Natrag

Tabloid istražuje

Tabloid istražuje

Otimačina bez osnova: nemajući odakle da namakne novac za svoje neartikulisane potrebe, država se s visine obraća onima koje "najviše mrzi" 

 

Država prlja čist ajkunski kapital

 

   Lako je dokazivati da uništavanjem tajkuna država direktno uništava samu sebe. I to ne zbog toga što je država nezakonita, loša i pljačkaška koliko i tajkuni, nego upravo obratno, zbog toga što su tajkuni legalni, legitimni i pošteni isto koliko i država u kojoj i za koju rade

 

Milan Malenović

 

Kada se kod nas za nekoga kaže da je tajkun to bezmalo zvuči kao uvreda. Ovaj izraz kod običnog čoveka budi asocijaciju na nekoga ko je lako, putem svojih veza i ništa ne radeći postao multimilioner.

Problem je u tome što je i srpska vlast navikla da one koje nazivamo tajkunima posmatra na isti način i da ih tretira kao krave muzare koje uvek imaju mleka (para). Kada ti treba da izgradiš neko Potemkinovo selo usred predizborne kampanje pozoveš jednog ili više tajkuna da ti daju pare. Ako ti ponestane gotovine pred drugi izborni krug - opet se obratiš nekom bliskom tajkunu za hitnu ''pozajmicu'', ili ''kredit''.

Dok je bilo para, sve je bilo u redu i niko od vlastodržaca nije obraćao pažnju na domaće tajkune. Onda je došla svetska kriza, presušio je priliv svežeg kapitala u džepove bogataša koji tako više nisu mogli ni da finansiraju političare, i sada bi naša vlast - da menja tajkune. Traže se novi koji imaju para na pretek, dovoljno za bacanje u kampanje stranaka. Pitanje je da li takvih uopšte ima, ali vlast ništa ne košta da ih potraži.

 

Milost i nemilost

 

Kada u besparici nestane ljubavi brzo se zaboravlja da domaći tajkuni nisu pali sa Marsa, već da su najveći deo svog bogatstva stekli baš zahvaljujući pravilima igre uvedenim posle 5. oktobra, dok je dobar deo njih bogatstvo stekao u inostranstvu. Svi su, međutim, do novca došli legalno, koristeći samo ono što je dozlaboga loše zamišljeni sistem omogućavao svakome.

Procenjuje se da najbogatiji srpski biznismeni obrću kapital veći od 30 milijardi evra, što predstavlja trećinu prošlogodišnjeg nacionalnog bruto društvenog proizvoda (BDP). Obrtati, međutim, nije isto što i posedovati.

O tome postoji odličan primer iz nedavne prošlosti. U leto 2009. godine u Beogradu je održana letnja Univerzijada, posle Olimpijade najveća svetska sportska manifestacija. U glavni grad se sjatilo na hiljade učesnika, pratilaca, novinara i gledalaca. Za sve učesnike je izgrađen pravi mali grad na Novom Beogradu.

Kada je 1984. godine trebalo da bude održana Zimska olimpijada u Sarajevu, tadašnja SFRJ je sagradila olimpijsko selo iz budžeta i stranih kredita. Posle završetka Olimpijade stanovi su podeljeni radnicima.

Demokratska Srbija ne želi da ulazi u takve investicije pa je izgradnja univerzitetskog sela, kasnije nazvanog Belvil, prepuštena privatnom investitoru. Država je jedino pomogla smanjivanjem naknade za građevinsko zemljište i neke komunalne troškove. Ideja je bila da se po završetku Univerzijade stanovi prodaju, ali je još pre završetka izgradnje izbila svetska ekonomska kriza.

Platežna moć stanovnika se smanjila, a za svoj posao zabrinuti ljudi nisu bili spremni da ulaze u rizik podizanja dugogodišnjih stambenih kredita. A i oni koji bi se na tako nešto odlučili tražili su najjeftinije rešenje.

Privatni investitor naselja Belvil ostao je sa hiljadama neprodatih kvadrata luksuznog stambenog i poslovnog prostora i dugom prema banci od skoro milijardu evra. Kažu da u ovom trenutku isplaćuje jedino kamatu, dok glavnica čeka neka srećnija vremena.

Kada bi investitor u ovom trenutku proglasio stečaj, sa sobom bi povukao i banku - poverica, a takav razvoj događaja izazvao bi nezapamćen vir u koji bi potonuo dobar deo ionako krhke srpske privrede. Na kraju bi morala da interveniše i država, i to svotom daleko većom od milijardu evra, koliko trenutno iznosi dug za neprodate nekretnine u Belvilu.

Zar onda ne bi bilo razumnije sprečiti, nego lečiti?

Umesto da razmišlja o tome, predsednik Boris Tadić se pojavio sa jeftinom populističkom idejom o izgradnji mosta putem manje-više iznuđenih priloga domaćih tajkuna. Da li bi primio za tako nešto, na primer, pet odsto neprodatih stanova u Belvilu?

 

Po moral se ide u crkvu

 

Obrtati trećinu BDP-a je velika odgovornost. Kao što je očigledno, uz to dolazi i odgovornost prema poveriocima koji su svojim pozajmicama omogućili akumulaciju bogatstva u rukama onih koje rado nazivamo tajkunima. Za razliku od milijardera sa zapada, naši bogataši imaju malo gotovine kojom mogu slobodno da raspolažu. Većinu njihovog bogatstva čine virtuelne pare, tj. procenjena vrednost imovine koju poseduju, tj. imovine koja se vodi na njihovo ime ili na njihovu kompaniju, i to pod bančinom hipotekom.

O moralnim načelima nekih domaćih tajkuna mogu da se postavljaju razna pitanja, ali treba imati barem dve stvari u vidu:

Prva je da uspešno poslovanje ne mora obavezno sa sobom da povlači svetački oreol.

Druga je da i ono što je moralno sumnjivo nikako ne mora da bude protivzakonito.

Ista pitanja o moralu mogu da se postavljaju i u vezi sa većinom stranih milijardera, kao što je Džordž Soroš, koji je postao poznat 16. septembra 1992, kada je skoro do bankrota doveo The Bank of England. Soroševa ideja je bila da je britanska funta precenjena, tako da se na monetarnim berzama kladio protiv nje. Pri tome je pozajmljene funte masovno menjao za druge valute, pre svega, za marku i francuski franak, obarajući tako vrednost britanske monete.

U toj akciji, za koju s pravom može da se posumnja da je moralno čista, Soroš je zaradio milijarde, a da pri tome nije povredio ni jedno jedino berzansko pravilo, a još manje neki zakon.

Koliko je poznato, ni jedan jedini aktuelni domaći tajkun nije odgovarao ni pred domaćim, a ni pred stranim sudovima. Najbliži tome bio je Bogoljub Karić, jedina žrtva dubioznog Zakona o oporezivanju ekstraprofita, koji je Mlađan Dinkić hvalio na sva usta. Kada je i domaće pravosuđe večitom samozvanom finansijskom ekspertu skrenulo pažnju da je Zakon neprimenjiv jer je neustavan, cela kampanja je u potpunoj tišini sklonjena pod tepih.

Ako je bilo ko od tajkuna prekršio neki zakon, verovatno bi se, ako ne iz drugih razloga, a ono zarad iznude dodatnih para, našao neki državni tužilac da protiv njega pokrene krivični postupak. Kako sada izgleda, tajkuni su samo više nego vešto koristili sve mogućnosti koje im je davalo srpsko zakonodavstvo. I to i dalje čine.

 

Zna se šta je čiji interes

 

 Stručnjaci su od početka ukazivali na ulaganja - kao na rupe u zakonu - kroz razne anonimne investicione fondove iz poreskog raja. Ti fondovi su nužno zlo svuda u svetu, ali se u razumnim zemljama njihovo delovanje ograničava na čisto finansijska ulaganja. Kod nas, zbog potrebe vlastodržaca da se kriju iza of šor kompanija, ta oblast je potpuno neregulisana, pa se tako dešavalo da se fondovi pojavljuju i na privatizacionim tenderima, gde bi kupovali firme uz obavezu održavanja primarne delatnosti.

U većini slučajeva takve transakcije su se završavale nepovoljno po zaposlene, male akcionare, ali i po republički budžet, koji ne samo što je ostao uskraćen za poreze i doprinose koje bi jedna zdrava kompanija plaćala već je morao i da izdvaja pozamašna sredstva za novu armiju nezaposlenih.

Problem je jedino u tome što tajkunima, domaćim ili stranim, svejedno, u takvim slučajevima jedino može da se prebaci da su gledali sopstveni interes - kao da je njihov zadatak da brane opšti interes umesto nezainteresovane države. Pored toga, promena zakonske regulative kojom bi bilo strože kontrolisano poslovanje preko anonimnih fondova sa dalekih ostrva uopšte nije komplikovana. Jedino što za sve ove godine nije postojala politička volja da se uvedu zakoni kao u razvijenim zemljama.

Kada je već tako, koga onda kriviti one koji koriste zakonom propisane mogućnosti, ili one koji te iste zakone nikako da promene.

Dok je za manje od četiri godine srpska država stranim investitorima udelila skoro 50 miliona evra podsticajnih sredstava, domaći investitori pa tako i tajkuni nisu dobili ništa. Samo za radna mesta u novootvorenom preduzeću Fijat Automobili Srbija država je italijanskom partneru na različite načine i preko raznih fondova dala po 25.000 evra za svakog radnika.

Priliv svežeg kapitala iz inostranstva je značajan, to niko ne spori, ali je veliko pitanje ko i koliko od ozbiljnih stranih kompanija želi da ulaže u ovakvu Srbiju. Ako se zanemari doslovno poklonjena Železara Smederevo i cementare, stranci gotovo da i nisu ulagali u proizvodne kapacitete u Srbiji. Ogroman procenat uloženih, takozvanih stranih investicija, u stvari, jeste novac naših, domaćih tajkuna, koji se samo prošetao preko računa različitih of šor kompanija i slio se u zemlju.

Paradoksalno, najveći investitori u Srbiju bili su baš oni na koje se digla najveća dreka - domaći tajkuni.

 

Kakvi, bre, mostovi

 

Samo Delta M zapošljava 16.000 ljudi, dok se za sve domaće tajkune veruje da posredno, ali i neposredno zapošljavaju više od 200.000 ljudi. Da su i oni imali isti status kao, na primer, Fijat, država bi na ime subvencija za radna mesta trebalo da im isplati - više od pet milijardi evra!

Trećina BDP-a koji obrću naši tajkuni, nije nikakva nepoznanica u tranzicionim zemljama. Slično je bilo, a ponegde je i dalje i u drugim zemljama Istočne Evrope. Iako ima nemerljivo veće i bogatije tržište od Srbije, i Rusija je u jednom trenutku bila u istoj situaciji da tajkuni kontrolišu oko trećine njenog BDP-a.

Za razliku od ovdašnjih vlasti, moskovska vlast nije odlučila da se obračuna s tajkunima, već da njihovo poslovanje uvede u stroge zakonske okvire.

Jedan od prvih i najbogatijih ruskih tajkuna, Mihail Hodorkovski, na robiju je dospeo zbog neplaćenog poreza. Tada se pokazalo da najbrže napreduje država koja se najdoslednije pridržava sopstvenih zakona, jer je Rusija posle obračuna s poreskim neplatišama izašla ojačana. Isto bi bilo i kada bi srpske vlasti odlučile da prekontrolišu poslovne knjige ovdašnjih kompanija, ali svih, a ne samo onih koje nisu po volji režimu.

Jedna takva akcija ne samo što bi donela dovoljno para za most koji sanja Boris Tadić već bi i povratila kredibilitet države. Međutim, kod nas, kao što se zna, nisu svi ravnopravni pred zakonom - neki su ravnopravniji.

Vojin Đorđević se nedavno našao na udaru domaćih medija kada je obelodanjeno da duguje državi više od milijardu dinara na osnovu neplaćenih poreza, doprinosa i drugih dažbina. Samo Poreska uprava protiv njega i drugih osoba koje su s njim povezane do danas je podnela više od 20 krivičnih prijava. Utaja poreza, falsifikovanje službene dokumentacije, prikrivanje faktura, prijavljivanje većeg iznosa novca radi povraćaja PDV-a, izdavanje lažnih faktura za pokrivanje prometa robe ili usluga - to su samo neka krivična dela za koje poreska uprava sumnjiči Vojina Đorđevića i nekoliko njemu bliskih osoba, za dosadašnji rad u srpskom biznisu.

Nijedna prijava do sada nije dalje procesuirana.

U Srbiji se godišnje, prema rečima Aleksandara Vujčića, direktora Uprave za sprečavanje pranja novca, opere između jedne i 1,7 milijardi eura. Takav na crno zarađeni novac zatim predstavlja nelojalnu konkurenciju legalnom, mnogo skupljem kapitalu koji bi da se oplodi na domaćem tržištu. Da neko iz vlasti nema sopstvenog interesa u tim transakcijama, one bi odavno bile svedene na zanemarljiv nivo, i to samo uvođenjem zakonske regulative kakva postoji u EU i njenim doslednim sprovođenjem.

Na taj način bi, moguće, bez poslovnog interesa ostao i poneki domaći tajkun, ali bi oni što prežive predstavljali čist, racionalni kapital sposoban da iz učmalosti pokrene domaću privredu.

Umesto toga, država doslovno tera domaće privrednike da svoj čist kapital pretvaraju u prljavi i da ga zatim opet legalizuju. Kao primer za takvu idiotsku situaciju predstavlja propis po kome su samo strani investitori oslobođeni plaćanja poreza na dobit u trajanju od deset godina. Da bi imali ravnopravne uslove poslovanja domaći investitori zbog toga ovde legalno stečeni kapital pomoću raznih rupa u zakonu iznose u svoju of šor kompaniju u belom svetu, a zatim se s tim parama vraćaju kao navodni strani investitori.

 

Ne razmišljaju ni o drugom stvarima

 

Uvođenjem jednakih propisa za sve ulagače, bez obzira na to odakle dolazili, stvorili bi se i uslovi da se iz slamarica izvuče i poneki evro koji bi zatim bio investiran u domaću ekonomiju. Po procenama bankara, izvan legalnih novčanih tokova nalazi se najmanje četiri milijarde evra ušteđevine naših građana. Za jedno tako osiromašeno tržište, kao što je srpsko, to je veliki novac, koji bi se brzo vratio u legalne tokove kada bi i domaći investitori imali povoljne uslove kao stranci.

Dosledna primena propisa bi, ma kako to paradoksalno zvučalo, olakšala poslovanje ogromne većine naših milionera, bar onih koji su ovde da bi pošteno zaradili. Kapital, poznato je, odlazi tamo gde je zakonska situacija jasna i stabilna. Ako je predviđena poreska stopa za neki proizvod i sto odsto, investitor će to da ukalkuliše u cene i svoje poslovne planove. Zauzvrat traži samo da se ista stopa primenjuje na konkurenciju i da se ne menja preko noći, kao što to ume da uradi vlada Mirka Cvetkovića kada ostane bez para.

Ovakvim jednim potezom, umesto otimanja para za populističke ideje, država bi poslala jasan poziv svim investitorima da je njihov kapital ovde na sigurnom i da se isplati ulagati u Srbiju. Sve ostalo je bacanje peska u oči.

Amerika se stalno uzima za primer najliberalnije tržišne ekonomije, gde se država ne meša osim regulativno. Kada je izbila poslednja ekonomska kriza, ova što još traje, ta ista država, pojam slobodnog tržišta, odmah je samo u poljuljani bankarski i automobilski sektor ulila 1.000 milijardi dolara. Kroz različite vidove subvencija, beskamatnih kredita i direktnih investicija američka administracija je svojoj privredi do danas dala više od dve hiljade milijardi dolara.

Srpska vlada o takvim programima pomoći domaćim privrednicima i ne razmišlja. U Srbiji nije važna privreda, već njen izvor para za crne stranačke i lične fondove. Ako od sadašnjih industrijalaca ne može da se uzme više para, jednostavno ih treba zameniti nekim drugim, rezonuje žuta vlast. A drugih - nema. Tako se nastavlja stara poznata domaća politika ceđenja suve drenovine, jer u ovom trenutku ne postoji ekonomski model koji bi srpsku privredu pokrenuo bez značajnog investicionog ciklusa.

Jedini ko ima para i, bar bi trebalo, interesa da ulaže u revitalizaciju domaće ekonomije jeste srpska država. Umesto razmišljanja kako da otme još neki evro od bogatih obrtnika, vlada bi trebalo da izradi funkcionalni program novih investicija i da deo deviznih rezervi usmeri u tom pravcu. Koliko smo do sada videli, država nema nameru da investira, već da pootima i ono što joj je nekim čudom promaklo.

Pretnjama uvođenjem novog harača, kako god da se zvanično naziva, vlast samo iz zemlje tera kapital, umesto da ga privlači. Ne treba smetnuti s uma da je novac tajkuna legalno zarađen i da može da bude investiran u bilo koju drugu zemlju u kojoj su prinosi, moguće, niži, ali je zato pravna sigurnost veća. Oni, dakle, mogu da prežive i bez Srbije. Pitanje je kako bi Srbija preživela bez njih.

O ovome bi trebalo da brine srpska vlast, a ne o iznalaženju sve maštovitijih načina otimanja para.

 

 

 

Stranac može, domaći ne

 

Jedan od primera kako to izgleda kada strani investicioni fond pokuša da investira u proizvodnu delatnost u Srbiji je i Carnex, o čemu smo pisali u nekoliko navrata.

Ova vrbaška kompanija poznata po mesnim prerađevinama prodata je prvo opskurnom investicionom fondu Midlend. Posle izvesnog vremena domaća Delta je 2005. godine ponudila da od stranaca otkupi akcije Carnexa, i to po onda veoma povoljnoj ceni od 36 evra po komadu.

Umesto u domaće ruke, Carnex je 2006. godine prešao ponovo u ruke jednog investicionog fonda sa dalekih ostrva - Ašmora. U međuvremenu bi i ovaj fond da napusti Carnex, ali ovoga puta nijedna domaća kompanija nije spremna da uđe u posao, jer od vrbaškog giganta gotovo da ništa više nije preostalo. Trenutna cena jedne akcije iznosi 15 evra.

Sada se kao kupac pojavljuje jedan čovek, ali preko različitih firmi i ličnosti. Reč je o hrvatskom tajkunu Ivici Todoriću, vlasniku lanca prodavnica Konzum, u Srbiji poznatijih kao Idea.

Todorićevo poslovno carstvo u Hrvatskoj obuhvata i mesno-prerađivačku industriju, čiji kapaciteti (skoro 100.000 tona godišnje) prevazilaze zbirne mogućnosti svih srpskih prerađivača. Dok je Carnex stidljivo ulazio na rusko tržište, koje mu je zahvaljujući bilateralnim međudržavnim sporazumima bilo širom otvoreno, Todorić je u blizini Moskve već izgradio pogone za preradu mesa i sada tamo gradi još jednu klanicu. Tako se istopila i ova prednost koju bi domaće preduzeće imalo u nadmetanju na svetskom tržištu.

Todorić se u kupovini Carnexa pojavljuje skriven iza hrvatskog Agrokora i domaćeg biznismena Miodraga Kostića. Koliko je nama poznato, Carnex u svom vlasništvu ima oko 3.400 hektara obradive zemlje, dok u dugoročnom zakupu ima oko 1.600 hektara. Za ovu zemlju je, navodno, zainteresovan Kostić, dok je Agrokor zainteresovan samo za proizvodne pogone.

Kako i šta će Carnex posle ove prodaje da proizvodi kada ostane bez zemlje? Iz ovoga je belodano da stranci, posebno Todorić koji ima proizvodnih kapaciteta i više nego što mu treba, u stvari, žele samo da preuzmu brend i tržišni udeo Carnexa, a da radnike pošalju kućama.

Nasuprot Carnexu stoji Yuhor iz Jagodine, koji je ostao u domaćem vlasništvu (Delta) i u međuvremenu preuzeo lidersku poziciju na tržištu mesnih prerađevina. U ovom trenutku je Carnex po kapacitetima (više od 30.000 tona godišnje) i dalje ispred Yuhora (oko 15.000 tona), ali jagodinsko preduzeće beleži stalni porast proizvodnje i ima bolju tržišnu poziciju.

 

 

 

S njima se nekako može

 

Za razliku od stranaca koji u svakom sporu "viknu" tužbu nekoj međunarodnoj arbitraži, oni koje nazivamo domaćim tajkunima - spremniji su za pregovore. Svojevremeno su kompanije okupljene oko Milana Beka otkupile Luku Beograd, sa kojom su dobili i pravo dalje izgradnje na njenom zemljištu.

Ovo pravo je išlo uz kupovinu, i tu nema ničeg nezakonitog. U međuvremenu je sadašnja vlast zaključila kako se ona u tom poslu nije utalila, pa je donela uredbu kojom se prenamena zemljišta dodatno oporezuje. Iako je Beko smatrao da nije dužan da dva puta plaća isto zemljište, ipak je ponudio vladi kompromis kojim bi polovinu prihoda od prodaje stanova na spornoj lokaciji uplatio u poseban fond kojim bi vlada raspolagala po sopstvenom nahođenju.

Pre toga je ministar za poslovno planiranje Oliver Dulić, jedan od glavnih inspiratora novog poreskog reketa, izjavio kako se domaći milioneri udružuju u antivladin front. Ta njegova izjava se pokazala kao pokušaj dodatnog pritiska na tajkune, budući da nikakvog organizovanog antivladinog delovanja nije bilo. Kao što smo videli, čak je i Luka Beograd pokazala veliku spremnost za nalaženje za obe strane prihvatljivog rešenja.

 

 

 

 

Tajkuni nekada i danas

 

Tajkun je neformalni izraz kojim se označava čovek koji zauzima istaknuto mesto u svetu industrije, zahvaljujući čemu je stekao veliko bogatstvo. To je veoma bogat i moćan poslovni čovek ili industrijalac. Pored naziva tajkun, za poslovne magnate se još koristi izraz mogul.

U prošlosti je ova reč korišćena kao naziv za japanskog šoguna.

Reč tajkun je izvedena od japanske reči taikun. Tačnije, ova japanska reč je kineskog porekla, a doslovno znači "veliki gospodar/princ" ili "vrhovni komandant". Danas je u japanskom jeziku ovo arhaična reč, dok je u edo periodu (period od 1600. do 1867. godine koji se smatra početkom ranog modernog Japana) ova reč korišćena kao titula kojom su se označavali visoki komandiri stranih vojnih sila, analogno japanskom šogunu.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane