Likovi i senke

 

Doktorka protiv lekova

 

N. V.

 

 

Gospođa Milica Delević, nekada i Đilas, već duži niz godina služi svojoj domovini pridružujući je Evropskoj uniji.

Ovaj nezahvalni i prilično beznadežni posao odlično je plaćen, a njeno radno mesto, osim evropske plate, podrazumeva kancelarije u Beogradu i Briselu (ova druga košta mesečno kao dobar automobil srednje klase).

Gledano sa tog stanovišta, M. Delević je već odavno ušla u obećanu zajednicu srećnih naroda, te joj, u takvim okolnostima, posao oko pridruživanja ostatka Srbije znatno lakše pada. Ako ovo imalo liči na demagošku kritiku jedne korisne građanke koja služi svojoj domovini, onda njen evropatriotizam treba nanovo "pročitati"...

Gospođa Delević je doktorirala 2003. godine na Univerzitetu Kent u Kenterberiju (Velika Britanija), na Katedri za međunarodne odnose i politiku. Bila je i zamenik direktora Diplomatske akademije negdašnjeg Saveznog ministarstva inostranih poslova, ali i direktor Kancelarije za pridruživanje Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji. Taj posao je, u različitim formama, nastavila da radi i nakon raspada ove privremene državne zajednice. 

Godinu dana je bila pomoćnik ministra spoljnih poslova i direktor Generalne direkcije za EU. Od oktobra 2008. godine radi na poslovima direktora vladine Kancelarije za evropske integracije.

 Kakav je dosadašnji profesionalni učinak ove, očito važne i uticajne žene? Dobro upućeni tvrde da je njena kancelarija najefikasnija od svih pri srpskoj vladi!

Onda bi i taj podatak morao da zabrine...

 Jer, do sada bi, shodno tome, Srbija već morala biti pred vratima Evropske unije. A svi znaju da nije ni blizu, nego da je čeka još "sedam gora i mora", preko kojih treba preći, pod uslovom da izbriše Kosovo iz Ustava, da reši romsko, bošnjačko, mađarsko, vlaško, bugarsko, pedersko i ostala pitanja, kao osnovnu pretpostavku da počnu razgovori o prekompoziciji srpskog društva u jednu modernu, administrativno efikasnu državu, koja će rešiti ekološke, transportne i druge probleme sa kojima se svakodnevno suočava.

I konačno, kakvog smisla ima posao britanske doktorke međunarodnih odnosa Milice Delević u zemlji koja čeka da joj evropski prijatelji daju sedativ od koga će amputaciju dela teritorije lakše podneti? Očito, nikakvog.

Jer, ona i sama govori kako Evropa ne treba da nam pravi ustupke što smo pristali na amputaciju, i da to nema veze sa zavođenjem "europskog ćudoređa" u Srbiji. Nego da odbolujemo bez lekova.