedođija, Mirko Cvetković, mogao da politički preživi Tadićev pad?

Dosadašnja iskustva sa tim, na prvi pogled benignim i ni za šta odgovornim, a tako štetnim poslušnicima, nedvosmisleno govore da ih ne treba ignorisati. Ko ovom režimu ne ume da kaže "ne", i "dosta", neće znati to da kaže ni sledećem koji dođe posle njega.

Tužno je i smešno danas gledati kako premijer Cvetković prati svog ministra za životnu sredinu i prostorno planiranje Olivera Dulića, na istorijski važnom zadatku - otvaranju pogona za prečišćavanje otpadnih voda! Još smešnije i ništa manje tužno izgleda Mirko Cvetković pored svog ministra Mlađana Dinkića, koji deluje kao istinski predsednik srpske vlade (mnogi u Srbiji i zaista veruju da je to tako).

Došlo je dotle da iz same Demokratske stranke moraju da intervenišu kako bi dremljivi i usporeni Cvetković prisustvovao nekom važnom događaju gde Dinkić pravi svoj politički kapital od tuđeg kapitala.

Poslednji jedan takav slučaj (u Batočini protekle nedelje) pokazao je da Cvetkovićev posao radi neko drugi. Naime, ministar Dinkić je punih deset dana u medijima najavljivao da će baš on "...u petak obići radove na izgradnji nove hale slovenačke firme Grah automotiv u Batočini". Cvetković o tome ništa nije znao dok mu iz stranke nisu kazali da hitno, dan ranije, ode na mesto događaja. 

Od kakvog je značaja to što mandatara Vlade Srbije, kao marionetu agilnog ministra, vode na otvaranje "nove fabrike čvrstih farmaceutskih proizvoda"? I ko se na taj nači šali sa celom državom ako ne lično predsednik republike, kome očito nije jasno da uprkos tome što ne vodi oružane ratove, sve više liči na istinskog autokratu. 

Šta znači kad predsednik Vlade Srbije u svojoj "istorijskoj poseti" Užicu, otvara lokalnu carinarnicu i govori kako se taj događaj odlično "poklapa sa principima Vlade Srbije o decentralizaciji"!?

 Kako je ovo Cvetković doveo u vezu i da li je znao o čemu govori kad je dodao kako "...Srbija svakoga dana ide u pravcu uvođenja standarda Evropske unije i čini velike napore na stvaranju boljih graničnih prelaza i infrastrukture na njima", misleći na "strateški međunarodni granični prelaz" kao što je neki Mehov krš na granici sa Crnom Gorom? Zna li Cvetković uopšte na šta mu liče najprometnije carinarnice Srbije, kako su ljudi tamo obučeni i vaspitani, kolika im je plata, koliko su korumpirani, kakvi su im međusobni odnosi, kakvom tehnikom raspolažu?

U nizu svečanih sprdačina, formalni premijer Cvetković nedavno je, usred Medveđe, otvorio odeljenja Ekonomskog i Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu, i to sa paralelnom nastavom na srpskom i albanskom jeziku. Jer, Srbija se jeste oprostila od Kosova, ali od Albanaca nije...

 Došao je ovaj formalni premijer (preciznije - doveli su ga) prošle godine 7. jula i na otvaranje nekog magistralnog puta na relaciji Levosoja - Preševo, povodom svečane proslave godišnjice srpske vlade koju on treba da predvodi.

Taj put ni do današnjeg dana nije proradio, nego saobraćaj teče jednom trakom "zbog radova na putu".

Ovo simbolično usko grlo, slika celokupne koalicione impotencije i sinonim brojnih nedoslednosti, a zašto ne reći, i otvorenih prevara Tadićevih ministara i njegove vlade, ne smetaju Mirku Cvetkoviću, autentičnoj karikaturi ranog postsocijalizma, poslušniku i čoveku kome dostojanstvo nije jača strana.

Naprotiv, njegov vlaško-komunistički ketman ne dozvoljava mu da se javno suprotstavi ponižavajućem položaju u kome se nalazi. On čeka veliki pad velikih igrača. Kad se to desi, uradiće isto što je uradio i Zoran Lilić uoči pada Miloševića. Slegnuće ramenima i prići novom caru u starom brlogu.