Natrag

Do koske

Do koske

Kosovo: Šta da se radi?

 

Posle rezolucije nema revolucije

 

   Iza korumpirane, kompromitovane, međusobno ucenjene i razjedinjene političke oligarhije jedne balkanske državice neće stati niko, jer je reč o najsiromašnijoj zemlji u Evropi čiji je uticaj, uglavnom na regionalne tokove, samo remetilačke prirode

 

Nikola Vlahović

 

Kada Srbija bude dobila ono što traži i kada njena kandidatura za članstvo bude prosleđena Evropskoj komisiji, a komisija u Beograd prosledi Upitnik o spremnosti za članstvo, te među pitanjima budu i takva poput "kolika je teritorija Srbije?" i "koliko vaša zemlja ima stanovnika?", a pogotovo "s kojim državama se vaša zemlja graniči, da li imate graničnih problema, kao ih rešavate i u kojoj su fazi dogovori oko eventualnih sporova?", kako će glasiti odgovori?

Ovu dilemu pred srpsku državnu elitu nedavno je izneo britanski ambasador u Srbiji Stiven Vordstvort, u predvečerje donošenja "redigovane" rezolucije koju je 10. septembra 2010. godine Generalna skupština UN usvojila aklamacijom.

Vordsvort je, u stvari, poručio Srbiji da od ulaska u Evropsku uniju neće biti ništa dok god je Kosovo u Ustavu definisano kao sastavni deo celokupne državne teritorije. I ne samo to nego je u duhu nekadašnjeg generala a sadašnjeg haškog optuženika Ratka Mladića, koji je imao običaj da kaže: "Priznajem samo faktičko stanje na terenu", i sam stavio do znanja da niko od takozvanih zapadnih saveznika neće imati razumevanja za bilo kakvo "pridruživanje" u slučaju da to tako i ostane u Ustavu Srbije.

Šta u takvim okolnostima mora da čini ova, još uvek važeća politička koalicija, i šta će u vezi s tim činiti neka sledeća, ako je jasan stav najmoćnijih zemalja Zapada da je od dela državne teritorije Srbije napravljena i priznata nova država pod imenom Kosovo?

Nema nikakve sumnje da Srbija treba, ako ne zbog ideje ulaska u Evropsku uniju, a ono zbog sebe, svoje budućnosti i legitimne pripadnosti porodici evropskih naroda, učiniti sve kako bi usvojila i sprovela u delo savremene državno-pravne tekovine te zajednice. Ali da, sa druge strane, ne prihvati ništa od onoga što se sukobljava sa njenim strateškim interesima, makar čekanje na pravdu potrajalo i jedan vek. Jer, ne treba zaboraviti, Srbija ima izlaza, njoj su sva vrata ka snažno rastućoj ruskoj ekonomskoj sili otvorena, pa shodno tome i vrata svih njenih zemalja saveznica, u kojima se danas nalaze najveći resursi ove planete i gde je privredna perspektiva takva da je pravo čudo što je vlastodršci u Beogradu ne koriste u punom kapacitetu. Mada je jasno da srpska pljačkaška tranzicija i njeni faraoni ne gledaju u pravcu Moskve (jer je Putinova administracija doktorirala na lopovima takvog i znatno većeg kalibra), svaka dolazeća politička koalicija, ukoliko ne bude igrala u istom kolu kao i sadašnja, morala bi da potraži saveznika u ovoj moćnoj velesili i njenom ogromnom tržištu.

Reč i misao Stivena Vordsvorta, ambasadora Velike Britanije u Srbiji, treba da urazumi i opomene: Srbija nema i neće imati nikakvih prijatelja tamo gde sede provereni albanski prijatelji i zaštitnici. Čak i kad bi Srbija u Ustavu izbrisala Kosovo kao deo svoje državne teritorije, pitanje je da li bi udovoljila bilo kome u Londonu, Briselu, Parizu i drugde. Kome treba jedna mala kontinentalna država, sa ovakvom reputacijom i u ovakvom položaju? Nije li nemačka kancelarka Angela Merkel u više navrata zagovarala ideju "zatvaranja" procesa proširenja Evropske unije? Nije li ministar spoljnih poslova Nemačke Gvido Vestervele nedavno dolazio u Srbiju da njenim političkim vođama objasni do kojih južnih granica se Srbija prostire?

Konačno, zašto je u ovoj stvari upadljivo ćutanje Rusije, ako ne zbog činjenice da je rekla svoje: da će podržati svaku odluku Srbije koja je u njenom interesu. Nažalost, drugo je pitanje kakve je odluke državno rukovodstvo Srbije donosilo u vezi sa Kosovom poslednjih godina, koliko je bilo nedosledno i u kojoj meri pojedeno unutrašnjim obračunima oko podele novca i vlasti.

Iza korumpirane, kompromitovane, međusobno ucenjene i razjedinjene političke oligarhije jedne balkanske državice neće stati niko.

Upravo zato je danas vidljivo, kao nikada ranije, da je Srbija u nekoj vrsti neformalne izolacije u kojoj je naizgled sve slobodno, počev od slobode kretanja do slobodnog protoka robe, ljudi i kapitala. Na svaki drugi pogled, jasno je da se radi o najsiromašnijoj zemlji u Evropi čiji je uticaj, uglavnom na regionalne tokove, samo remetilačke prirode.

Zbog toga su promene prema spolja preko potrebne, kako prema onima koji su pomogli otcepljenju Kosova, tako i prema onima koji ga, zbog "autokefalne" srpske politike, nisu mogli sprečiti.

O promenama unutar države tek treba napisati manifest, u kome će sve biti izloženo reviziji. Od shvatanja kulture i morala do načina sticanja kapitala.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane