Tortura

Požarevac: ženski zatvor je mesto o kakvom se snimaju filmovi

 

Traži se konzilijum za Božilovića

 

Radnik Kazneno-popravnog zavoda za žene iz Požarevca obratio se Tabloidu moleći za anonimnost zbog straha za svoju egzistenciju. Nakon serije Tabloidovih članaka o situaciji u srpskim zatvorima, a i situacija u požarevačkom zatvoru za žene je ocenjena kao alarmantna, želeo je da ispriča više o onome što se događa iza zatvorskih zidova

 

M. Malenović

 

 

U KPZ za žene u Požarevcu - kaže sagovornik Tabloida - situacija je već dugo nepodnošljiva, ali o tome niko do sada nije smeo da govori, a ne sme ni sada. A javnost treba koliko-toliko da bude obaveštena o torturi koje u ovoj ustanovi doživljavaju osuđena lica, pa čak i zaposleni. Sadašnje stanje je neodrživo i ne znam koliko ćemo to još moći da trpimo. Bojimo se.

Sve je počelo imenovanjem na mesto upravnika gospođe Anke Gogić-Mitić. Ona je dobar čovek, ali se nije najbolje snašla, te je za svog zamenika imenovala Vladicu Božilovića. Kada je gđa Gogić-Mitić zbog svojih zdravstvenih problema počela dugo da odsustvuje i da skoro i ne obavlja svoju funkciju upravnika, celokupno upravljanje zatvorom je preuzeo pomenuti Božilović. Tada je sve počelo da se urušava.

Osioni i nadmeni Božilović je počeo da sprovodi neverovatnu torturu nad osuđenim licima, ali i nad zaposlenima u zatvoru. Psihička tortura, ukidanje zakonom zagarantovanih prava, iživljavanje svake vrste ali i fizičko zlostavljanje nisu retkost. Zatvor su posećivale razne delegacije, ali niko nije do kraja smeo da iznese svoje probleme, uplašen činjenicom, da kada ti ljudi odu, oni ostaju na milost i nemilost Božiloviću, koji će prema njima biti nemilosrdan.

Totalno je marginalizovao funkciju službe obezbeđenja i u potpunosti preuzeo rukovođenje njome. Načelnik službe je bio samo marioneta u njegovim rukama i nemoćan da bilo šta preduzme, te je samo fiktivno obavljao svoje svakodnevne poslove. Na veliki broj primedbi koje su bile upućivane i Ministarstvu pravde, nadzorni su ostali gluvi i nemi. Upravnica, pritisnuta bolešću, ni sama nije mogla ništa da učini, utoliko pre što u mnoge stvari nije bila upućena. Božilovićev udvorički mentalitet nije poznavao granice kada je u pitanju odnos sa rukovodstvom Ministarstva pravde. Raznim komisijama koje su posećivale KPZ za žene Božilović je servirao sve u superlativu, a pri tome je izdavao striktna naređenja da niko ne sme da daje nikakve izjave bez njegovog odobrenja. Ukoliko se tako šta i desi, odgovorni dobija bezuslovni otkaz zbog narušavanja bezbednosti zatvora.

Tenzija straha je među osuđenim i službenim licima dosegla krajnje granice. Išlo se toliko daleko da rodbina nije smela da se informiše telefonom o smeštaju i zdravstvenom stanju osuđenica. Božilović je preuzeo kontrolu pismenih pošiljki i paketa i lično je kontrolisao sadržaj i težinu koja je zakonom dozvoljena. Ukoliko bi paket bio teži od predviđenog, bio bi uništen, a osuđenica bi dobijala zabranu prijema pošiljki od mesec dana. Takav gest mi je dovoljno govorio o njegovom karakteru i nepoznavanju problematike kojom se bavi. Prilikom ulaska u zatvorski krug, svi su morali da staju u stav mirno, na svaki prigovor rigorozno je reagovao. Nikada mi neće biti jasno da li je neko njega ovlastio da se tako ponaša.

Bilo je i slučajeva kada je kafe-kuvaricu, osuđenicu, polio kafom, razbio šoljicu i gađao je tastaturom od računara, a samo zato što je nehotično prolila malo kafe na njegov sto. U pogonu šivare znao je i da kablom od pegle udari osuđenicu po glavi, jer je, kako on kaže, zadremala. Nije retko da se osuđenice vezuju i odvode u samicu i tamo izlažu fizičkom nasilju. Pojedine osuđenice očajnički su tražile spas od lekarke u zatvoru kako bi im pomogla i obezbedila određenu poštedu od teškog rada. Međutim, Božilović je i to kontrolisao i u jednom navratu, ne slažući se sa dijagnozom doktorke, kaznio je odbijanjem 20 odsto od zarade u periodu od tri meseca. Njegovo obraćanje osuđenima i zaposlenima je isključivo glasnim i pretećim tonom, pa čak i u situacijama u kojima se osuđenice ponašaju sasvim pristojno i u skladu sa svim pravilima ponašanja koja zatvor nalaže.

Apelujem na nadležne da učine što je u njihovoj moći kako bi se prekinulo kolektivno ludilo u ovoj prokletoj avliji, kaže sagovornik.

Vladica Božilović je svojevremeno bio kapetan u Vojsci Jugoslavije. Sa tog mesta došao je za zapovednika straže u KPZ Zabela. U to vreme nastaju i njegovi problemi sa pićem, zbog čega zanemaruje svoju dužnost. Nakon spektakularnog bekstva dvojice osuđenika kamionom kroz neobezbeđenu glavnu kapiju zatvora, Božilović dobija otkaz.

Posle dugog i napornog lečenja od alkoholizma, Božilovića primaju na posao kao vaspitača u KPZ Zabela. Posle petooktobarskih promena Božilović sa grupom istomišljenika uspeva da ubedi tadašnjeg ministra pravde Vladana Batića da, nakon kratkotrajnog prelaznog upravnika iz redova zaposlenih u KPZ Zabela, za upravnika imenuje Žarka Kovrliju, koga su pre toga zaposleni najurili iz KPD Bolnice u Beogradu.

Kovrlija je u Beogradu bio načelnik bezbednosti, što je slična pozicija zapovedniku straže. Još jedna sličnost između Božilovića i Kovrlije je u njihovoj sklonosti ka dobroj čašici.

Posle početne ljubavi njih dvojica dolaze u sukob oko postavljenja ljudi na ključne položaje u zatvoru u Zabeli. Koristeći činjenicu da Božilović nije pravovremeno položio državni ispit, Kovrlija mu uručuje otkaz. Nakon višegodišnjeg vođenja radnog spora Uprava za izvršenje krivičnih sankcija Božilovića postavlja za zamenika upravnika KPZ za žene u Požarevcu.

 

 

 

 

Božilović je iz kuće isterao i svoju ženu i dvoje maloletne dece i sada živi sam u zdanju od 200 kvadratnih metara na putu između Požarevca i Zabele. Koliko je poznato, on svojoj ženi i deci ni izdržavanje ne plaća.