Tabloid istražuje

Ekskluzivno: Zašto je i kako ruska tajna služba "pisala" nemačkoj poverljive analize i izveštaje o katastrofalnom bezbednosnom stanju na Kosovu

 

Provereno, mina ima, bitte

 

Hapšenje nemačkih obaveštajaca na Kosmetu krajem 2008. godine predstavljalo je svojevrsni međunarodni skandal. Najvažniji deo te afere bio je izveštaj tzv. vlade Kosova iz koga je javnost mogla da se upozna ne samo sa činjenicom da se radi o službenicima nemačkog BND-a već i sa njihovim biografskim i dr. podacima, pa čak i fotografijama. Ovako nešto je nezapamćeno u odnosima dve zvanično prijateljske i savezničke zemlje. U međuvremenu smo prikupili dovoljno podataka da bismo u potpunosti mogli da razumemo pomenutu aferu i sagledamo skoro neverovatne događaje koji se kriju u njenoj pozadini

 

Milan Malenović

 

Nema nikakve sumnje, Euleks na Kosmetu nema nikakvog značajnijeg uticaja na tzv. vladu Kosova. Priznanje da su političke strukture samoproklamovane države van svake kontrole proizilazi iz dopisa Euleksovog funkcionera Tomasa Buša upućenog 5. avgusta 2009. komandantu Euleksa Ivu de Kermabonu.

Pošto se prvo osvrnuo na prethodnu faktičku amnestiju albanskih ratnih zločinaca od strane samoproklamovane vlade Kosova, Buš je izrazio verovanje da su ovakvi upadi u nadležnosti međunarodnih pravosudnih institucija mogući i u budućnosti i naveo načine kako da međunarodna zajednica reaguje u tim slučajevima. Sve što Euleks u takvim situacijama može da učini jeste da se obrati medijima i da preko njih iznese svoje neslaganje, smatra Buš, priznajući na taj način da je EU potpuno nemoćna da direktno utiče na kosovske institucije.

Jasno je da međunarodna zajednica nije mogla ni u 2008. da spreči hapšenje nemačkih obaveštajaca, posebno jer im je misija bila toliko tajnovita da niko zvanično nije ni bio obavešten o njihovom boravku u Prištini, a još manje o njihovoj funkciji. Čak je i sama nemačka vlada izgledala nedovoljno obaveštena o boravku i zadacima uhapšene trojke, pa je na početku afere davala kontradiktorne izjave za javnost, ali se preciznošću nije proslavila ni na Odboru za nadzor rada tajnih službi nemačkog parlamenta (Bundestag).

Predstavnik Stranke levice u Bundestagu Volfgang Nešković ocenio je jedan sastanak pomenutog odbora s kraja novembra 2008. rečima: "Sve što sam danas čuo mogla je da objavi i Vlada. Ovo je bila suvišna priredba. Stanje stvari je i dalje sasvim nejasno. Nijednu u javnosti iznetu optužbu Odbor nije mogao da rasvetli."

Prvo pitanje koje se postavlja glasi: kako je jedna pomoću štapa i kanapa sklepana tajna služba, kao što je kosovska, uopšte mogla da zna da su trojica Nemaca visoki funkcioneri BND-a? Od svoje pameti sigurno nije mogla da dođe do tih informacija.

Računajte na nas

Odgovor na pitanje o identitetu pravog izvora ovako značajne informacije možemo da naslutimo iz jedne studije nemačkog Instituta za evropsku politiku (IEP) iz 2007. godine. Studija je urađena na zahtev nemačke obaveštajne službe BND i prosleđena joj na više od stotinu strana sa naznakom "Poverljivo - samo za službenu upotrebu". Studija koju su potpisali dr Martin Jop i Sami Sandavi bavila se pitanjima u vezi sa reformama bezbednosnog sektora (RBS) Zapadnog Balkana, sa težištem na Kosovu.

Iz Studije jasno proizilazi da u sektoru bezbednosti Zapadnog Balkana Nemci treba da zamene Amerikance, dok se kao još jedna od svetskih sila zainteresovanih za ovaj prostor pominje Rusija. Pošto Rusi nemaju mogućnosti da sami intervenišu na Kosmetu, koji su okupirale NATO snage sa celom armijom svojih obaveštajaca i stručnjaka za bezbednost, uloga izvršioca u slučaju nemačke obaveštajne trojke morala je da bude prepuštena nekom drugom.

Ruski obaveštajci su još od vremena hladnog rata prisutni u nemačkim obaveštajnim strukturama, tako da je za njih relativno mali problem da dođu do nekog za njih interesantnog dokumenta. U ovom slučaju interesantan u smislu da predstavlja inicijalnu kapislu za huškanje Hašima Tačija na Nemce bio je poverljivi izveštaj BND-a iz februara 2005. u kome je detaljno opisana kriminalna struktura kosovskih Albanaca sa navođenjem velikog broja imena. Između ostalih, kao vođa jedne od najvažnijih mafijaških grupa označen je - Hašim Tači.

Osim ovoga, u pomenutom izveštaju stoje i konkretne mere za suzbijanje organizovanog kriminala na Kosovu, od kojih neke predviđaju političku eliminaciju Tačija i njegovih štićenika. Konačno, i na strani 108 Studije IEP-a iz 2007. predloženo je da Zapad okonča svoju saradnju sa vlastodršcima tzv. Republike Kosovo i više pažnje posveti Albinu Kurtiju i njegovom pokretu Samoopredeljenje.

Ruske službe ne samo da su ova dokumenta dostavile Hašimu Tačiju već su neke njihove delove pustile i u javnost, kao opomenu vlastima u Prištini da ne oklevaju sa protivudarom na BND. Na kraju je bilo potrebno od besa proključalom Tačiju još samo ukazati na metu (u ovom slučaju na trojicu funkcionera BND-a), pa da cela operacija skretanja pažnje Nemcima da sa Rusima mora ozbiljno da se računa, dobije  uspešni epilog.

Kriminal protiv bede

Pomenuta studija IEP-a iz 2007. godine sadrži i mnoge druge detalje značajne za našu javnost. Počinjući svoj izveštaj o samom Kosovu, IEP na strani 20 iznosi prvo samo brojke. Na Kosovu ispod granice siromaštva (manje od 1,37 evra na dan po odrasloj osobi) živi 37 odsto stanovništva, a čak 15 odsto stanovništva živi ispod granice ekstremnog siromaštva (0,93 evra po danu i odrasloj osobi). Da su studijom obuhvaćena i deca, postotak siromašnih na Kosovu bi premašio 50 odsto. Po blagim procenama, broj nezaposlenih odraslih iznosio je 43 odsto, pri čemu su najviše pogođeni mladi (njih 75 odsto nije zaposleno). Od oko milion radno sposobnih stanovnika Kosova samo njih 337.900 ima stalni posao, a od tog broja njih 42,8 odsto radi u poljoprivredi. Odnos uvoza prema izvozu je po proceni IEP-e 27:1, tako da je godišnji spoljnotrgovinski deficit više od 900 miliona evra.

Još pre izbijanja svetske ekonomske krize prihodi kosovskih porodica su pali za skoro četvrtinu i u trenutku pisanja studije iznosili su tek 253 evra po domaćinstvu. Za visoku stopu nezaposlenosti svoj deo odgovornosti morali bi da snose i oni koji su skoro dve decenije albanskoj deci branili da idu u zvanične škole, tako da je po proceni Kosova Education Center danas svaki peti Albanac nepismen.

Koristeći ove podatke IEP zaključuje da je projekat "Republika Kosovo" srednjoročno ekonomski neodrživ. Ekonomskoj besperspektivnosti se pridružuje i ona politička, budući da Studija navodi Kosovo i BiH kao regione u kojima u svakom trenutku može da dođe do nove eskalacije nasilja. Kada je Kosovo u pitanju, IEP navodi jedan veoma važan faktor nestabilnosti. Tradicionalno patrijarhalno društvo kosovskih Albanaca samo prvorođenom sinu daje šansu da postane ugledni član društva, dok su ostali višak koji svoje nezadovoljstvo razlikama između sopstvenih želja i realnosti često leče agresijom i sklonošću ka radikalnom delovanju. Organizovani kriminal za njih postaje način izlaska ne samo iz bede već i iz anonimnosti.

Na strani 35 Studije iznosi se mišljenje sagovornika pod konspirativnim imenom A42 da bi već dve godine posle proglašenja nezavisnosti na Kosovu mogli da izbiju revoluciji slični nemiri širokih razmera, kada stanovništvo shvati da je iluzija bilo verovanje o privrednom procvatu posle otcepljenja od Srbije. Kako je manjina sve manje na Kosovu, upozorava IEP, oštrica budućih nemira lako može da se okrene protiv stranih predstavnika i vojnika. Na ovom mestu sastavljači studije upozoravaju BND kako su martovski nemiri iz 2004. bili "pripremljeni i organizovani", pa nastavljaju: "Posebno su akcije protiv UNMIK policije bile dirigovane od kriminalnih grupa."

Kada se govori o organizovanom kriminalu Studija ponavlja ranije poverljive izveštaje obaveštajnih službi, posebno BND-ov izveštaj iz 2005, o neraskidivoj sprezi mafije i političara, pri čemu kriminalci ne moraju uvek da postanu političari. Dešava se ponekad da visokorangirani i međunarodno poznati mafijaši odustanu od lične političke i partijske karijere, ali zato obavezno imaju nekoliko značajnih funkcionera na svom platnom spisku. IEP bez navođenja konkretnih podataka skreće pažnju na činjenicu da ni međunarodni predstavnici u kosovskim strukturama vlasti nisu gadljivi na mito, što dodatno jača pozicije kosovske mafije.

Anketa sprovedena u vreme nastajanja Studije pokazala je da 44 odsto stanovnika Kosova smatra da je centralna vlast korumpirana, dok njih 41 odsto to isto misli za lokalne institucije.

Fisovi kao pre više vekova

Nastajanju organizovanog kriminala veoma su pogodovali i strani vojnici i službenici stacionirani na Kosovu, smatra IEP. Zahvaljujući njihovim prohtevima na Kosovu je nastala čitava mreža prostitucije, kakvu Evropa još nije videla. Do zaključenja Studije izbrojana su 104 bordela, a otkriven je i veliki broj logora u kojima su devojke sa Kosova, iz Albanije, Moldavije, Rumunije i drugih država obučavane za prostituisanje u zemljama Evropske unije, u koje su prebacivane kanalima pod kontrolom albanske mafije.

Još jedna pogodnost nastajanju i jačanju organizovanog kriminala tvorci Studije vide u tradicionalnom fisovskom uređenju albanskih zajednica. Jedan fis (porodica u širem smislu, slično starim srpskim porodičnim zadrugama) obuhvata između 60 i 100 članova, dok više fisova zajedno čine klan. Prema ovoj  studiji, na Kosovu se za prevlast bori između 15 i 20 klanova, koje je BND u svom izveštaju iz 2005. podelio u četiri grupe.

IEP smatra da je vraćanje fisovskim podelama nastalo kao rezultat ponovne primene Kanona Leke Dukađinija, a što je prirodna reakcija na neprijateljsko i korumpirano okruženje. Fis sam reguliše svoje probleme, a međufisovski problemi se regulišu talionskim odredbama Kanona, što sve zajedno čini svojevrsni balans straha iz koga zatim proizilazi agresivnost ka spoljnom svetu. Udruživanje na osnovama srednjovekovnog Kanona IEP vidi kao rezultat dugovekovnog nepostojanja jasno izražene nacionalne svesti kod većine albanskog stanovništva.

Dalje jačanje klanova nastalo je za vreme gerilskog rata tzv. OVK u periodu pre NATO okupacije, u leto 1999. Pozicija klana određena je njegovim doprinosom ovoj borbi, i to ne samo zbog stvaranja herojskih mitova već i stoga što u današnjim strukturama vlasti gotovo da nema mesta na koje mogu da dospeju oni koji nisu ratovali. Osim toga, paravojno ustrojstvo tzv. OVK potenciralo je lojalnost prema starešinama, a ta mesta su zauzimale vođe klanova i fisova.

Ogromne prihode stečene nezakonitim poslovima (po proceni Directorate of Organized Crime, albanska mafija je 2006. dnevno zarađivala 1,5 miliona evra, odnosno 550 miliona godišnje, što odgovara četvrtini nacionalnog bruto proizvoda) mafija je morala nekako da legalizuje i vrati u redovne tokove. Za pranje para posebno su interesantne građevinska branša i prodaja goriva.

Pošto su zajedno sa svojim, albanski mafijaši prali i novac belosvetskih kriminalaca, na Kosmetu danas ima preko 400 benzinskih pumpi, iako bi ih, s obzirom na veličinu i razvijenost zemlje, bilo dovoljno i manje od 150. Samo na 90 km dugačkom putu od Skoplja do Prištine na kosovskoj teritoriji ima 36 benzinskih pumpi. U okolini onih koje su u predgrađima nalaze se "moteli", u kojima ordiniraju prostitutke i tako dodatno povećavaju prihod mafijaša-vlasnika benzinskih pumpi.

Radikalizacija stanja

Raspad komunističkog sistema u Albaniji doveo je do prvog značajnog jačanja albanske mafije, jer je veliki broj od oko 10.000 otpuštenih saradnika tajne službe (Sigurimi) svoje usluge ponudio podzemlju. Sledeći važan podstrek daljem širenju i jačanju bila je propast piramidalnih banaka u Albaniji 1997, posle čega su usledili nemiri u toku kojih je iz vojnih magacina ukradena velika količina vatrenog oružja, a zatim prodata mafiji i teroristima iz OVK.

Istovremeno je zbog naglog siromašenja gubitkom ušteđevine veliki broj Albanaca iz Albanije, ali i sa Kosova (pretpostavlja se ukupno skoro pola miliona ljudi) emigriralo u Zapadnu Evropu. Oni su zatim postali plodno tlo za ekspanziju albanske mafije, smatra IEP. Vodeći italijanski tužilac i lovac na mafijaše Kataldo Mota potvrđuje ovo mišljenje o nezadrživom rastu albanofone mafije svojom primedbom: "Putevi droge, oružja i ilegalnih emigranata su u rukama Albanaca."

Albanofona mafija je već odavno prešla i okean, pa tako klan Aleksa Rudaja u Njujorku čak i sam FBI naziva "šestom porodicom" aludirajući na tradicinalnih "pet porodica" italijanske mafije. U ovom gradu je više od 26.000 omladinaca albanskog porekla okupljeno u Albanian Boys lncorporated, mešavinu tinejdžerskih uličnih bandi i mafije, od kojih oko 5.000 ima iskustva u nasilju iz ratnih dana na Kosovu.

Teroristi iz tzv. OVK i inače su značajna zaštitna sila albanske mafije na Kosovu, najčešće pod imenom Kosovskog zaštitnog korpusa (KZK). Nemački analitičar Volf Ošlis još je u leto 2004. objavio postojanje koncepta "generalštaba" KZK po kome bi korpus ubrzo imao 10.000 aktivnih vojnika i još 20.000 u rezervi, koji bi se "rame uz rame borili sa NATO trupama" (Blätter für deutsche und internationale Politik, 8.2004, str. 973). Iako je po još uvek važećoj Rezoluciji 1244 SB UN, na koju ukazuje i IEP-ova studija, Kosovo striktno demilitarizovana zona, zapadni okupatori su ćutke prešli preko provokacije prištinskih vlasti da oružanoj jedinici snage 3.000 ljudi i još 2.000 u rezervi daju naziv koji podseća na tradiciju započetu zvanično rasformiranom tzv. Oslobodilačkom vojskom Kosova.

IEP u svojoj studiji predlaže da se dalja radikalizacija stanja na Kosovu, koja je u perspektivi neizbežna, predupredi održavanjem ideje o ulasku u EU i boljim životom koji bi onda nastao. Zanimljivo je da IEP ovde ne govori o konkretnim, vidljivim koracima u napretku ka EU, već se ovom temom bavi u okviru marketinških poteza. Kosovo, dakle, uopšte nema jasnu evropsku perspektivu, već se ova fama održava u životu samo zarad odlaganja novih masovnih nemira.

Na kraju, IEP Studija pokazuje ne samo besperspektivnost same tzv. Republike Kosovo već i celokupne nemačke i EU politike u ovom regionu. Sa jedne strane Nemci ispred EU treba od SAD da preuzmu najvažnije poluge uprave nad kriznim područjem Zapadnog Balkana, dok sa druge strane nemaju konkretne odgovore ni na jedno od najvažnijih problema koji muče ovaj deo Evrope.

Već i o pitanju svih pitanja kojima se bavila Studija, potrebi RBS-a, ne postoji jednostavno, pa čak ni sprovodivo rešenje. Studija u ovom delu podseća i na organizatore ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića ukazujući da je kriminal duboko prodro u bezbednosne strukture i same Srbije, dok je na Kosovu situacija još gora: tamo OK bukvalno kontroliše snage bezbednosti.

 

Nema nade

 

U analizi borbe kosovskih institucija protiv organizovanog kriminala, Studija objašnjava da do eventualnih hapšenja mafijaša na Kosovu dolazi isključivo kada konkurentska organizovano-kriminalna grupa preuzme vlast na nekoj teritoriji i onda krene u obračun sa protivnicima iz podzemlja koristeći pri tom državne ili okupatorske institucije.

Ekonomska situacija na Kosovu je po mišljenju IEP-a potpuno bezizlazna. Čak ni u sektoru energetike, gde se pre okupacije procenjivalo da bi Kosmet mogao da postane značajan izvoznik, vlada nestašica. U hladnim zimama Kosovo jedva da je u stanju da pokrije polovinu svojih potreba za električnom energijom, a višak struje u letnjim mesecima uglavnom nastaje zato što privreda uopšte ne posluje.

Kosovo se, prema istraživanju IEP-a, izdržava od stranih kredita, donacija iz dijaspore i prihodima iz ilegalnih poslova mafije. S obzirom na to da se prva dva izvora novca polako gase, ili bar znatno smanjuju, preostaje još samo organizovani kriminal kao privredni segment koji donosi neke prihode. I tu se krug zatvara: borba protiv kosovskog organizovanog kriminala ne samo da je nemoguća bez drastičnih reformi bezbednosnog sektora, ona bi urušila ionako slabu privrednu strukturu ove nazovidržave i izazvala masovne nemire.

IEP zato predlaže blagu promenu elite, što znači: investiranje u lidere budućnosti, njihovo školovanje i obrazovanje. Taj proces dugo traje, a za sve to vreme EU i Nemačka moraće da nađu načina da sarađuju sa političko-mafijaškim vođama na Kosovu.

Šamar koji je Hašim Tači udario nemačkoj obaveštajnoj službi u bliskoj budućnosti ostaje nekažnjen. Bar do onog trenutka dok se na Kosovu ne bude našao neki novi Tači koji će prihodima od mafijaških poslova uspevati da očuva kakav-takav socijalni mir.

Ni za ostatak Zapadnog Balkana IEP ne vidi neko brzo i povoljno rešenje. Očigledno je da nemački analitičari, bar u 2007, nisu polazili od mogućnosti brzog i bezbolnog ulaska zapadnobalkanskih zemalja u EU. Zbog toga se u Studiji stalno govori o nastavku medijske kampanje ukazivanja na ulazak pomenutih zemalja u Uniju. Istovremeno Studija ni na jednom mestu ne preporučuje bilo koje druge mere koje bi izgladnelim stanovnicima Balkana nedvosmisleno pokazale da se kreću putem ka EU.

Takvih mera jednostavno nema, jer i sam IEP za ove akcije koristi izraze kao što je "psihološko delovanje". Realno, Nemačka bar u 2007. nije gajila nikakve iluzije da bi preostale zemlje bivše Jugoslavije u dogledno vreme mogle da postanu bilo šta više od običnih kandidata za članstvo u Evropskoj uniji.

Kada je u pitanju Nemačka pozicija u regionu, IEP podvlači da je rešavanje balkanskog problema, odnosno njegovo držanje pod kontrolom, najvažniji test za nemačku verodostojnost u međunarodnom kriznom menadžmentu. Ako ovde ispusti dizgine iz ruku, smatraju tvorci Studije, Nemačka će dugoročno na svetskom planu izgubiti kredibilitet velike evropske sile, koji stvara poslednje dve decenije.

I sve se svodi na onu narodnu "drži vodu dok majstori odu". Evropskoj uniji i Nemačkoj na njenom čelu, Balkan će biti interesantan samo do onog momenta dok isto kao SAD pre njih ne pronađu bezbolnu - izlaznu strategiju.

 

 

 

 

Haradinaja spasli Amerikanci

 

 

Sukobi konkurentskih grupa Albanaca ne odvijaju se samo po Kanonu Leke Dukađinija već sve više liče na prave male ratove u kojima učestvuju i zapadni okupatori južne srpske pokrajine. Primer za ovo je vendeta između porodica Haradinaj i Musaj.

Pripadnici porodice kosovskog političara i bivšeg premijera Ramuša Haradinaja bili su članovi tzv. OVK, dok je porodica Musaj podržavala konkurentsku organizaciju FARK, vojno krilo LDK Ibrahima Rugove. Odmah po okupaciji Kosova od strane NATO snaga u junu 1999, grupa pod nazivom Dukađini petorka, pod vođstvom Ramuševog brata Dauta Haradinaja ubila je FARK borce: Braškima Balaja, Redžu Osaja, Sinana Musaja i Idriza Peju.

Posle toga porodica Musaj je započela spiralu krvne osvete (u kojoj svako ubistvo traži ubistvo člana ubicine porodice) koja je na kraju dovela skoro do potpunog istrebljenja porodice Musaj.

U julu 2000. Ramuš Haradinaj je lično predvodio grupu od 40 svojih boraca koja je napala posed Musaja. Po tvrdnji američkog publiciste Nika Vuda, suđenje Ramušu, koji je u toku napada i sam bio ranjen, sprečila je Amerika tako što je svog saveznika hitno prebacila u vojnu bazu Ramštajn u Nemačkoj (NickWood: US Covered Up For Kosovo Ally, The Obsenver, 10. septembar 2000).

 

 

 

 

Banditska spirala

 

BND izveštaj iz februara 2005. navodi i neke od ključnih pripadnika albanske mafije sa detaljnim opisom međusobnih odnosa.

Hašim Tači, predvodi tzv. Dreničku grupu, kojoj su na čelu i Džavit Haliti, Kadri Veseli, Redžep Selimi, Fatmir Limaj i Jakup Krasnići. Tačija podržavaju i sledeće osobe: Ali Ahmeti, rođ. 4. januara 1959. u Zajasu u Makedoniji, predsednik stranke DUI. Od 1984. ga zbog terorizma traže jugoslovenske vlasti, a od 2001. ga zbog terorizma i ratnih zločina traže makedonske vlasti i to putem međunarodne poternice. Bardil Mahmuti, 7. januar 1960, Tetovo, Makedonija, preselio se u Prištinu 1972, od 1981. do 1988. u zatvoru zbog antijugoslovenskih delatnosti, a od 1990. živi u Veveju u Švajcarskoj. Od 2001. na čelu Nacionalno-demokratske partije u Makedoniji. Braća Račica, Baškim i Elmi, takođe su bliski sa Tačijem još od vremena zajedničke borbe u OVK. Zajedno sa svojim ocem preuzeli su PTT u Uroševcu, preko kojeg se sakuplja novac za PDK. Račica Baškim je verovatno identičan sa Rečica Baškimom, preko koga Tači može da bude doveden u vezu sa međunarodnom OK mrežom Princa Dobrošija koja operiše iz Češke.

Na nivou kriminalnih poslova grupa oko Tačija sarađuje i sa grupom oko Ramuša Haradinaja. Ključni veznik je Ekrem Luka, vlasnik Dukađini poslovne grupe, čiji je saradnik Sali Nimani veoma blizak sa Haradinajem.Glavna veza između Tačija i porodice Luka na političkom nivou je stariji Ekremov brat, Riza Luka.

Bajruš Aliu, poznat i kao "Bajruš od Kumanova", albanski biznismen i pripadnik stranke DPA, sa Tačijem je povezan preko svoje supruge, Hašimove rođake. Sabri Aliu je prijatelj sa Tačijem i uz njegovu pomoć vodi nekoliko turističkih agencija. Konkurenciju nasilno eliminiše. Tači se dovodi i u vezu sa verovatno u Hamburgu naseljenima Ibrahimom i Mohamedom Keljmendijem, preko kojih učestvuje u trgovini oružjem i drogom. Veliki sponzor OVK i samog Tačija je Nazar Memeti, nazvan Nik, vođa OK grupe u Dalasu, Teksas (SAD).

Bliska Tačijeva rođaka (neki veruju i rođena sestra) udata je za Bajruša Sejdiua, zvanog Milano, vlasnika Milano Merchandising Group u Kumanovu, Makedonija. On i njegov brat Naim glase za vođe jedne opasne OK grupe. Za takođe opasnog predvodnika jedne OK organizacije slovi i Tačijev finansijer iz vremena OVK-a, Ismet Osmani, zvani Curi, trgovac marihuanom i heroinom sa bazom u Kosovskoj Mitrovici.

Zanimljiva je Tačijeva veza sa Florimom Maljokuom, odnosno njegovom firmom Salbatring iz Prištine u kojoj suvlasnički deo ima i Džavit Haliti. Firma se dovodi u vezu sa pranjem para i švercom cigareta i goriva. Haliti i Tači već godinama sarađuju i preko Kosova Petrola (vlasništvo Tačija), koji prodaje od strane Halitija švercovano gorivo.

Za Džavita Halitija BND tvrdi da je bio višestruki agent. Sa albanskim službama je sarađivao još od vremena komunističkog Sigurimia, a to je nastavio i sa SHISH-om (albanska OS za inostranstvo) i kosovskim SHIK-om. Istovremeno je radio i za jugoslovensku Udbu, a srpskom RDB-u je redovno javljao za ilegalne transporte oružja konkurentske FARK organizacije. Halitijev bodigard je šef bezbednosti prištinskog Grand hotela, Rifat Čeku, rođen 19. februara 1960, sa stanom u Dardania SU 7/1 u Prištini, za koga BND u svom izveštaju navodi i broj telefona: 03823397.

Ramuš Haradinaj, rođen 3. jula 1968. u Dečanima, završio srednju školu, vojsku služio 1987. u okolini Niša, predvodi Dukađini grupu. U tome mu pomažu njegovi rođaci Daut (rođeni brat), do hapšenja 2002. zadužen za šverc oružja preko fantomskih firmi u celoj Evropi, kao i Nazim i Enver.

U kriminalnim delatnostima njegovi najbliži saradnici su, po BND-ovom izveštaju: Ekrem Luka, Sali Nimani, Naser Keljmendi, grupa oko Rustema Mustafe, Daut Bljakaj iz sela Kovrage na Kosovu (vlasnik benzinskih pumpi), Florim Maljoku, Fadilj Demiri (iz Vučitrna, u Bratislavi, Slovačka, predvodi grupu od 30 kriminalaca koja prebacuje drogu u zapadnu Evropu), Babaljija klan (deluje oko Đakovice, bavi se švercom cigareta i goriva), Azem Tuzi iz sela Dobruša kod Istoka, Ratko Musić iz Rožaja, Crna Gora, vlasnik benzinskih pumpi...

Haradinaj je u sukobu sa grupom oko Ramiza i Veselja Murićia iz Peći, porodicama Musaj (oko Sadika Musaja) i Zemaj iz Gornjih Streoca kod Dečana.

 

 

 

 

 

Tajna A07

 

Na jednom mestu se u IEP-ovoj studiji iz 2007. pominje razgovor sa osobom nazvanom A07, koja im je otkrila da se smatra dokazanim da je Milo Đukanović jedan od glavnih organizatora međunarodnog šverca cigareta, dok je slovenački političar Janez Janša devedesetih bio uključen u međunarodni šverc oružja.

Iako IEP ne otkriva identitet sagovornika bilo bi značajno saznati da li se radi o ubijenom uredniku zagrebačkog Nacionala, Ivi Pukaniću, koji se i proslavio iznošenjem podataka o duvanskoj, ali i mnogim drugim mafijama. U tom slučaju bi kao nalogodavac Pukanićevog ubistva mogao da figurira i crnogorski premijer.