https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Druga strana

Druga strana

Rat za polni organ: šta se to dogodilo sa pederima, i jednima i drugima 

 

10/10/10

 

Ivan Molotok

 

Bila je parada ponosa. I prošla. Ostaće činjenica da je ova demokratska vlast, sa strukturom, organizacijom, unutrašnjim i spoljnim vezama i preporukama stečenim za prethodnih deset godina neometanog pa i kabadahijskog vladanja, neočekivano i neplanirano ali definitivno, na primeru koji je trebalo da bude dokaz njene otvorenosti, sposobnosti i snage, pokazala da joj je već uveliko istekao rok upotrebe, da je trula do srži i da opstaje isključivo zahvaljujući snagama i sredstvima prinude, koja su, opet, sa svoje strane, pokazala da u takvom truležu ni na koji način ne mogu da funkcionišu kao da je sve u redu.

Svaki segment i subjekt u analizi nasilja i ponašanja svih učesnika u događanjima od 10/10/10 (kako su mašine sebi svojstvenom numeričkom logikom složile taj datum - 10. oktobar 2010) pokazuju da se i ovo "rimsko carstvo" nepovratno urušilo, istina - rekordno brzo, ali je to samo dokaz da je padu bilo sklono te da i nije predstavljalo iole ozbiljnu konstrukciju nego pre poroznu skalameriju od slame i blata. Toliko su, naime, aktuelni vlastodršci i samozvani demokratski geniji znali, mogli i - uspeli. I u to su proćerdali sve milijarde koje su dobili i svu narodnu energiju koju su protekle decenije oteli.

LGBT populacija, ili kolokvijalno "pederi", ući će u lokalnu istoriju kao manjinska grupa koja se na ovaj način konačno izborila za - svoju štetu. Nije ovde od značaja činjenica da uspehom, pobedom, civilizacijskim i demokratskim dostignućem smatraju bizarnu, gotovo morbidnu promenadu između policijskih kordona, što je mnoge podsetilo na ponosno (više parodiranje nego) paradiranje u nekom konclogoru od hangara do krematorijuma. Ostaće zapisano da je neki "pederski" DOS procenio da je svaka društvena kob, sve potencijalne i najavljivane žrtve, svi nemiri i tragedije, maltene građanski rat u izgledu... sve to nije ništa niti je važno u odnosu na priliku da oni čak ne ostvare nego samo demonstriraju svoje pravo na seksualnu posebnost. Logika prema kojoj to pravo (iako čak i na globalnom planu ne sasvim nesumnjivo, nego više i češće problematično ili neprihvatljivo) nema cenu, i veće je i značajnije od svake tuđe žrtve i nevine glave koja će u to ime da padne, govori u prilog tome da, možda, po moralnim pa čak i političkim parametrima, i ne treba da se poštuje. U borbi za svoje seksualno pravo ponosni paraderi su se, u stvari, poneli kao beskrupulozni, egoistični, egocentrični i bezosećajni bilmezi koji su olako i s radošću, pod svojim šarenim balončićima i sve držeći se za ručice, zaklali celo stado volova, i to ne zbog kile mesa nego samo zbog mirisa tolike količine pečenja. Čak i kada su iz svog slavljeničkog geta maricama evakuisani na sigurnu lokaciju (ni tada to ne doživljavajući kao poniženje nego kao šarmantno podilaženje i ustupak pobeđene vlasti), nije iz njihovih redova zabeležen ni jedan jedini izraz žaljenja makar zbog gotovo dve stotine povređenih policajaca koji su vlastitom krvlju zaštitili njihovo pravo na seksualnu različitost, a o drugim, bezvrednim i uzgrednim heteroseksualcima, slučajnim i nevinim žrtvama "antipederskog" pogroma da se i ne govori. Zbog toga je, i bez toga, bio u pravu gradonačelnik Đilas kada je gledajući šta mu je ostalo od grada zaključio da će posle te "parade" homofobija kod Srbalja biti neuporedivo veća. Svojom neuviđavnošću i jednostranošću iskazanom na i povodom ove parade, LGBT populacija za dugo vreme nije se izborila za promociju i mesto pod svetlima reflektora, već za još dublju ilegalu - ako već misle da su do sada bili u ilegali.

  Na razne načine, različitim mehanizmima i sa različitih nivoa, Srpska pravoslavna crkva bila je značajan i očigledan motor i motivacioni faktor, moglo bi se čak reći podstrekač i organizator grupa beskrupuloznih mladih huligana u navodnoj borbi protiv moralnog i seksualnog izopačenja, a za čistunstvo i vrednosti koje nude Crkva i njeni visokomoralni kadrovi. Svojim demantijem, tu je činjenicu ni od koga prozvan potvrdio i vikarni episkop Atanasije hvostanski. Možda se Crkvi ne bi moglo zameriti na seksualnom angažmanu da i u tom "sektoru" i sama ne ide iz afere u aferu - od pederastije, pedofilije, silovanja i klasične pornografije do brakolomstva, mnogoženstva i redovnog, svakodnevnog kurvaluka crkvenih velikodostojnika. O drugim javnim manifestacijama hedonizma, srebroljublja pa i otvorenog kriminala, na čemu bi crkvenim moralnim vertikalama mogli da pozavide i dobrostojeći mafijaški klanovi, ne treba trošiti ni reči, jer su očigledne i već se ubrajaju u notorne činjenice.

 Šta je doprinelo tome i kako je uopšte bilo moguće da nekoliko stotina golobradih mladića, svrstanih u razularene horde, naprave širom Beograda veći haos, veću materijalnu štetu i više žrtava nego 100-150 hiljada demonstranata, policija i vojska 9. marta 1991, i više nego nekoliko stotina hiljada motivisanih i egzaltiranih ljudi 5. oktobra 2000. godine tek će se analizirati. Za maksimalno ozbiljnu analizu, urgentnu do granice opstanka države, jeste pitanje kako je to ova vlast, zajedno s istovrsnim dosovskim prethodnikom, kojim katastrofalnim sistemskim potezima, kojim merama i nečinjenjima uspela da nivo društvenog, socijalnog nasilja podigne za nekoliko kopalja iznad pomenutih, do sada najradikalnijih poznatih mirnodopskih slučajeva. Kojim je to primerima svog katastrofalnog ponašanja doslovno iznedrila takvu generaciju faktički još maloletnih hamasovaca i na tuđu nesreću neosetljive borbene dece, čiji maniri više podsećaju na bombaše-samoubice s kamenjem i metalnim polugama u rukama nego na povodljive navijačke, makar i radikalne grupe.

Iako su pojedini učesnici u pogromaškim anti-gej demonstracijama i sami objavili da su demonstracije u konačnom zbiru bile antirežimske, a ne "antipederske", sled i epilog događanja ukazuje na postojanje formalne i usvojene ideologije pod kojom se kretalo u krstaški rat, ali ne prevashodno protiv seksualnih nevernika nego protiv onih koji su im omogućili da budu ono što jesu, dakle protiv države i njene organizovane sile, a pre svega, protiv Demokratske stranke kao okosnice takve države. Čak i površno testiranje sinhronizovanosti pojedinih događaja, na prvi pogled nepovezanih, govori o relativno ozbiljnoj organizaciji maksimalno ozbiljnih antirežimskih akcija koje uključuju i nediranje same gej povorke i nekih objekata (poput ambasada ili Mekdonaldsa), koji su u sličnim ranijim slučajevima bili prvi na listi prioriteta za uništavanje. Ako se pokazalo da je to baš tako, a histerija oko parade ponosa traje već tri meseca, postavlja se pitanje šta su za to vreme radile one brojne bezbednosne službe, civilne i vojne, čiji se lideri kite brojnim funkcijama i ordenjem i kako je moguće da ih, bar kada je njihova zadnjica u pitanju, šokira sneg u januaru. Umesto šoka i iznenađenja, biće da je reč o klasičnom bezbednosnom podrivačkom sindromu odnosno apstinenciji u odnosu na sve ono što bi produžilo agoniju države kojoj su dani odbrojani. Takav manir izučava se na početnim kursevima bezbednosnih akademija i na Zapadu i na Istoku.

Pre svake detaljnije analize svega što se dešavalo 10/10/10 valja predvideti samo jednu sitnicu: ako ova vlast, od prvog do poslednjeg šrafčića, demonstracije povodom gej-parade počne da minimizuje i ne shvati ih kao sudbinski ozbiljnu poruku, kao onu koju donosi smrt kad zakuca na vrata, značiće to da su im zaista, praktično i neumitno, pred vratima gosti s kojima treba da odu. Zauvek.    

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane