Natrag

Tabloid istražuje

Tabloid istražuje

Nova nemačka medicina: ne uznemiravaj mozak dok leči organizam

 

Uspešno lečenje kancera vodi pravo u zatvor

 

Rodonačelnik tzv. nove germanske medicine dr Rike Gerd Hamer tipičan je primer obrazovanog lekara koji se nakon dugogodišnje lekarske prakse i brojnih naučnih istraživanja kancera usudio da primeti da sa savremenom medicinom i njenim alopatskim terapijama nešto nije u redu. Drugim rečima, umesto da leči, ona organizam truje, sakati i još ga više slabi i muči. I, Hamer je to javno i izgovorio. I zato je proglašen ludakom, oduzeta mu je dozvola za rad i završio je na višegodišnjoj robiji

 

Piše: Ivona Živković

 

Teorija nove nemačke medicine koju je postavio dr Rike Gerd Hamer dobija sve više poklonika i mnogi obrazovani lekari počinju da razmišljaju o nastanku i lečenju kancera, ali i drugih bolesti na sasvim drugi način. Naravno, uslov je da se shvati ono što se na medicini ne uči, a to je - šta je zaista život.

Pre nego što pogledamo na kakvu je ideju došao dr Hamer, evo jednog malo slikoviteg poređenja živog bića i mašine. Lako ćete uočiti kako savremena medicina ljudski organizam tretira kao mašinu.

 

Živa bića nisu mašine

 

I automobil i čovek imaju mnoge slične osobine. Mogu da se kreću i obavljaju neki rad, moraju stalno da se napajaju električnom energijom (prvenstveno elektronima iz atoma vodonika), prilikom rada se zagrevaju, a ako se pregreju, moraju da zastanu i ohlade se, a kada ostanu bez energije posustaju u radu i na kraju stanu.

Možete li sad da zamislite automobil koji je u stanju da, kada "vidi" da će ostati bez energije, sam ode do benzinske pumpe, za koju je zapamtio gde se nalazi, sipa sam sebi gorivo, proveri u sebi i nivo ulja i sam ga dolije ako treba, proveri pritisak u pneumaticima, eventualno očisti svećice ili podmaže klipove u motoru, produva dizne ili čak preventivno sebi postavi filter za ulje i gorivo i slično. U slučaju nekog lakšeg fizičkog oštećenja, auto sam sebi može da ispravi limariju, zameni brisače i sijalice i uopšte u stanju je da se tako sam održava u perfektnom ili bar optimalnom voznom stanju.

Kada bi takav automobil (ili bilo koja takva mašina) postojao on bi bio živo biće, jer karakteristika živih bića je upravo sposobnost da se sami održavaju, napajaju neophodnom energijom i sami repariraju u slučaju oštećenja. Živa bića znaju da optimalno rasporede energiju kojom raspolažu i znaju da razlikuju vitalne organe od perifernih. Vitalne će uvek napajati energijom, a periferne mogu povremeno i da zaustave ili uspore u svom radu. Za takvo racionalno preraspoređivanje energije i reparaciju mozak kao kontrolni komandni centar ima na raspolaganju niz različitih programa koje je davno tokom evolucije memorisao i koje u određenim slučajevima aktivira po potrebi. Kako automobil nije živo biće, o njemu mora da se brine čovek koji ga je i napravio. Ta briga se sastoji i od toga da se u automobil ugradi kompjuterski program (koji je čovek napravio) koji će "znati" da uoči (tj. dijagnostikuje) simptome lošeg rada odnosno kvara. Kada se kvar pojavi automobil mora kod mehaničara koji fizički interveniše kako bi mašinu vratio u normalan režim rada. Sam od sebe automobil ne može da se popravi.

Ali, čovek koji je stvoren od prirode, pošto je programiran da se sam održava, jer to predstavlja životi , logično je i da se sam popravlja u slučaju lakih oštećenja. Za popravku tih oštećenja postoje prirodni programi koje mozak aktivira i čitav proces se odvija u međusobnoj komunikaciji svih ćelija koje se podvrgavaju elektro-biohemijskom procesu koji preraspoređuje energiju, materiju (umnožava ili smanjuje broj ćelija u nekom tkivu) dodatno hidrira ili isušuje neko tkivo i slično. Ova reparacija kojom rukovodi mozak tako se manifestuje donekle promenjenim režimom rada čitavog organizma, a posebno može da se vidi na nekom organu koji možda nije direktno oštećen, ali je zbog reparacije nekog drugog organa koji je pretrpeo fizičko oštećenje stavljen na režim umanjenog protoka energije. I to se ogleda u njegovom oslabljenom ili pak ubrzanom radu, na primer, većom proizvodnjom ćelija. Takvo stanje organa se očito manifestuje kao odstupanje od normalnog rada i savremena medicina to vidi kao simptom (ne reparacije već) bolesti.

S obzirom na to da su lekari podeljeni na specijalističke oblasti, gde svako gleda samo svoj organ (holistička medicina se i dalje svrstava u alternativnu medicinu), simptom dobija svoje stručno ime i opisuje se kao patološko stanje. Opisi stanja i njihovi nazivi tako su postali medicinska literatura i pažljivo su sistematizovani za potrebe medicinske edukacije. Lekari ih praktično na studijama uče napamet - kao pesmicu. Tako su svi ljudi u zapadnim civilizacijskim kulturama već naučeni od malih nogu da za pojavu bilo kog, i najmanjeg, simptoma "bolesti" dođu kod stručnjaka u belom mantilu, koji će ovaj simptom stručno protumačiti i onda nastojati da ga eliminiše nekom hemikalijom ili fizičkim odstranjivanjem promenjenog tkiva ili čitavog organa. I to je alopatska medicina.

Zamislite sada šta se događa u čitavom organizmu kada se pokrene prirodni program reparacije karakterističan za živa bića, a jedna njena biološka manifestacija koja je protumečena kao bolest se uoči kao simptom i počne njegovo uništavanje farmakološkim supstancama, tj. toksinima. Mozak to tumači kao novo oštećenje i može da obustavi započeti program reparacije, pa hitno aktivira drugi program, takođe za reparaciju, ali ovog puta složeniji. On, nažalost, ima još izraženije manifestacije u tkivima, pa "stručnjaci" u belom mantilu tumače da je došlo do još većeg pogoršanja bolesti. Počinju sa još intenzivnijom hemijskom terapijom, invazijom na tkiva i zbog tog novog napada mozak pokreće sve veći broj programa za reparaciju jer nijedan nije u stanju da se sprovede do kraja. Čitav organizam tako vremenom slabi jer sada čitav učestvuje u programima reparacije grozničavo se boreći za održanje života, dok ga "lekar" kao "majstor - kvariša" besomučno truje i u tome konstantno remeti. Naravno, za to ne krivimo lekare, jer su tako naučeni u školi.

Ako vam ovo deluje sumanuto, ali logično, vi ste već shvatili šta je život, a šta radi konvencionalna alopatska medicina. Ali, sve navedeno je ipak samo laičko poređenje. Kada na ovakve zaključke ipak dođu školovani lekari, pa još sa dugogodišnjom lekarskom praksom, onda se sve mora mnogo ozbiljnije i shvatiti. E, upravo nešto slično je shvatio i nemački lekar dr Rike Gerd Hamer. Termin nova germanska medicina se zato sve češće pominje u krugovima obrazovanih lekara, a njen rodonačelnik je upravo doktor Hamer.

 

Emocionalni šok okidač za nastanak kancera

 

Rike Gerd Hamer je rođen 1935. godine u Nemačkoj gde je istovremeno studirao i medicinu i teologiju u Tibingenu. U svojoj 22. godini završio je teologiju, a u 26. je dobio licencu za lekarsku praksu. Radio je na različitim univerzitetskim klinikama u Nemačkoj od 1963. do 1986. godine, kada mu je licenca sudskom presudom oduzeta. Specijalizaciju iz interne medicine okončao je 1972. godine i od tada je radio sa kanceroznim pacijentima na klinici u Tibingenu, dok je istovremeno radio privatno na inovaciji medicinskih instrumenata. Tako je konstruisao hirurški skalpel koji je sekao 20 puta oštrije nego oštrica žileta i poznat je kao Hamerov skalpel. Konstruisao je i posebnu testeru za kosti koja se primenjuje u plastičnoj hirurgiji, kao i sto za masiranje koji se odmah automatski oblikuje po telesnim oblinama pacijenta. Ti patenti su mu doneli novac, pa se preselio u Italiju gde je po sirotištima počeo da leči besplatno.

Preokret u njegovom životu nastao je 1978. godine kada je njegov devetnaestogodišnji sin Dirk, koji se na moru odmarao na porodičnoj jahti, greškom ubijen. Ubica je bio niko drugi do lično Viktor Emanuel od Savoje, sin poslednjeg italijanskog kralja. Princ od Savoje je bio na jednoj od susednih jahti kada je otkrio da mu je neko odvezao sa jahte gumeni čamac. Odmah je uzeo svoju pušku i krenuo u obračun sa kradljivcem. Čamac je našao privezan za drugu jahtu pa je pucao na čoveka koji je ležao na toj jahti, ali ga je promašio. Metak je, međutim, pogodio Dirka koji je bio na susednoj jahti. Za doktora Hamera i njegovu ženu to je bio izuzetan emocionalni šok. Veoma brzo dr Hamer je oboleo od raka, iako nikada u životu nije imao nikakvih zdravstvenih problema. Tako je počeo veoma intenzivno da razmišlja nije li ovaj emocionalni šok na neki način aktivirao proces umnožavanja kanceroznih ćelija u njegovom organizmu.

Kako je u to vreme radio kao glavni internista na onkološkoj klinici u Minhenu, počeo je da proučava istoriju bolesti svih pacijenata koji boluju od raka i da ih poredi sa svojim nalazima. I otkrio je neke frapantne sličnosti. Naime, svi pacijenti su pre pojave kancera, takođe, doživeli neki stresan događaj, većeg ili manjeg intenziteta, u svakom slučaju neočekivan. Polazeći od pretpostavke da se svi procesi u telu registruju u mozgu, Hamer je analizirao i sve CT (kompjuterska tomografija) snimke mozga i sve ih je uporedio sa svojim. Ono što je našao sve je iznenadilo. Na svakom CT snimku on je uočio nešto što se očitavalo kao niz koncentričnih prstenova nalik krugovima vode koji se formiraju kada kamenčić padne u vodu. Ova lezija koju je na mozgu registrovao skener bila je kod različitih pacijenata na različitim lokacijama, ali je uvek bila tu sa karakterističnim koncentričnim krugovima. Zanimljivo je što su lekari koji su čitali CT i ranije ove koncentrične prstenove uočavali, verujući da je reč o veštačkoj tvorevini koja je nastala u aparatu pa tome nisu pridavali poseban značaj.

Tako su pozvani inženjeri iz Simensa (čiji je aparat bio u upotrebi) kako bi se uradilo što više različitih snimaka iz više uglova i ova lezija se uvek videla na istom mestu. To žarište vidljivo na CT-u dobilo je, tako, ime Hamerovo žarište (Hemer herde). Dalje je uočio da je lokacija na mozgu ove lezije uvek bila u regionu mozga koji je u korelaciji s organom na kome je formiran tumor ili ulcer.

Hamer je tako počeo da razmišlja da u stvaranju kancera možda aktivno učestvuje baš mozak, i to na neki način kao medijator između psihe (uobličene energije), preko određenog regiona u mozgu i organa na kome se manifestuje bolest, u ovom slučaju kancer. A glavni okidač koji pokreće takav program u mozgu, koji i jeste komandni centar za sve organe i tkiva, može da bude upravo energeteski konflikt koji je nastao nakon nekog iznenadnog šoka ili emocionalnog stresa. Ovaj energetski šok nije u fizičkom smislu ništa drugo do trenutni strujni prekid i on se registruje na nekom delu mozga kao lezija. Ovaj strujni prekid zbog konfliktnog šoka koji deluje kao okidač za program koji će mozak pokrenuti dr Hamer je nazvao Dirk-Hamerov sindrom (u znak sećanja na svog sina) ili skraćeno DHS.

A program koji mozak tada pokreće ima za cilj da razreši nastali konflikt ili njegove posledice i on je aktivan sve dok se u organizmu ne uspostavi normalan energetski i biohemijski balans. Dok se to ne dogodi, pojedini organi odnosno tkiva u organizmu koja su obuhvaćena programom reparacije ispoljavaju neke karakteristične promene i one mogu da budu u formi kancerizacije (umnožavanje ćelija), ulceracije (uništavanje ćelija) ili neke hipofunkcije. A sve to konvencionalna medicina vidi kao manifestaciju bolesti.

Tako u trenutku konflikta, tj. strujnog prekida mozak na nekom određenom mestu to beleži kao leziju i automatski šalje biohemijske signale (upakovane u neki program za reparaciju) odgovarajućim ćelijama. Koji će organ biti obuhvaćen primanjem ovih signala iz mozga zavisi od toga koji je region u mozgu formirao leziju HH. Razlog zašto su ovi specifični konflikti odražavaju na određenu regiju u mozgu leži u tome što su se takve aktvnosti stvorile u jednom veoma primitivnom stadijumu života da bi se kasnije sa evolucijom odnosno usložnjavanjem organizama usavršavale i preoblikovale uvek s jednim ciljem, a to je da organizam održavaju u životu. To je naučena borba za opstanak. Informacije o tome ne nalaze se u našoj svesti, već u onom veoma primitivnom delu mozga kojim upravljaju instinkti. Imajte u vidu ovde endosimbiotsku teoriju, o kojoj smo već pisali, koja kaže da je ljudski organizam veoma složena kolonija bakterija - mitohondrija koje su napravile sebi kućice (ćelije) i razvile veoma složen sistem organizacije života (grad - državu) - a to je složen živi organizam. Da bakterije kao kolektiv nisu naučile kako da se održavaju, hrane, brane i repariraju nakon oštećenja - nikada ovako složenih formi života ni ne bi ni bilo.

Dakle, svaka regija u mozgu i u starom i u novom delu mozga je naučena tako da na svaki konflikt koji nastane odmah odgovori slanjem određenih informacija svim ćelijama unutar sistema. Tako je najstariji deo mozga, produžena moždina, programirana za osnovne životne funkcije kao što su disanje, rad srca, uzimanje hrane, reprodukcija, dok je najmlađi deo mozga, veliki mozak, koncentrisan na komunikaciju sa spoljnom sredinom i odbranu teritorije. Samo on može da vidi i čuje spoljni svet.

Hamer je još otkrio da svaka bolest ima dve faze: prva je konfliktna aktivna faza koju karakteriše emocionalni stres, a manifestuje se hladnim ekstremitetima, nedostatkom apetita, nesanicom i onda pod uslovom da rešimo ovaj konflikt, nastaje druga faza, izlečenje. Da se bolesti podele na "hladne" i "tople", znali su lekari još pre više stotina godina. Ova druga faza, predstavlja, u stvari, mnogo teži proces i manifestuje se zamorom, groznicom, temperaturom, upalama, infekcijama itd. I to je faza reparacije. Dakle, povišena temperatura nije bolest već saveznik organizma u lečenju, tj. reparaciji.

Hamer je tako postavio svoju teoriju o pet bioloških zakona nove medicine, a sva njegova otkrića su u potpunom skladu s prirodnim zakonima embriologije i sa logikom evolucije.

 

Pet bioloških zakona dr Hamera

 

Prvi zakon je takozvano "gvozdeno pravilo" i kaže: sve ozbiljne bolesti potiču od šokantnog događaja koji je jedinka iskusila kao nešto veoma teško, izrazito dramatično i izolovano. Sadržaj psihološkog konflikta (fizički to znači mesto prekida strujnog napajanja) određuje lokaciju na kojoj se pojavljuje fokus konflikta, i to je ono što se vidi na CT snimku kao niz koncentričnih prstenova nazvan HH. Ovo mesto je uvek u korelaciji s nekom lokacijom u organizmu i na tom mestu u tom tkivu će se razviti simptomi bolesti. Dalji razvoj konflikta određuje i dalji razvoj lezije u mozgu (fokusa nazvanog Hamerovo žarište) i razvoja bolesti u tkivu nekog organa.

Drugi zakon (definiše postojanje dve faze bolesti): pacijent koji još nije rešio konflikt u prvoj je, aktivnoj konfliktnoj fazi, gde simpatički nervni sistem preovlađuje i efekat se ogleda u padu energije. Ako pacijent uspe da reši ovaj konflikt, ulazi se u drugu fazu lečenja (reparacije), u kojoj parasimpatički nervni sistem preovlađuje i tada se manifestacija ove aktivnosti dijagnostikuje kao "topla bolest" (to su reumatske, infektivne, alergijske i slične bolesti). Ova druga faza, tj. faza lečenja iziskuje mnogo više rizika i pravo kompletno izlečenje nastaje tek na završetku čitavog procesa. U određenim okolnostima nerešavanjem konflikta već samo njegovim snižavanjem na novo prihvatljiv za život  često može da bude bolje nego suočavanje s drugom fazom, tj. potpunim izlečenjem. (Ovde je verovatno reč o teškim zapaljenskim procesima ili često degenerativnim bolestima kada organizam "reši" da neki organ potpuno izbaci iz upotrebe).

Treći zakon (ontogenetski sistem tumora i ekvivalentne bolesti): dr Hamer kaže da je napredak neke bolesti prvenstveno kontrolisan iz mozga, i to ili iz "starog mozga" (produžena moždina i mali mozak) ili iz "novog mozga" (velikog mozga).

"Stari mozak" upravlja primitivnim procesima, a "novi mozak" se bavio društvenim i teritorijalnim pitanjima čitave jedinke u odnosu na spoljni svet. Tako se određeni emocionalni konflikti, kao što su, na primer: psihološki konflikt odvajanja, sukob identiteta ili teritorijalni sukob ili doživljaj obezvređivanja manifestuju kao Hamerovo žarište u tom delu mozga, a onda se aktiviraju signali koji se šalju u tkivo koje je u povezano s tim regionom mozga.

Hamer je tako sledeći embriološke principe nastanka tkiva iz zametka definisao tok napretka bolesti i vrstu tkiva na kome će se razviti tumor ili ulcer aktiviran iz rejona gde je uočena lezija HH u mozgu. U zavisnosti od toga da li je lezija nastala u ektodermu, endodermu ili mezodermu može tačno da se definiše tkivo koje će biti pogođeno bolešću.

Tako konflikt čiji se fokus u mozgu nalazi u produženoj moždini (koja kontroliše tkiva koja nastaju iz endoderma) ili veliki mozak (koji kontroliše tkiva nastala iz mezoderma) pokazuju umnožavanje ćelija u aktivnoj fazi konfikta (rast tumora) i destrukciju tako nastalog tumora u fazi lečenja.

Konflikti koji nastaju u velikom mozgu i pogađaju ostatak mezoderma i iz njega nastala tkiva i sva ona koji su nastala iz ektoderma) manifestovaće se kao ćelijsko propadanje (nekroza i ulceri) ili će se manifestovati kao hipofunkcija u aktivnoj fazi, dok će u fazi lečenja doći do popravke i popunjavanja oštećenog tkiva (što, takođe, može da bude dijagnostikovano kao tumor).

Četvrti zakon (ontogenetski sistem mikroba) kaže da mikrobi nisu uzročnici bolesti, ali se koriste u organizmu i njihov rad koordiniše, takođe, mozak kako bi optimizovao fazu lečenja, pod uslovom da su određeni mikrobi na raspolaganju onda kada je to potrebno.

Gljivice i mikrobakterije rade na tkivima koja potiču od endoderma, kao i na nekima koja potiču od mezoderma. Bakterije rade na svim tkivima izvedenim iz mezoderma dok se virusi pojavljuju na onima izvedenim iz ektoderma. Dr Hamer smatra da mikrobi imaju veoma važnu ulogu u lečenju i ne misli da su oni štetni po organizam. (Ovde svakako treba imati u vidu kakvi se mikrobi razvijaju na tkivima u ovoj fazi kada je organizam otrovan, na primer, živom koju sadrži vakcina. Treba videti šta dr Hamer podrazumeva pod virusima, ako se uzme u obzir tvrdnja dr Stefana Lankea da su virusi samo deo genskog materijala koji se kreće između ćelija.)

Peti zakon (Suština): konfliktna aktivna faza i faza izlečenja nakon konflikta, kako je napred navedeno, sačinjavaju "prirodne programe posebnog značaja" koji su razvijeni za vreme evolucije vrsta kako bi omogućili složenim organizmima da svakodnevno i bez prestanka funkcionišu i održavaju se u životu i u slučaju raznih stresova, a posebno u slučaju kratkotrajnog prestanka energetskog napajanja.

Tako, po dr Hameru, bolesti u onom smislu kako ih tretira savremena alopatska medicina, u stvari, i ne postoje, već sve ove manifestacije koje su definisane kao bolesti predstavlaju prirodno reprogramiranje organizma sa ciljem održavanja života.

I to je prirodan program (sinvolles biologisches sonderprogramm) gde se svrstavaju i tvorevine kao što su bakterije, gljivice i virusi.

To znači da sve vrste supstanci, za koje se tvrdi da izazivaju kancer, to ne čine, već ga umnogome komplikuju, i to su, pre svega, hemijske supstance, kao i postupci koji se koriste u lečenju kancera, poput hemoterapije i zračenja. I to je veliki paradoks savremene medicine.

Što je još zanimljivije, dr Hamer je otkrio da pojavi metastaza u organizmu prethodi emocionalni stres koji dožive oni koji se suoče sa dijagnozom kancera kao veoma teške i smrtonosne bolesti. To je trenutak kada kancerozne ćelije počinju da putuju kroz arterije, a što se nikada ne događa odmah na početku stvaranja kancera. Hamer tvrdi da životinje nikada ne dobijaju metastaze, jer ne razumeju dijagnozu - vi imate kancer!

                                   U sledećem nastavku:

                       Kako je dr Hamer proglašen ludakom

 

 

 

 

 

Čovek stvoren od prirode programiran je tako da se sam održava, jer upravo to predstavlja životni proces. Logično je i da se sam popravlja u slučaju lakih oštećenja. Za popravku tih oštećenja postoje prirodni programi u mozgu koji se aktiviraju.

 

 

Hamer je još otkrio da svaka bolest ima dve faze: prva je konfliktna aktivna faza koju karakteriše emocionalni stres, a manifestuje se hladnim ekstremitetima, nedostatkom apetita, nesanicom i onda, pod uslovom da rešimo ovaj konflikt, nastaje druga faza, izlečenje. Da se bolesti dele na "hladne" i "tople", znali su lekari još pre više stotina godina.

 

 

Doktor Hamer je tako počeo da razmišlja da u stvaranju kancera možda aktivno učestvuje baš mozak, i to na neki način kao medijator između psihe (uobličene energije), preko određenog regiona u mozgu i organa na kome se manifestuje bolest, u ovom slučaju kancer.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane