Natrag

Vršac

Vršac

Sumorni dani: Varoš sa jednim hotelom i par festivala, malo krvnih delikata i korisnicima duplih funkcija

 

Lični čin kolektivnog samoubistva

 

   Nije Vršac ni gori ni bolji od ostalih vojvođanskih i ostalih opština u Srbiji, niti je manje važan od njih. Ali je u nečemu poseban. Nekako odatle sporo stižu vesti, pa tako i svečanosti i vatreni obračuni bivaju saopšteni kao da se to negde drugde dešava. Možda između redova Tabloidove reportaže postoji odgovor na ovo pitanje

 

Arpad Nađ

 

   Vršac je nekim čudom sve dalje od Beograda. Auto-karta kaže da je to samo 83 kilometra, ali ne deluje baš tako. Taj autoput prema rumunskoj granici nije preterano popularan kao što su putevi od Beograda ka Zapadu.

U Vršcu je sve nekako mirno, čak i kad padaju glave. Krajem juna 2010. godine niko se nije ni pomerio kad je, tokom radnog sastanka u kabinetu Čedomira Živkovića, predsednika opštine Vršac, privatni preduzetnik Listigor Lepović izvršio samoubistvo pucnjem iz pištolja.

Iz kabineta predsednika opštine odmah je sačinjeno saopštenje da je u pitanju "lični čin"!

Brza je bila i čaršija vršačka koja je odgovorila da je cela opštinska uprava mogla to isto da uradi, kao "kolektivni čin"!

A kako je pokojni Listigor ušao sa pištoljem u opštinsku zgradu, kasnije su nadugačko raspredali i stručnjaci i nestručnjaci. Te nema obezbeđenja, te šta će nam obezbeđenje, ko naumi da se ubije, nema mu spasa, i sve tako...

Iz ove tragične smrti, vršačke vlasti su izvukle pouku, pa je doneta odluka da se po hitnom postupku u zgradu Opštine Vršac uvedu mere obezbeđenja, "kako se slični događaji ne bi ponovili". Neka se ubijaju, što dalje od opštinske zgrade!

 

Višak para u vreme nestašice novca

 

Miran je Vršac, ali, tu i tamo, neko nekog ubije... Skoro je "nepoznati počinilac" pucao i ubio Zlatibora Petrovića, mladića od 25 godina, i to ispred vršačkog mlina, gde je radio u trećoj smeni. "Nepoznati počinioci", koji su od portira tražili da pozove Petrovića da izađe, sakrili su se iza zida i pucali u žrtvu čim se pojavio na ulaznim vratima, pogodivši ga u grudni koš ("a zatim pobegli sa mesta zločina", piše u zvaničnom izveštaju).

Kažu svedoci da je iste večeri mladi Petrović dva puta izlazio ispred glavne kapije mlina kako bi se video sa devojkom, koja je bila u noćnom provodu, te da im je grupa mladića nešto dobacivala, ali je sukob izbegnut. Kamere u mlinu te večeri nisu radile. Radnici su hvalili pokojnog mladića i isticali da je radio desetak meseci kao pripravnik, kao pazitelj čistione, "...ali nam je uvek izlazio u susret i radio neke druge poslove, jer je po struci bio bravar. Bio je dobar i veoma odgovoran radnik. Mnogi pripravnici su dolazili i prolazili, ali njega smo stvarno planirali da zaposlimo...". Tragedija. Otac mu je umro pre deset godina, majka i dve sestre ostale same... Šta je bio motiv ubistva, niko ne zna. Vršac ne voli da se o njemu priča kao o lošoj sredini.

Između jednog ubistva i jednog samoubistva, desilo se i Vršačko leto. Malo karnevalske atmosfere. Ima li ovakav život veze sa životom?

Čudna situacija, kaže jedan pažljivi analitičar vršačke zbilje: "...Para nema, ali sve mora da se radi kao da ih ima - Bulevar Žarka Zrenjanina, Ruski park u centru i šta sve ne. Zato se ljudi teraju da rade bez para, a plaćanje kad bude. Konkretno, L.L. je svakog dana bio ispred kabineta predsednika i molio da mu se plati, jer mu opština duguje velike pare za behaton kocke kojima je popločan bulevar. Sada će početi priče kako se upleo u neke mafijaške poslove. Još jedna žrtva političkog matriksa koji svakodnevno gledamo u Srbiji...".

U Vršcu, vele dobro upućeni, postoje i određeni, vrlo ambiciozni centri moći. Naravno, neformalni. Pa su ti moćni Vrščani malo alaviji nego što je to uobičajeno kod sličnih "vladara iz senke" u drugim vojvođanskim palančicama.

Polovinom jula, državni sekretar za turizam Goran Petković posetio je Vršac. Došao je do vršačkog hotela Srbija i tu se zaustavio. A što baš tu, postalo je jasno kad je Petković progovorio da je reč o preduzeću koje je korisnik kredita za podsticanje kvaliteta ugostiteljske ponude Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. Šta se tu podstaklo, biće jasnije kad dođe vršačka jesen i vinski festival. Gde će gosti da spavaju? Hoće li uopšte spavati? Državni sekretar je rekao da će sredstva biti uložena u obnovu hotela. Pa se još pohvalio da su krediti za podsticanje kvaliteta ugostiteljske ponude vrlo povoljni, i da ih država odobrava uz otplatu od pet godina, sa počekom od godinu dana i kamatnom stopom od jedan odsto godišnje. I potpredsednik opštine Vršac Mirko Dobrosavljević "pozdravio je inicijativu". Pao je jedan konstruktivan razgovor o vršačkom turizmu. Jedan narod, jedan hotel, jedan grad!

Trojka: odbornik, poslanik, državni sekretar

   "Duple fotelje" poslanika i predsednika opštine Apatin Živorada Smiljanića, kao i gradonačelnika Jagodine i Kragujevca Dragana Markovića Palme i Veroljuba Stevanovića, nisu usamljeni slučajevi. I Vršac je poznat po jednom vlastodržačkom projektu, poznatom kao "vršački trosed". Reč je o slučaju Jovice Zarkule, koji je državni sekretar u Ministarstvu infrastrukture, ujedno poslanik u Skupštini Vojvodine i odbornik u Skupštini opštine Vršac!

Tražili su novinari iz Vršca Zarkulu po Beogradu, ali su sve prevarili pa došli u petak! A petkom nema tog državnog sekretara koga će neko naći na svom radnom mestu. To je sve na terenu. Ko na putu, ko pored puta, zabavljen restoranskim ponudama...

Osim protivustavnog spajanja poslaničke funkcije i funkcije u izvršnoj vlasti, gomilanje takve moći moglo bi Srbiju debelo da košta pred institucijama Evropske unije.

- Ništa ja više ne komentarišem - stigao je da kaže za novine jedan član Socijalističke partije Srbije, izvesni g. Smiljanić iz Apatina, pre nego što je zalupio telefonsku slušalicu uvek znatiželjnim medijima. A taman su hteli da ga pitaju nešto o dupliranju funkcija, odnosno o tzv. Batićevom amandmanu, usvojenom u sklopu izmena antikorupcijskog zakona, koji je predsednik Tadić, uprkos pozivu Agencije za borbu protiv korupcije da ga ne potpiše, ipak potpisao.

Prema tim izmenama, i Smiljanić i mnogi mali i veliki lokalni bogovi u Vojvodini, koji su u isto vreme i pokrajinski poslanici, izabrani po većinskom sistemu, i dalje imaju po dve javne funkcije do kraja mandata. Takvih poslanika u Skupštini Vojvodine ima najmanje dvadeset!

Eto, tako je i Vršac "sačuvao", zahvaljujući Batićevom amandmanu, svoga moćnika, Jovicu Zarkulu, koji je za pokrajinskog poslanika izabran po većinskom sistemu 2008. godine kao kandidat Grupe građana "Vršačka regija - evropska regija", čiji je i odbornik u SO Vršac. Osnivač te grupe građana bio je poznati biznismen Miodrag Babić, doskorašnji predsednik farmaceutskog giganta Hemofarm. Krajem 2008. godine, Jovan Zarkula je postavljen za državnog sekretara u Ministarstvu infrastrukture, na čijem čelu je ministar Milutin Mrkonjić.

U svojoj imovinskoj karti Zarkula je naveo prihode iz republičkog budžeta - za funkciju državnog sekretara 133.556 dinara, dok kao poslanik iz pokrajinske kase prima još 46.844 dinara mesečno. Kao odbornik nema prihoda. Iz javnih prihoda, kao član zadruge Pigfarm, ima još 70.000 dinara.

"Slučaj Zarkula" donekle podseća na slučaj Predraga Bubala iz DSS-a, koji je u prošloj Vladi Srbije bio ministar, a ujedno je imao i mandat poslanika u Skupštini Vojvodine. Razlika je u tome što je Bubalo u Skupštinu Vojvodine ušao po proporcionalnom sistemu, s partijske liste, ali i što je, konačno, ostavku na poslaničku funkciju ipak podneo.

Crkvena protiv Književne opštine

    Vršac je poznat i po svojoj Književnoj opštini (KOV). I tu je trajao višegodišnji obračun. Govorilo se da će jednog dana sudski kamion natovariti svu pokretnu imovinu Književne opštine Vršac. No, niko nije mogao da natovari kuću Jovana Sterije Popovića. Nije to kuća za poneti. Rasuđivao je tim povodom pre nekoliko godina jedan nadahnuti "poznavalac stvari":

"...Nekako bi sudski izvršitelji utovarili i kutije sa knjigama koje ova izdavačka kuća još nije rasprodala, mada će sigurno biti problema sa piscima i onim što su oni ostavili u KOV-u. Neće se, naravno, niko od njih vezivati lancima za gelendere Sterijine kuće, mada ni takav rasplet ne treba sasvim odbaciti, jer je i bez toga teško iseliti ono što čini Književnu opštinu Vršac. Gde god oni koji se budu latili tog nezahvalnog posla okrenu glavu, nastaće problemi: bilo kod evropskih nagrada za poeziju, katedri 'Sterijana' i 'Vasko Popa', međunarodnih susreta pisaca i tribina 'Kod Sterije', galerije, knjižare, dokumentacionog centra ili više stotina naslova koji su objavljeni pod znakom KOV-a".

Posle tri pokušaja iseljenja, pisac i predsednik Književne opštine Vršac Petre Krdu nadahnuto je branio poslednje uporište vršačke kulture rečima da "...takvi kamioni, a prvenstveno njihovi pošiljaoci ili naručioci, jedino imaju šansu da izgaze ovaj svetionik ideja i projekata, jer ne mogu sa sobom odvući metaforu koju su Vršcu ostavili Alen Ginzberg, Mark Strend, Hans Magnus Encensberger, Nikita Stanesku, Tadeuš Ruževič, Rajner Kunce, Vasko Popa, Miodrag Pavlović, Milorad Pavić, Tomaž Šalamun, ili pak kolosalni Jovan Sterija Popović. Jovan Sterija Popović i tako nikad nije video nešto poput kamiona. Sterijina kuća je nezamisliva bez KOV-a, ali nema ni KOV-a bez Sterijine kuće."

Za razliku od pravog predsednika opštine koji je ove godine uveo mere zaštite od lutajućih privrednika- samoubica, predsednika Književne opštine brinula je mogućnost kolektivnog, duhovnog samoubistva:  "Nismo dozvolili da Sterijina kuća, kao sedište Književne opštine Vršac, postane palata birokrata ili staromodni muzej. Trudili smo se da u njoj struji život modernih evropskih ideja. Ključevi su nam svečano predati 24. oktobra 1981. godine prilikom obeležavanja 175. godišnjice rođenja Jovana Sterije Popovića. Da li neko zna gde ćemo biti 2006. tokom obeležavanja dva veka piščevog rođenja, u godini u kojoj je predviđeno da završimo veliki projekat objavljivanja dela Jovana Sterije Popovića? Sterija izvan svoje kuće, to je zločin. Zbog toga neko mora da odgovara".

Zanimljivo, ali, usred demokratskih preobražaja srpskog društva, desilo se da je napad na Književnu opštinu organizovala Crkvena opština Vršac zahtevajući da se u roku od petnaest dana Sterijina kuća isprazni "od lica i stvari".

Još devedesetih godina, za vreme mandata negdašnje ministarke kulture Nade Popović-Perišić, nekako je u okviru zadužbine Đoke Sterije Popovića, brata slavnog pisca u čijem je vlasništvu bila Sterijina kuća, Crkva uspela da sebe upiše u zemljišne knjige, te je na osnovu toga, odmah po "dolasku demokratije", htela da iz sporne kuće najuri na ulicu "lica i stvari".

Paradoksalno, ali, Sterija, koji je i sam bio advokat i koji je živeo u vremenima "pravne države u razvoju", jedan vek kasnije, visoko sa neba gledajući, doživeo je da neko izvrši uknjižbu njegove imovine na svoje ime, bez valjanog pravnog osnova.

Pričalo se tada da, ako sudski izvršioci zaista dopuste da Sterijina kuća postane piljarnica, banka ili pravoslavni dom, Književna opština Vršac treba da zauzme tezgu na pijaci. Dotle je došlo. Srećom, nije tako završeno, ali je bilo jasno da kultura sa ovima što se predstavljaju kao nosioci demokratskih preobražaja, nema ništa zajedničko. A i Crkva treba da bude odvojena od države koliko god može.

 

 

 

 

 

Sterija, koji je i sam bio advokat, jedan vek kasnije, visoko sa neba gledajući, doživeo je da neko izvrši uknjižbu njegove imovine na svoje ime, bez valjanog pravnog osnova.

 

 

Usred demokratskih preobražaja srpskog društva, napad na Književnu opštinu organizovala je - Crkvena opština Vršac zahtevajući da se u roku od petnaest dana Sterijina kuća isprazni "od lica i stvari".

 

 

Jovica Zarkula, državni sekretar u Ministarstvu infrastrukture, ujedno je poslanik u Skupštini Vojvodine i odbornik u Skupštini opštine Vršac!

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane