Stečajna mafija

Organizovani kriminal uz blagoslov ili prećutnu saglasnost vlasti

 

Ima li očevidaca očigledne katastrofe

 

Nova srpska stečajna mafija, kako pokazuju primeri domaće Fidelinke i bosanskog rudnika Sase, kao i makedonskog TOC Velesa, funkcioniše tako što se zdrava preduzeća po privatizaciji guraju u stečaj kako bi se ponovo preuzela, samo ovog puta bez radnika i manjinskih akcionara

 

Milan Malenović

 

Srpska privreda umire, polako ali sigurno. Njoj hitno treba infuzija zdravog, investicionog kapitala iz inostranstva, novca koji nije stigao kroz kredite koji skupo otplaćujemo. Uz zakone i pravila igre koji vladaju u Srbiji ni domaće stanovništvo nije spremno da investira u ovdašnju privredu, a još manje stranci.

Pametni investitori ne ulažu tamo gde je glavni igrač mafija, niti tamo gde je većinski faktički i jedini vlasnik. A baš to je slučaj u Srbiji, u kojoj su zakoni krojeni onako kako odgovara belosvetskim mutivodama, jer jedino ovde, i pored zaklinjanja da je privatna imovina svetinja, investitor može da ostane bez svog vlasništva, ako nije većinski vlasnik ili bar blizak vladajućoj oligarhiji.

Početkom leta najavili smo da će najstarija industrija testenina u regionu, subotička Fidelinka, da ode u stečaj zbog enormnih zaduživanja. To se u međuvremenu i ostvarilo. Međutim, ono što je Tabloid objavio, a to je ko su većinski vlasnici, država se pravi da ne zna ili da ne želi da zna.

Danas ne samo  što je svima jasno da su novi vlasnici Fidelinke ovu firmu enormno zadužili, već je belodano i da je odrađena pljačka epohalnih razmera. Kao primer neka posluži najveći kredit koji nije otplaćen, onaj prema niškoj AIK banci, za koji je rukovodstvo Fidelinke kao garanciju položilo žito u silosima, a onda isto to žito ustupilo ili prodalo nekom trećem licu. U svakom slučaju - silosi su prazni, a banka bezuspešno očekuje da državni organi otkriju ko ju je prevario.

 

Koji je sistem

 

Standardna mustra po kojoj su nastupali privatizacioni prevaranti izgleda ovako: u postupku privatizacije otkupe za sitne pare (obično za oko deset odsto stvarne vrednosti) neku firmu odnosno većinski udeo u njoj, zatim na takozvanim skupštinama akcionara proguraju ideju o dokapitalizaciji, čiji je učesnik jedna od povezanih firmi. Ista ta firma za samozvanu dokapitalizaciju dobija udeo u vlasništvu, koji onda kao zalog predaje banci za gotovinski kredit u vrednosti navodne dokapitalizacije, te tako faktički ne ulaže ništa od svojih para. U međuvremenu, većinski vlasnik na različite načine otuđuje nepokretnu imovinu kompanije koju je privatizovao i preko fiktivnih faktura novac prebacuje na preduzeća povezana s istim vlasnikom. Kada pomenuti kredit dođe na naplatu, preduzeće se proglasi insolventnim i prepusti banci da vadi oči kako da od nekretnine napravi gotovinu.

Neretko se u tom trenutku pojavljuje još jedna od povezanih firmi privatizacionog vlasnika, koja banci nudi solomonsko rešenje - da otkupi dug nesolventne kompanije po mnogostruko nižoj ceni. Kao što se može videti, ova prevara je već uspešno korišćena ne samo u Srbiji, već i u zemljama u okruženju.

Ostaje pitanje ko je stvarni većinski vlasnik subotičke Fidelinke, preduzeća od koga je krenulo razvezivanje ovog Gordijevog čvora. Da ne bude zabune, potrudio se beogradski advokat Miroljub Belić, koji je pre nekoliko dana uputio oštro pismo vlasnicima jednog od najobjektivnijih foruma koji prate Beogradsku berzu, www.aikb.net, kojim je potvrdio sve prethodne tvrdnje.

Gospodin Belić se u pomenutom dopisu predstavio kao pravni zastupnik kompanije Mineco i Dimitrija Mikija Aksentijevića, koje je prethodno i Tabloid pomenuo kao tajanstvene vlasnike Fidelinke i još ponečeg u Srbiji, i to na način iz koga je jasno proizlazilo da su njegovi klijenti većinski vlasnici upropašćenog preduzeća iz Subotice. Konačno smo saznali ne samo ko je vlasnik Fidelinke već i da vlasnik ima i advokata. Vlasnik je, dakle, izvesni Miki Aksentijević.

 

Ko je on

 

Po našim saznanjima, Dimitrije Miki Aksentijević, jedan od osnivača kompanije Mineco AG (osnovane početkom 2003. godine) rođen je u Beogradu 1967. godine. U Beogradu je završio osnovnu školu i V Beogradsku odnosno XIV Beogradsku gimnaziju. Svoje školovanje nastavio je na fakultetu King's College na Londonskom univerzitetu, gde je studirao od 1985. do 1989. godine i stekao diplomu Bachelor. Magistrirao je na City University Business School u Londonu koju je pohađao od 1990. do 1991. godine. Tokom svoje karijere radio je u kompanijama Sir Alexander Gibb and Partners u Londonu (1989-1990), Credit Suisse FP u Londonu (1992-1993), Glencore International (do septembra 1994) u Londonu, Glencore International u Moskvi (1994-1996) i Glencore International AG u gradu Bar u Švajcarskoj (1996-2002).

Kao što je poznato, Glencore pripada američkom kralju utajivača poreza Marku Riču, koji je osamdesetih godina prošlog veka RTB Boru prodavao radioaktivnu rudu bakra, i to posredstvom Geneksa. U ćerki kompaniji ovog svejugoslovenskog brenda, Aviogeneksu, na privremenom radu u Londonu nalazimo i oca Mikija Aksentijevića.

Ovim se ne završavaju interesantne koincidencije, budući da kao predsednika Upravnog odbora Navipa (još jednog preduzeća koje su privatizovali i upropastili Mineco i Miki Aksentijević) nalazimo nekog Miroljuba Belića, rođenog 16. 11. 1968. u Beogradu. Da li je to samo slučajni imenjak advokata Belića, ili se, kao dr Džekil i mister Hajd, on jednom pojavljuje kao predsednik Upravnog odbora kompanije, a drugi put kao zastupnik jednog vlasnika?

Advokat Belić je odbio da iskoristi mogućnost koju mu je potpisnik ovih redova pismeno pružio da razjasni ovaj mogući sukob interesa.

Ni Upravni odbor Fidelinke AD iz Subotice nije ništa manje zanimljiv za istražne organe jedne normalne, pravne države, kakva Srbija nije. Na redovnoj skupštini akcionara ove kompanije, održanoj 8. jula 2009, kao članovi Upravnog odbora pomenuti su Žanko Čado i Petar Sekulić.

 

Ko je gde

 

Žanka pamtimo kao ministra privrede Makedonije, koji je posle niza afera morao da podnese ostavku i glavom bez obzira pobegne u inostranstvo. U isto to vreme je Mineco Mikija Aksentijevića (koji se u konzorcijumu za kupovinu RTB Bora pojavljuje kao partner Glencora) kupio Topionicu olova i cinka u makedonskom gradu Velesu. Nekoliko  meseci po privatizaciji, jednog petka, rukovodstvo TOC-a je saopštilo zaposlenima da od ponedeljka više ne moraju da dolaze na posao. Radnici su otpušteni a da nisu dobili poslednje dve plate koje su pošteno zaradili. Makedonski sindikati su nekako uspeli da se izbore da radnici sa dužim stažom od 30 godina dobijaju mesečno po 100 evra dok ne steknu uslov za penziju, ako je dožive. Ostali su doslovno ostali na ulici.

Posle bekstva iz Makedonije, Žanko Čado je jedno vreme boravio u Sloveniji, gde je, takođe, uspeo da se uplete u razne afere, pa se najzad skrasio u Srbiji, zemlji u kojoj ne važe međunarodne poternice za finansijere stranaka na vlasti. Upućeni veruju da je izvlačenje para iz Fidelinke išlo i preko Žankove firme Agrohem, poznate po naduvanim fakturama za veštačko đubrivo sa primesama mermera.

Ni druga ličnost koja je bila član Upravnog odbora Fidelinke u tom periodu, prof. dr Petar Sekulić, nije ništa manje interesantan za organe gonjenja.  Njega prvo nalazimo na mestu direktora Instituta za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada, ali i kao člana UO nekada vodeće jugoslovenske firme za trgovanje semenskom robom Agrocoopa, sa kojom njegov institut intenzivno sarađuje.

Većinski vlasnici Agrocoopa iz Novog Sada su DSD Tobacco (25 odsto) i Europamont DOO Novi Sad (23 odsto), iza kojih stoji kontroverzni crnogorski biznismen Anton Stanaj, jedan od vlasnika Rokšpeda iz Bijelog Polja i blizak saradnik Darka Šarića. Stanaju je upravo počelo suđenje pred beogradskim sudom za organizovani kriminal po optužnici za masovni šverc cigareta i droge.

U svakom slučaju, Agrocoop prof. dr Sekulića, za koga se veruje da je kum haškog optuženika Gorana Hadžića, već dve godine je u blokadi za nekih 10 do 11 miliona evra, sumu koja prevazilazi i nominalnu i knjigovodstvenu, a pogotovo tržišnu vrednost  preduzeća.

 

Ko je ko

 

Najbolji primer kako Aksentijević i družina zarađuju pare kupujući po niskim cenama društvena preduzeća, koja zatim dovedu do stečaja i prodaju samima sebi bez obaveze daljeg zapošljavanja radnika, jeste bosanski rudnik Sase iz okoline Srebrenice.

Posebno odeljenje Tužilaštva BiH za organizovani kriminal otvorilo je  u decembru 2006. istragu protiv bivšeg premijera RS Dragana Mikerevića, bivših ministara u Mikerevićevoj vladi Miladina Gligorića i Milana Bogićevića, te još desetak osoba osumnjičenih za mito i zloupotrebu položaja i ovlašćenja u procesu prenosa upravljanja akcijama državnog kapitala u rudniku Sase kod Srebrenice. Istraga je bila pokrenuta i protiv direktora rudnika Miodraga Vukajlovića, kao i firme Mineco Dimitrija Aksentijevića. Na osnovu ove optužnice već u maju 2009. Mikerević i njegovi najbliži saradnici su lišeni slobode. Istraga je pokrenuta nakon krivičnih prijava koje je protiv pomenutih podnela likvidaciona upravnica Privredne banke AD Srpsko Sarajevo - u likvidaciji Tobi Robinson.

Mikerević je osumnjičen da je kao premijer RS u julu 2004. godine sa ruskom firmom Južuralzoloto potpisao ugovor o prenosu prava upravljanja akcijama državnog kapitala u rudniku Sase. Bivši ministar privrede, energetike i razvoja Milan Bogićević s ovom ruskom firmom potpisao je memorandum o razumevanju, a njegov naslednik u Mikerevićevoj vladi Miladin Gligorić odluku o davanju eksploatacijskog prava firmi Gross iz Gradiške, koja navodno pripada Mikiju Aksentijeviću.

Za zvaničnike, kao i za direktora rudnika Sase Miodraga Vukajlovića i inspektora rudarstva Božidara Stanimirovića postoji osnovana sumnja da su od ruske firme primili i mito. Neki njihovi saradnici  posvedočili su da su Vukajlović i Stanimirović od Rusa primili mito od po 30.000 evra. Optuženi su ove navode negirali.

Južuralzoloto je 2004. godine nakon potpisivanja dokumenata oformio lokalnu firmu RO Sasse, čiji su računi blokirani u januaru 2005. godine zbog neplaćanja plata radnicima. U međuvremenu je firma Mineco, vlasnika Mikija Aksentijevića, navodno otkupila prava Južuralzolota na eksploataciju rude iz rudnika Sase i faktički dobila rudu - besplatno.

Istraga  je utvrdila da je ruska uprava Rudnika olova i cinka Sase nakon preuzimanja rudnika tone koncentrata rude cinka i olova, koja sadrži srebro, kadmijum i određene količine zlata, pakovala u vreće i odvozila iz zemlje da bi se vršila razgradnja rude i na taj način zarađivala ogroman novac. Na taj način, tvrdila je istraga, Rusi su za prvu godinu dana upravljanja rudnikom Sase iz BiH u Srbiju i Rusiju izneli oko 5,6 tona srebra i blizu tonu zlata, što uključujući sve navedene druge metale na Londonskoj berzi (koja formira cene) košta blizu 25 miliona KM, odnosno 12,5 miliona evra.

Robinsonova je krivične prijave podnela u ime Privredne banke AD Srpsko Sarajevo - u likvidaciji, koja je na osnovu založene, pa izvezene rude još 1999. rudniku Sase dala kredit od oko dva miliona maraka. Ni novac ni u zalog položenu rudu banka nikada više nije videla, isto kao ni AIK banka u kreditu Fidelinki uz zalog u žitu.

Identično netransparentno vlasništvo, gde su vlasnici čas Rusi, a čas Mineco, zatičemo i u rudniku Veliki Majdan kod Ljubovije. Na zvaničnom sajtu Granskog sindikata  hemije, nemetala, energetike i rudarstva Nezavisnost objavljeno je:  "Predstavnici ovog sindikata su dana 22. oktobra 2009. godine održali zajednički sastanak sa  menadžmentom rudnika olova i cinka Veliki Majdan u Ljuboviji. Ovaj rudnik je nedavno privatizovan od strane ruskog investitora, koga zastupa g. Nikolaj Morozov."

Domaći mediji su međutim 19. avgusta 2010. objavili da je od 2006.  vlasnik ovog rudnika Mineco. Ovdašnjem portalu  www.economy.rs Miki Aksentijević je čak tim povodom izjavio: "Veoma nam je stalo da rudnici čiji smo vlasnici u Srbiji i regionu posluju uspešno. Uložili smo u njihovo pokretanje i modernizaciju, kao i u povećanje kapaciteta proizvodnje. Rudnik Veliki Majdan je dobar primer pozitivnih rezultata ovih koraka."

 

Ko je lud

 

Izgleda da Miki Aksentijević nije samo srpski, već po potrebi i tajanstveni ruski investitor. U prilog tome govori i činjenica da je još jedan od nekadašnjih članova UO Fidelinke bio i Siniša Bogićević, za koga je skopski Globus septembra ove godine pisao da je moskovski partner Žanka Čada i Mikija Aksentijevića.

Time se krug zatvara i svima, osim našim pravosudnim organima, sve je jasno. Miki Aksentijević, koji je preko oca nasledio deo enormnog kapitala opljačkanog od Geneksa, i sa njim povezana lica u procesu privatizacije otkupljuju preduzeća sa ovih prostora samo da bi ih kasnije prodali kao unosne nekretnine. Isti slučaj je bio i u Navipu, koji je takođe preuzeo Mineco samo da bi preko izmišljene pozajmice samom sebi preuzeo zlata vredne zgrade ovog preduzeća u Beogradu.

Oštećeni u ovakvim mahinacijama su radnici, koji kao u makedonskom TOC-u odlaze na ulicu, ali i manjinski akcionari koje rukovodstvo ne konsultuje pri sklapanju fiktivnih ugovora o pozajmicama ili dokapitalizaciji. Radnike, kao i manjinske akcionare, današnji zakoni Republike Srbije uopšte ne štite, jer je celokupno zakonodavstvo podređeno bahatim prevarantima koji se kriju iza većinskih vlasnika. Pa sada, ko je lud neka na berzi kupuje akcije ovakvih preduzeća, koja čine većinu u Srbiji.

 

 

 

 

 

Misteriozni Čado

 

Žanko Čado je aprila 1999. dovođen u vezu sa makedonskom bankom Almako u kojoj je navodno bio suvlasnik istovremeno dok je obavljao i funkciju ministra u vladi Ljupčeta Georgievskog. Makedonski AIM je 28. aprila 1999. javio da je Almako, osnovan sa dosta sumnjivim kapitalom, u nemogućnosti da dosegne cenzus postavljen od Narodne banke Makedonije, izvršio fuziju sa ruskom bankom SBS Agro Aleksandra Smolenska, koja je godinu dana pre toga objavila bankrot.

Špekulisalo se da je Almako bez para ostao i zbog toga što je odmah po agresiji NATO snaga na SR Jugoslaviju izvršio transfer oko 100 miliona maraka na račune Anglo-jugoslav banke u Londonu. Po makedonskim izvorima ovaj novac je pripadao ljudima bliskim režimu Slobodana Miloševića i njemu se, najverovatnije, trag gubi u Londonu.

Odmah pošto je Almako banka dospela u nesolventnost, Čado podnosi ostavku na mesto ministra privrede u vladi Makedonije i ubrzo napušta zemlju. U međuvremenu je javnost od vlade u Skoplju tražila da za njim bude raspisana međunarodna poternica zbog sijaset pronevera.

Čado se nalazio i na čelu topionice u Velesu čiji je kontrolni paket akcija imala Almeko banka. Sa te pozicije on je omogućio Aksentijevićevom Minecu da se dokopa ovog metalurškog kombinata.

Pojedini radnici Zletova iz Velesa, koji su posle Aksentijevićevog orgijanja ostali bez posla, došli su kao pečalbari u Veliki Majdan u Ljuboviji.

Odmah pošto je postao vlasnik novosadskog Agrohema, fabrike veštačkih đubriva, Čado se suočio sa pobunom radnika. Sindikati su, naime, već tražili poništavanje ove privatizacije tvrdeći da se vlasničkog udela Čado dokopao preko naduvanih faktura zbog kojih je Agrohem dospeo u poziciju dužnika bez izlaza prema CMM metali i nemetali, još jednom Čadovom preduzeću u Srbiji.

 

 

 

 

Kakva kompenzacija

 

Još jedna od pogubnih privatizacija Mineca Mikija Aksentijevića bila je i Navip, o čemu je Tabloid pisao u broju 200. Ovaj nekadašnji brend alkoholnih pića Aksentijević je jeftino preuzeo zbog skupih nekretnina.

Mineco u Srbiji ima sedište u Strahinjića Bana 1 u Beogradu, u prostorijama koje su nekada pripadale Navipu. Jedno preduzeće iz finansijsko-mafijaške hobotnice Mineco, Mineco Plus, pozajmilo je, navodno, Navipu 232 miliona dinara, koje ova kompanija u vlasništvu samog Mineca nije mogla da vrati.

Umesto novca Navip je svom zajmodavcu i vlasniku ustupio poslovnu zgradu pored Kalemegdana, koja vredi bar deset puta više od navodnog duga.