Natrag

Druga

Druga

"Kineski sindrom" i srpski simptom

 

Zavera

 

Nije paranoja da je u svim postpetooktobarskim kriminalnim ujdurmama, koje su konačno počele da nas svađaju sa ostatkom sveta koji nas još nije odbacio, učestvovala ista malobrojna klika, čiji se sastav zna poimenično

 

Ivan Molotok

 

Ono što se nedavno dogodilo, tačnije ono što je obelodanjeno u vezi sa kineskim investitorima u Srbiji zaslužuje mnogo više od revolucionarnih prekih sudova kojima se u nekim rovitim vremenima kažnjavaju počinioci ili samo posredno odgovorni za počinjena krivična dela, a možda čak i najobičniju uličnu odmazdu, s obzirom na šibicarski nivo klopke koja je sa znanjem i uz podršku države podmetnuta Kinezima.

Podsetimo da su kineski investitori okupljeni u konzorcijum Feniks kupili zemljište od privatne firme Žito Dunav, ali se "pokazalo" da je zemljište državno, da nisu imali pravo da ga kupe, pa su Kinezi ostali i bez zemljišta i bez novca. U istrazi slučaja pokazalo se da je, prema različitim odlukama istog, Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, pomenuto zemljište bilo prvo državno, pa društveno, pa privatno, ali sa nekakvim mađioničarskim statusom - državnog.

Priča bi se mogla svesti na sledeću. Četvrti opštinski sud je 2003. godine prvo doneo odluku da se državno zemljište uknjiži kao društvena svojina na kojem je kao korisnik upisano preduzeće PIK Zemun. Potom PIK Zemun prodaje to sada društveno zemljište privatnoj firmi Žito Dunav, vlasnika Perice Barišića za 510.000 evra, čime društveno zemljište postaje po logici stvari privatno. Sve uz logistiku regularnog državnog suda. Tačnije, sudija Vesna Milojević donela je 2008. rešenje kojim Barišić umesto prava korišćenja dobija pravo svojine nad zemljištem koje je kupio od PIK-a Zemun, iako je 2006. na zahtev Ministarstva poljoprivrede urađena revizija zemljišta kada je utvrđeno da je zemljište koje je PIK Zemun prodao državna, a ne društvena (dakle ničija) svojina.

Gospodin Barišić onda tih 13 hektara duž autoputa Beograd - Novi Sad, plaćenih po pomenutoj ceni, prodaje Kinezima za gotovo petnaest puta veću sumu, za - sedam miliona evra. Paralelno sa tom transakcijom, oglašava se javni pravobranilac koji pokreće parnicu dokazujući da to zemljište nije ni privatno ni društveno nego i dalje državno. O tome obaveštava prevarene Kineze, uveravajući ih da je zemljište sporno i da niti je moglo da se proda niti oni da ga kupe, pa Kinezi traže od Barišića da im vrati pare. On to ni do dana današnjeg nije učinio.

Posle rešenja sudije Vesne Milojević pravobranilac je podneo tužbu i protiv PIK Zemuna i protiv Žito Dunava, a sudija istog suda Mladen Milovanović presuđuje da sporno zemljište nije privatno, kako je presudila njegova koleginica iz istog suda, nego - državno. Na ovu presudu Barišićev Žito Dunav je uložio žalbu i čeka se odluka Višeg suda.

Istovremeno je kineski konzorcijum Feniks tužio firmu Žito Dunav. Kinezi su pokušali i da izdejstvuju privremenu meru blokiranja imovine Žito Dunava, ali je Privredni sud u Beogradu doneo rešenje po kojem Feniks nije dokazao osnovanost svog tužbenog zahteva i da je uopšte dao sedam miliona evra (!?).

Dok se slučaj razvija svi "pravosudni" učesnici u ovom bespravnom skandalu sa kontradiktornim i pomalo neverovatnim odlukama pregrmeli su "reformu pravosuđa" pa i dalje sude i presuđuju, a odgovornost sudija koji su potpisivali sporna rešenja uopšte se ne pominje. 

Podrazumeva se da se u slučaj uključila i kineska ambasada, zasad diskretnim upozorenjima da sve to ne vodi daljem razvijanju privrednih, "investicionih", niti bilo kakvih drugih odnosa (čak ima indicija da je ceo projekat most  Zemun - Borča, u vezi s ovim ili ne, u bitnom zastoju). Kinezi su šokirani činjenicom da su svaku fazu ugovaranja proveravali u katastru, gde su im pokazivani papiri i garantovano da je sve u redu, što je za kineske investitore bio argument koji rešava svaku moguću dilemu, jer se zna šta je u pravnoj državi sud. Možda i više od ovakvog sleda događaja Kineze je zapanjila izjava izvesnog Miroslava Čučkovića, člana beogradske Đilasove vlade zaduženog za finansije, naravno iz G17 plusa, koji je zvanično poručio da tu nisu oštećeni Kinezi, koji su "trebalo da vode računa šta kupuju", nego država, "jer oni koji su tu zemlju prodali Kinezima nisu smeli da steknu pravo da koriste to zemljište". I ne samo to, poručuje ovaj Dinkićev stručnjak, "ukoliko sud donese presudu da je to zemljište državno mi ćemo ga moći opet prodati Kinezima..."

Ovaj slučaj, dakle, samo je poslednji, i to sa visokim međunarodnim pečatom, u nizu sličnih koji postavljaju jedno te isto pitanje: da li je moguće da je Srbija zaista pod šapom neke tajne, zavereničke klike koja, u nečijem interesu, sistemski i sistematski kao kancer razara po svim unutrašnjim šavovima, a da to izgleda kao obična bolest koja prati i ometa svaku tranziciju. Ne može se, naime, dežurnom paranojom objasniti baš svaka od desetina i stotina kriminalnih ujdurmi koje je u postupcima privatizacije i prodaje imovine ova vlast bezgrešno činila za poslednjih deset godina, od katastrofalne prodaje najvećih banaka do ove poslednje, "kineske", ne velike po količini novca ali velike po posledicama koje su već najavljene.

Ovog puta reagovala je kineska ambasada u Beogradu štiteći svoje investitore ne od grešaka nego od bahatosti i podmuklosti srpske države, odnosno etabliranih bilmeza koji u njeno ime rasteruju pozvane goste i to na način zbog kojeg bi u nekim drugim vremenima zemlje jedna drugoj objavljivale ratove a ne razmenjivale "neslaganja". Nedavno je ruska ambasada u Beogradu uputila demarš i srpskim vlastima i svojim investitorima da su iz zone investiranja zašli u srpsku "zonu sumraka", a srpska država je takođe optužena za bahatost i nekorektnost (jer je, na primer, pokušala da prevari i Gazprom i Lukoil, ali su ove kompanije, zato što su i same velike i moćne, nekako uspele da se odbrane prenoseći ugovorom fekalije koje produkuje srpska vlada u srpsko dvorište). Samo "zahvaljujući" činjenici da je medijska sfera senzibilna na drugačiji način, nemačka vlada nije javnoamutila srpsku zbog slučaja WAZ i ujdurme sa njegovim akcijama u Večernjim novostima, što su takođe kao svoj idiotizam i u okviru svojih spekulacija aranžirali ljudi iz srpskog establišmenta.

Poenta je da se srpski zaverenici, gde god da su i kako god da deluju, petljaju u ama baš u sve, unoseći zabunu i blamažu u procese koji bi bez njih i spontano tekli savršeno dobro i u pravom smeru. Poenta je i u tome što se srpska država u realizovanju svojih legitimnih političkih i privrednih interesa, dakle u svoj posao, takođe petlja isključivo svojim degenerisanim mehanizmima i atrofiranim delom vladajućeg mozga, kao da je biti pametan i normalan zabranjeno zakonom.

A šta ako jeste? Nije li u svim pomenutim kriminalnim ujdurmama, koje su konačno počele da nas svađaju sa ostatkom sveta koji nas još nije odbacio, učestvovala ista klika, čiji se sastav poimenično može prebrojati na prste najviše dve ruke. 

 

 

 

 

 

Bez angažovanja zaverenika, mnogi procesi u ovom društvu spontano bi tekli savršeno dobro i u pravom smeru.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane