Francuske slučajnosti

Država odlikuje pokorne građane

Čast je čast, a vlast je vlast

   Pored borbe takoreći prsa u prsa između sindikata i vlade oko godina starosti za odlazak u penziju, ovih dana u Parizu se mnogo piše i o trgovini vlasti i časti. A kad je trgovina u pitanju, sva pitanja ostaju bez odgovora

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

    Francuski ministar rada Erik Vort (Eric Woerth), koji u parlamentu upravo gura iz sve snage novi predlog zakona o penzijama, ima dve funkcije i jednu ženu, ali nema sreće. On radi kao ministar rada, a kako se dobro razume u novac, usput je i blagajnik Sarkozijeve partije.

Svaka partija živi od dobrovoljnog prihoda raznih preduzeća ili bogataša, kao i od članarine svojih članova. To je zakon. Ministar koji je po svaku cenu hteo da izbegne sudar interesa nabio se u zid zakona i sada nikako ne može da objasni ovom ludom svetu da je sve bilo samo slučajnost. Slučajnost ili sudbina. Kako je on uopšte mogao da zna da će truli bogataš, gospodin Patris de Mestr (Patrice De Maistre), kome je ministar Vort okačio medalju časti na prsa, i usput samo pomenuo da mu gospođa traži posao, to shvatiti za ozbiljno i zaposliti mu ženu u svojoj kancelariji. Poslić je skoro studentski, ništa teško.

Gospođa Vort treba da se brine o milijardama neke izlapele bakice koja je od muža nasledila fabriku parfema Loreal. Najbogatija Francuskinja je opet totalno uprskala stvar, i zamislite šta je uradila?! Poklonila je neke silne čekove blagajniku Sarkozijeve partije, za njega lično i njegovog gazdu, a da nije ni znala o kome se radi niti da je to muž njene sekretarice. Eto šta sve čoveku može da se dogodi, a da i ne sanja o tome.

Tako sada svi misle da je Erik Vort, najpošteniji ministar na planeti Zemlji, nešto muvao, prodavao medalje Legije časti za sitan ćar i koristio svoj položaj ministra da utera lovu u Sarkozijevu kasu. Budi bog s nama. I lud vidi da je to samo slučajnost. Čast je čast, a vlast je vlast, tu nema muvanja. Pa nije ovo banana republika! Znaju li naši čitaoci šta je to orden Legije časti i kako se dobija ova značka?

O kakvim se slučajnostima radi

    Pre revolucije Francuska je bila monarhija i sva priznanja su bila kraljevska, sve medalje sa cvetom ljiljana. Onda su kralja skratili za glavu i nekoliko godina kasnije, nakon jednog vojnog puča, na vlast je došao strašni Korzikanac, Napoleon Bonaparta. Čim je postao prvi konzul on je (u maju 1802) ustanovio jedno novo i važno priznanje, Republikanski nacionalni orden Legije časti, koji je trebalo da zameni sve ranije dodeljene kraljevske medalje. Nova medalja puna časti i privilegija od tada je dodeljivana svakom ko bi učinio nešto veliko za Francusku Republiku na vojnom ili civilnom planu. Pa čak i strancu ili strankinji koji bi se pokazali kao prijatelji Republike, bez obzira na njihovo poreklo, boju kože ili veroispovest.

U Francuskoj su svi ljudi isti, naravno, sem onih koji su drugačiji. Ne treba zaboraviti da je u to vreme, taj isti Napoleon, pored medalje, obnovio i robnu trgovinu sa Amerikom. Pod robnom trgovinom mi ovde sarkastično imenujemo sramnu trgovinu robljem. Prodaju ljudi koju je revolucija najpre ukinula, a potom reaktivirala za još pola veka. Napoleonu su trebale pare, a pare je izgleda najlakše zaraditi prodajom ljudi, svuda i od vajkada. Ipak, vremena dok su jurili crnce po selima Afrike, vatali ih i vezivali, bacali u brodske utrobe i vozili na pijac s one strane Atlantika, zauvek su prošla.

Danas je prodaja ljudi mnogo kulturnija i radnja se radi tajno, diskretno, ispod stola i na crno. Danas se manje ljudi prodaje nego što se kupuje. Najlakše je kupiti slugu poklonima, pogotovo ako država časti. Ali za to treba položaj, radno mesto koje dozvoljava transakcije.

Na primer, te medalje Legije časti. Nije baš najčasnije ali se vrlo često isplati. Ko uplati veću članarinu vladajućoj partiji ili zaposli ženu ministra, može uvek da računa na neku prodatu dušu koja će mu okačiti na junačke grudi ovo najveće priznanje u Francuskoj.

Sam Napoleon je najpre sebi dodelio Velikog orla Legije časti, a zatim je iz cuga podelio 50.000 medalja. Muškarci kao žene, civili kao i vojnici, bez obzira na rang, čin, veroispovest ili mesto rođenja, mogu dobiti bilo koji orden od pet mogućih koliko ima Legija časti. Najbolji je rezervisan za najvažnije. Za vreme Konzulata i Prvog carstva, to je bio Napoleon, koji je ujedno bio i Veliki majstor reda Legije časti. Danas je Veliki majstor njegova loša kopija, Nikola Sarkozi.

Trenutno u Francuskoj ima oko 400.000 nosilaca ove medalje i svake godine se dodeljuje 3.500 novih. Kruži priča da polovina Francuske od sveg srca želi da dobije orden i članstvo u Redu Legije časti, a da druga polovina već ima ovo priznanje. Ovo ne znači da i Kurta i Murta mogu da dobiju po medalju. Samo onaj ko ima dobre kumove. Jer medalja se ne traži, ona se zasluži, a kum treba da predloži. To je u principu. Slučajnost kaže da se ona uglavnom traži i da se dosađivanjem lakše dobije. Trampa je takođe moguća, zavisi šta se nudi i kome. Stranci takođe dobijaju medalje, mada se bez francuske lične karte ne ulazi u spisak reda ove lože.

Slučajnost je kao i sreća

    Pre svega, medalju časti imaju veterani iz dva svetska rata kao i oficiri iz drugih ratova koje je Francuska vodila po kolonijama i ostalim vojnim operacijama u inostranstvu, ranjeni ili ubijeni u Avganistanu, na primer, kao i poginuli policajci po predgrađima francuskih gradova. Ali orden imaju jači sportisti, bogatiji modni kreatori, državnici prijateljskih zemalja, glumci i režiseri, pisci i humanitarci.

Na primer, Legiju časti je dobila autorka mnogo važnih i svetu neophodnih knjiga o Hariju Poteru, gospođa Džoana Rouling, kao i japanski manga crtač Rijoko Ikeda, samo zato što se u njegovom stripu radnja dešava tokom Francuske revolucije. Medalju je dobio i agent CNN-a u Parizu, novinar Džim Biterman, u isto vreme kad i Veran Matić. Za borbu i za nezavisnost i slobodu medija. Udovica Ružica Đinđić je dobila iz drugih razloga, ali je dobila istu medalju koju je na svoja prsa okačila engleska kraljica Elizabeta II i njena bolja polovina, princ Filip.

Tu na spisku ima nikada neprežaljenih likova, kao na primer Josip Broz, koji je 1956. čak dobio Veliki krst. Miloje Milojević, dugogodišnji predsednik Saveza ratnih vojnih invalida Jugoslavije, takođe je nosilac Legije časti komandantskog reda, kao i neki profesor Spasić, koji je medalju ubo tako što je napisao na francuskom jednu studiju o Njegošu. I takva medalja, koja obuhvata široko, od jednog nesrećno nastradalog šofera ambulante Crvenog krsta do Putina i Dejvida Petreura, komandanta američkih snaga u Iraku. Svi u istu vreću. Spilberg, Kurosava, Kvinsi Džons, kreatori Đorđo Armani i Valentino, Klint Istvud, Dejvid Linč, pevaljka Selin Dion, Robert Parker, američki kritičar francuskih vina koji pali i žari na tom biznis polju svetske šahovnice, kao i Ričard Dženret, bogati bankar... itd.

Svi oni su prihvatili čast, ali ima i onih koji su odbili. I to ne baš najgori. Žan-Pol Sartr, Simon de Bovoar, Aragon, Prever, Marija i Pjer Kiri, Brasans, Žan Fera. Pre neki dan i pop Adams je protestovao zbog izbacivanja Cigana iz Francuske i vratio medalju koju mu je poslao Sarkozi. Mnogi to nikada neće učiniti i ostaće dekorisani ko novogodišnje jelke. Spolja medalje i gladac, a unutra jadac i beda. Zahvaljujući više onima koji su je odbili od onih koji su primili, medalja časti je postavljena na svoje pravo mesto.

Nadamo se da će jednoga dana da stupi na snagu i jedan član zakona Legije časti koji predviđa da se orden, kao i francusko državljanstvo, mogu oduzeti svakome ko počini neko teško krivično delo.

 

 

Medalje Legije časti ne dodeljuju se baš najčasnije, ali se vrlo često isplati. Ko uplati veću članarinu vladajućoj partiji ili zaposli ženu ministra, može uvek da računa na neku prodatu dušu koja će mu okačiti na junačke grudi ovo najveće priznanje u Francuskoj.

 

Medalju je dobio i agent CNN-a u Parizu, novinar Džim Biterman, u isto vreme kad i Veran Matić. Za borbu i za nezavisnost i slobodu medija.