Natrag

Razaranje

Razaranje

Pančevačko bijenale ili prilozi za biografiju Svetlane Mladenov

 

Creme de la creme u saloonu kod klozeta

 

   Kako je upropašćen likovni život Pančeva? Ko je imao veća muda od svih muškaraca? Kako je nekadašnji Oktobarski salon prerastao u današnji likovni Saloon? Kako su robijaši doprineli stvaranju umetničkog "dela"? Gde su završili brojni skupo plaćeni eksponati? Čija je porodična manufaktura, osim likovnog programa, držala i bife Kod klozeta?

 

Stanislav Živkov       

 

Istorija pomodarstva, zaglupljivanja i nepotrebnog arčenja para u Pančevu se nažalost i ove godine ponavlja! Taman kada smo pomislili da na ulicama Pančeva više nećemo morati da gledamo svašta i koješta, upravo u grad pristiže nova predstava putujućeg cirkusa poznatog kao "Bijenale vizuelnih umetnosti". Stoga se opravdano postavlja najvažnije pitanje: kome to treba?

Čini se da se odgovor može naći u onoj narodnoj poslovici Videla žaba da konje potkivaju, pa hoće i ona, jer kud bi Pančevo bilo Pančevo a da nema jednu ovakvu "kapitalnu"manifestaciju od koje niko normalan nema nikakvu korist, a svi građani Pančeva imaju samo štetu? Najverovatnije po logici kuda svi tu i mali Mujo i nastalo je ovo i ovakvo bijenale, koje već skoro 30 godina doslovce intelektualno i fizički zagađuje grad.

 

Maštovite tvorevine

 

Međutim, čitav slučaj ima i svoju predistoriju. Samo malobrojni se sećaju davnih sedamdesetih godina kada je Pančevo imalo daleko bolji i bogatiji likovni život nego sada. Zahvaljujući nesebičnom trudu jednog jedinog istoričara umetnosti, Borislave Krstić Blage, bilo je moguće organizovati redovne izložbe kolonije "Deliblatska peščara" i redovne Oktobarske salone, kao i sve druge likovne izložbe primerene bogatoj istoriji nesrećnog grada na Tamišu. Godine 1976. ukazala se mogućnost te je adaptacijom dela prizemlja nacionalizovane Štapske zgrade uređen za to vreme reprezentativan gradski izložbeni prostor u kome je u prvo vreme, krajem sedamdesetih, zadovoljavajuće delovala Savremena galerija. Ispostavilo se da je katastrofalna greška učinjena u samom startu kada je ta galerija potpala pod ingerenciju tadašnjeg Doma Kulture "Olga Petrov", svaštarske ustanove nastale nakon ukidanja pozorišta u Pančevu. Međutim, vrlo ubrzo stvari su potpuno izmakle svakoj racionalnoj kontroli kada je vođenje galerije preuzela izvesna Svetlana Mladenov, izuzetno agresivna istoričarka umetnosti, koja se javno hvalila kako ima veća muda od bilo kog muškarca, što je ubrzo i pokazala u praksi. Pokazalo se da su najveće posledice trpele sve ostale pančevačke ustanove kulture pošto je osnivanje nove paralelne ustanove, tj. Galerije, rezultiralo bitnim umanjivanjem njihovog do tada vrlo zadovoljavajućeg finansiranja.

Štaviše, uskoro će se pokazati da je sama Savremena galerija zapravo imala ambicije da postane svojevrsni paralelni muzej u Pančevu. Pošto je za ovo ipak potrebna popuna zbirki, Mladenov je pre skoro 30 godina uspela da pokrene Bijenale jugoslovenske savremene skulpture i da time započne višedecenijsko zagađenje kako pančevačke likovne scene, tako i samog grada, jer su na sve strane, poput pečurki, počele da niču najraznovrsnije nakazne tvorevine, uglavnom dela bolesne mašte najizvikanijih imena tadašnje jugoslovenske umetničke scene!

Ipak do stvaranja ovog paralelnog muzeja zapravo nikada nije ni došlo, a kako stvari stoje ni neće jer u samoj Galeriji već godinama ne radi nijedan istoričar umetnosti niti postoji ijedan kustos koji bi po zakonu trebalo da vodi likovnu zbirku! I za vreme dok je pančevačku lokalnu vlast držala SPS, Mladenov je izuzetno dobro plivala i u tadašnjim političkim vodama te se Bijenale i tada održavalo.

Međutim, nakon "demokratskih" promena, početkom 1997. godine, zbog svojih "zasluga", a pre svega umilivši se DSS strukturama grada, Svetlana Mladenov je postala i direktor Centra za kulturu Pančevo, i samim time odmah su joj porasli apetiti za koje su veliko razumevanje imale i tadašnje opštinske strukture oličene pre svega u DSS-u, kojem je u prvoj podeli gradskog političkog kolača pripao resor kulture, što je od tada pa do danas u nekim segmentima izazvalo nesagledivu štetu. Pravog zaštitnika nakon izbora 2001. pronaći će u liku tada imenovanog gradskog sekretara za kulturu, izvesnog Nebojše Pavlovića, bivšeg novinara RTS-a, bivšeg urednika RTV Pančevo, koji je nesebično omogućavao finansiranje svih najluđih želja Svetlane Mladenov smatrajući da je to veoma "in". O tome koliko je Mladenov bila Pavlovićev favorit najbolje svedoči primer kada je Pavlović upravo u vreme održavanja jednog od ranijih Bijenala izbacio iz kancelarije arheologa i istoričara umetnosti koji su došli da traže 12.000 dinara radi odlaska na naučne skupove, rečima "boli mene dupe za stručno usavršavanje", istovremeno potpisujući nalog za prenos sredstava Centru za kulturu! Ponovila se već viđena priča te su sve druge pančevačke ustanove kulture bačene u zapećak sa malo novca za redovnu delatnost, ali se zato šakom i kapom davao novac Centru za kulturu, koji je sam imao daleko veće prihode nego sve druge ustanove kulture zajedno.

 

Kirija i apetit

 

Naime još tokom devedesetih u Centru su delovale čak tri kafane: bife koji je držao sam Centar, inače omiljeno sastajalište Nebojše Pavlovića i ostalih funkcionera DSS-a, u javnosti poznat kao bife Kod klozeta, pošto se kroz njega ulazi u klozet, dok su zakupci držali poslastičarnicu kao i restoran u podrumu, koji je zbog svog konspirativnog smeštaja uglavnom služio kao neformalni poslovni klub pančevačkog krivosuđa, jer su se u njemu uglavnom sretali funkcioneri, sudije, tužioci, advokati i kriminalci i dogovarali o daljoj poslovnoj saradnji. Osim toga tu je bila i knjižara Draganić koja je Mladenovki stalni bila trn u oku, jer je zauzimala prostor idealan za širenje bifea Kod klozeta. Kako je Svetlani Mladenov porastao apetit, uspela je da istera iz podruma restoran, ali taj prostor od tada zjapi neiskorišćen, jer niko normalan nije prihvatio da plaća kiriju koliku je ona zacrtala. Nekoliko godina pokušavala je da istera i knjižaru, čitava stvar je na kraju stigla do Ministarstva kulture, knjižari je na kraju obezbeđen zamenski prostor te je bife Kod klozeta dobio i veliku dvoranu sa mnoštvom stolova, koja istovremeno služi i kao izložbeni prostor, svojevrsna kafana-galerija, uz to sa baštom. To je sve zajedno, kako Centru, tako i porodičnoj manufakturi Mladenovke, donosila lep prihod, pošto je jedno vreme kafanu držao jedan od njenih zetova, odnosno tadašnji dečko njene kćerke Sanje Mladenov, koja je takođe kao istoričar umetnosti sarađivala na likovnom programu Centra, iako nikome nije smetao očigledan sukob interesa članova ove porodične manufakture. Ostalo je zabeleženo da je jednom prilikom inspekcija u 11 sati pre podne pronašla neprijavljenih čak 50.000 dinara u kasi kafane, te da je podneta i prijava, ali je čitav slučaj ubrzo zataškan na urgenciju tadašnjih pančevačkih DSS struktura (čitaj Nebojše Pavlovića). Svoju bahatost i nedodirljivost imenovani je potvrdio u više navrata smatrajući da je svako mišljenje koje se razlikuje od njegovog, ravno svetogrđu. Jer je po Pavloviću i Mladenovki pančevačko Bijenale bilo je jedini način da Pančevo ode u svet!

Do danas uopšte nije jasno po čemu je pančevačko Bijenale tako važan kulturni događaj pa da mu se daje neverovatan prioritet u odnosu na daleko važnije i uostalom starije i daleko uglednije ustanove kulture i njihove manifestacije? Naime, poznato je da je Svetlana Mladenov više puta službeno putovala na raznorazne belosvetske manifestacije savremene umetnosti, uglavnom da bi bila viđena, a da grad Pančevo, osim upropašćenog likovnog života od svega toga nije imao nikakve koristi.

Pančevački salon bio je tradicionalna manifestacija, žirirana izložba na kojoj se davao presek stvaralaštva umetnika za pojedinu godinu, ali i to je na kraju upropašćeno te se salon pretvorio u svojevrsni saloon jer na njemu izlažu sasvim efemerni likovi, poznati samo onome ko uopšte organizuje program savremene galerije, a i to se radi po sasvim nejasnom mentalnom ključu, najsličnijem iščašenoj svesti! Do pre nekoliko godina organizatori Saloona su, u dosluhu sa raznoraznim opskurnim udruženjima grupa građana, poput ULUS-a ili ULUPUDS-a, po svaku cenu maksimalno ograničavali i samo prijavljivanje radova na Saloon obaveznom diplomom neke od likovnih akademija, samo kako bi se po svaku cenu daleko talentovaniji umetnici sprečili da izlažu u "eminentnoj" Savremenoj galeriji, da bi sada učešće bilo dozvoljeno samo po pozivu i sasvim netransparentnim kriterijumima organizatora.

 

Zna se od čega je torta

 

Inače, po direktivi odozgo, organizatori Bijenala decenijama su uzurpirali prostore drugih ustanova zarad svojih "postavki", o čijoj "velikoj" posećenosti govori i činjenica da ih je dnevno u najboljem slučaju posetilo do deset ljudi. Očigledno je da su manifestacije poput Bijenala mesto gde posetioci dolaze ne da vide izložbu nego uglavnom da bi bili viđeni, a zapravo najvažniji i najposećeniji deo same manifestacije uvek su bili kokteli sa hektolitrima šampanjca. O tome jasno govori i činjenica da nakon otvaranja malo ko dolazi da vidi izložbene eksponate jer su tokom proteklih godina po pravilu izlagana najraznovrsnija remek-nedela. Tako je, kao svojevrsna potvrda teze čuvenog dirigenta Sergiu Celibidachea, koji je javno izjavio da je moderna muzika i umetnost uopšte, kompletna svinjarija i ozakonjenje idiotizma, usred gradskog parka na mestu osušenog drveta naprasno nikla skalamerija od izuvijane armature koja je trebalo da predstavlja stablo i koja se ubrzo nakrivila i potom bila preneta na dalje raspadanje u dvorište Magistrata. Takođe je na ulazu u Pančevo svojevremeno postavljena skupo plaćena skalamerija od cepanih blokova kamena koja je kasnije, usput deset puta uvećana, preneta da ukrasi ulaz na Adu Ciganliju!

Kapitalan eksponat pre deset godina bila je sveže izbetonirana ploča izlivena usred parka sa pozabadanim trulim i izrđalim escajgom i nasađenim znakom Mc Donald's restorana odozgo, gomiletina zašiljenih plastičnih cevi sa starim WC kotlićem na vrhu, astal i stolica prekriveni čaršafom i preliveni sa 30 litara kafe sa sve socom, naslagane baštenske alatke duž čitavog zida, metalne skalamerije sa nekoliko glava Mikija Mausa na vrhu... Čemu i kome je to uopšte bilo potrebno?... Pančevu sigurno ne.

Proglašavanje ovakvih stvari za umetnička dela je rezultat prostitucije struke istorije umetnosti koja je sve više prisutna unutar umetničkih krugova. Pokazalo se da se za dobar honorar makar šta može proglasiti za kapitalno umetničko delo čime je de fakto demantovano staro pravilo da se od govana torta ne može praviti, jer pančevačko Bijenale uveliko pokazuje da se to ipak može i to za velike pare! Kada bismo samo zašli u domove pojedinih eminentnih kritičara zatekli bismo umetničke kolekcije velike vrednosti koje su sistemom "ja tebi kritiku - ti meni sliku" kritičari dobijali za svoje spisateljske zasluge, odnosno pisanje panegirika izvikanim umetnicima. Prema onome šta se danas izlaže na raznim "bijenalima" i sličnim "manifestacijama" očigledno se sve više ukazuje preka nužda i hitna potreba za angažovanjem čitavog tima psihijatara kako bi se ustanovilo mentalno zdravlje kako autora "umetnina", tako i samih likovnih kritičara. Bilo bi veoma zanimljivo videti ko su učesnici Bijenala, da li uopšte imaju potvrdu da nemaju neku F šifru, te pojasniti kakve veze oni imaju sa Pančevom. Očigledno je da je u pitanju gomila opskurnih likova i apsolutnih anonimusa, a da iza čitave manifestacije zapravo stoji interesna sprega između likovnih kritičara i svih garnitura koje su organizovale Bijenale pošto ista ta kritičarsko-bijenalistička ekipa radi širom zemlje po sistemu "ja tebi grofe - ti meni vojvodo".

Takođe bi bilo vrlo zanimljivo videti ko su bile te tako eminentne ličnosti da im je svojevremeno plaćan smeštaj u beogradskom hotelu Hajat pošto jeftiniji hoteli nisu bili primereni značaju života i dela učesnika Bijenala? U vreme Svetlane Mladenov uređen je čak i poseban apartman za potrebe gostiju Galerije, a javna je tajna da su ga povremeno koristili i pojedinci iz Centra za svoje privatne potrebe. Pravo je čudo da nikome do sada nije palo na pamet da obezbedi dodatni prihod za Bijenale izdavanjem tog apartmana na sat? Nikada nije postalo jasno, a bilo bi zaista zanimljivo da se jednom objasni ko i pod kojim uslovima uopšte biva počašćen pravom da izlaže u Savremenoj galeriji: da li postoje neki zvanični kriterijumi ili samo nečiji lični kriterijum? Bilo bi takođe zanimljivo kada bi neko od lingvista i prevodilaca sa engleskog pokušao da objasni šta na srpskom jeziku znači inače engleska reč curator, koja je doskora bila prevođena kao kustos, a sada je, verovatno radi naglašavanja većeg značaja od običnog kustosa, naprasno bilo potrebno izmisliti kuratora izložbi? S kojim pravom organizator zahteva da ceo grad ustupa svoje prostore za manifestacije Bijenala?

 

Ima li išta pametnije!

 

Pošto se vremenom verovatno pokazalo kako je postalo veoma skupo dovoditi vajare i plaćati izradu i transport ovakvih loših i nakaznih skulptura koje je kasnije, tokom raspada, trebalo negde i strpati da se raspadaju na miru, Bijenale skulpture je tokom poslednjih desetak godina odjednom preraslo u Bijenale vizuelnih umetnosti kako bi se sa svih strana, kako ove države, tako i ostalih, lakše moglo dovući svakojaku nabeđenu kurtu i murtu, koja je po Mladenovkinom mišljenju trebalo da predstavlja nekakav creme de la creme svetske likovne scene, a grad Pančevo je to naravno skupo i preskupo plaćao.

Nakon odlaska Svetlane Mladenov iz Pančeva, donekle se smanjila dotad uobičajena histerija uoči Bijenala, ali se zato uveliko povećavala količina budalaština kojima je bombardovana pančevačka javnost. Pre dve godine nekome je čak pala na pamet biserna ideja veka da se Bijenale čak otvori gala koncertom Beogradske filharmonije, prvom u istoriji Pančeva, koji je, opet po nečijoj još sumanutijoj ideji, trebalo da se održi ni manje ni više nego usred pančevačke Petrohemije, uz neviđene mere bezbednosti, sigurnosne koridore kretanja itd., da bi od svega na kraju ispala blamaža, jer je čitav dan lila kiša kao iz kabla, tako da su se od ogromne vlage instrumenti totalno raštimovali i zamalo upropastili te od koncerta na kraju nije bilo ništa. U isto to vreme na samom otvaranju zgroženi posetioci imali su priliku da vide "kapitalne" instalacije poput sečenja vena i ukapavanja krvi u osvetljeni stakleni cilindar pun vode ili lice uronjeno u drugi stakleni cilinder pun nekakvog ulja osvetljen odozdo reflektorom. Ostale su zapamćene blažene i egzaltirane face kojekakvih blaziranih studentića dovučenih iz inostranstva, ali i zgađene face retkih normalnih posetilaca.

O tome kakav je zapravo nivo ovakvih manifestacija najbolje svedoči činjenica da su samom otvaranju poslednjeg Bijenala, osim vrlo retkih umetnika i znalaca iz Pančeva, prisustvovali uglavnom oni koji su želeli da budu viđeni, a ne oni koji su došli da se kulturno uzdižu. U svakom slučaju, dostojno tradiciji prethodnih Bijenala, najvažniji segment otvaranja Bijenala 2008. bio je raskošan koktel, praktično prava gozba, dok su koliko već sutra, svi izložbeni prostori Bijenala uglavnom po ceo dan zvrjali prazni, tek sa po nekoliko zalutalih posetilaca na dan! Nikada se nije postavilo pitanje šta se dešavalo sa svim remek-nedelima koja su izlagana na pančevačkom bijesranju? Odgovor je pronađen nedavno, prilikom izrade projekta revitalizacije spomenika kulture, Zelenog magacina u Pančevu! Tamo su nedavno pronađene prave kamare, bolje rečeno humke, stropoštanih skupo plaćenih skalamerija preostalih sa raznoraznih bijenala, koje su doslovce prekrivene jedinstvenom glazurom od ptičjeg izmeta!

Opravdano se postavlja pitanje kome i čemu uopšte služi ovo i ovakvo papreno plaćeno Bijenale? O tome koliki se novac zapravo arči najbolje svedoči primer za 2004. kada je Bijenale koštalo gotovo pet miliona dinara, od čega je iz opštinske kase bilo određeno 1.500.000 dinara. Međutim, ako se zna da su sve ostale pančevačke ustanove kulture za redovnu delatnost u toj godini dobile u proseku svega po oko 800.000 jasno se vidi da su proročanski zvučale reči Zorana Radmilovića u kultnom filmu "WR": da u našem društvu svi imaju pravo na đevrek, jednima đevrek, drugima rupa od đevreka!

Postavlja se pitanje šta je gradu Pančevu važnije: otkup knjiga za biblioteku, arhivske građe ili muzealija ili rasipanje novca na razna bijenala i slične stvari. Doduše postoji način da se uštedi novac, a to je donošenje krupnog otpada u Savremenu galeriju kako bi se dobilo besplatno Anale. Nesporno je da je u okviru likovnog života potrebno pratiti i savremenu umetnost. Ali, ponekada je mnogo bolje baš ništa nego makar šta. Međutim, tračak nade ukazao se nedavno pošto je Štapska zgrada vraćena prvobitnom vlasniku, Rimokatoličkoj crkvi, koja je u prvo vreme tolerisala rad Galerije i izašla u susret u vezi sa cenom zakupa, ali čak ni ta snižena cena nije blagovremeno plaćana, te je ispostavljen račun za mesečni zakup od 13 evra po metru kvadratnom. Postavlja se pitanje da li će grad Pančevo i dalje arčiti novac poreskih obveznika na razna bijesranja i ostale nebuloze Savremene galerije i mesečno plaćati skoro 4.000 evra kirije, ili će bataliti ćorava posla i taj novac upotrebiti na nešto pametnije?

 

 

 

 

Ode mast u propast

 

Osim likovnog života Svetlana Mladenov i Nebojša Pavlović podjednako uspešno uspeli su da upropaste i pančevačke bioskope. Naime, do pre deset godina u okviru Centra za kulturu delovala su i dva stara bioskopa koje je trebalo renovirati. Umesto renoviranja, foaje bioskopa Vojvodina pretvoren je u sportsku teretanu koja nikada nije proradila, ali od tada ne radi ni bioskop. Bioskop Zvezda bio je u lošijem stanju, ali je, umesto da se renovira, pretvoren u noćni klub. Da ironija bude veća, bioskop je u novom, nagrđenom, klupskom ruhu radio samo jednu sezonu. Rekonstrukcija je počela 2003. i tada je sređen krov. Taj prostor je za javnost poslednji put bio otvoren uoči Bijenala, od kraja maja do sredine jula 2004. Posle toga je priređen jedan rok koncert, a onda su nastavljeni radovi na uređenju bioskopa. Nebojša Pavlović, tadašnji član Izvršnog odbora zadužen za kulturu, izjavio da će od sredstava za 2004. (bilo je izdvojeno osam miliona dinara) biti uvedeno grejanje, da će se uraditi fasada, te da će glavna sala biti "stavljena u funkciju". U to vreme je lansirana ideja o demontažnim sedištima, koja bi prostor učinila višenamenskim. Od svega što je Pavlović naveo, 2004. je sanirana vlaga i stvoreni su uslovi za priključivanje objekta na daljinski sistem grejanja. Međutim, ispostavilo se da je neophodna saglasnost svih koji imaju bilo kakve veze s tom parcelom kako bi se nastavili radovi na njoj. Čak je i za proces parcelacije bila neophodna saglasnost upisanih vlasnika, što je bio nerešiv problem, jer su oni ili odsutni ili pokojni te je na kraju Pančevo ostalo i bez bioskopa i bez polivalentne dvorane.

 

 

 

Put u Oz

 

Svojevremeno su zapanjeni Pančevci imali izuzetnu priliku da posmatraju grupu pančevačkih robijaša kako direktno, sa nekoliko špeditera, kolicima istovaruju gomilu zemljurine direktno na pod od belog mermera Savremene galerije, ne sluteći da zapravo prisustvuju prvorazrednom umetničkom događaju. Naime, pošto je Galerija bila zatrpana slojem od najmanje jednog metra, usledio je dolazak čitave ekipe "umetnika" koja je polagano počela da na strateški odabrana mesta na zemljanom nasipu dodaje dodatne količine zemlje, te se nakon nekoliko dana usred Galerije stvorio pravi pravcijati umanjeni reljef brdovitog kraja. Sledeća faza rada bilo je postavljanje lavirinta staza od žute opeke po ovom svojevrsnom krajoliku, a kulminacija manifestacije bila je montaža fotografije sunca na zidu nasuprot ulazu u Galeriju. Ispostavilo se da je u pitanju bilo nečije vajarsko remek-nedelo po imenu Put u Oz. Eminentni novinar Pančevca Milan Mirković prvi je u gradu otvoreno upitao kakva je to umetnost, koliko košta i kome to uopšte treba. Sama pojava ovog sasvim opravdanog komentara povodom ovakve pseudoumetničke svinjarije izazvala je reakciju Svetlane Mladenov, koja se po svaku cenu uprla da dokaže kako je u pitanju vrhunska umetnost. Milan Mirković je na to u sledećem broju Pančevca samo upitao Mladenovku ako je to tako vredna umetnost, zašto je ne odnese u svoj stan!

 

 

 

Miško

 

Kao i svaka galerija kojoj je navodno stalo do nekakvog ugleda i čiji rad bi trebalo da ima nekakvu navodnu težinu, i Savremena galerija u Pančevu ima svoj savet koji je istovremeno podjednako i izvikan i opskuran kao i sama Galerija o čemu najbolje svedoče i lik i delo samog predsednika saveta, izvesnog Miodraga Šuvakovića, u javnosti daleko poznatijeg pod nadimkom Miško (verovatno jer je i to vrlo in)! Elem, prema podacima sa Vikipedije, rečeni Miško je ex-konceptualni umetnik, a za sve druge stvari trebalo bi angažovati prevodioce da pojasne šta na primer uopšte znači sledeći opis Šuvakovićevog delovanja sa istog sajta: osnivač i član teoretske i umetničke Zajednice za svemirska istraživanja... Šuvaković ogleda, indeksira, opisuje neizvesan ali esencijalan odnos između umetnosti... i teorije sada i ovde... Pod teorijom se podrazumevaju semantički ciljani različiti efekti i pojave procedura stvaranja umetnosti, odlaganja efekata umetničkog rada, stvaranja žargona unutar umetničkog sveta, interpolacija glasa kritike u osećajno predodređene likove umetnosti, granične identitete različitih "govora" unutar društvenih i humanističkih nauka, izuzetnost i autonomija funkcija teorije i umetnosti, generalne interpretativne mogućnosti filozofije umetnosti... Zaista je pitanje identifikacije "velikog" i "teškog" problema, polisemantičkog problema koji se odnosi na odnos između teksta o različitim materijalnim formulacijama... i odlaganja i transferu teksta o razmišljanju, govoru i pisanju o umetnosti. Očito je u pitanju najobičnije frljanje glomaznim i nerazumljivim frazama, bolje rečeno prodavanje muda za bubrege, a kada se sve ovo uporedi sa pomodnim i poraznim rezultatima poput pančevačkog Bijenala i aktivnosti Savremene galerije uopšte, najprimenjivija je ipak prava srpska reč: teško proseravanje!

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane