Zadnja strana

 

Pazi, Borko! Hvala, Mirko

 

Piše: Borko Stefanović, pregovarač

 

 

Nisam Boris (mada me Boris obožava) nego Borko Stefanović, politički direktor Ministarstva spoljnih poslova Srbije, a ovo što ću vam sad ispričati nije španska TV serija od 150 nastavaka, ali liči na nju i još uvek traje...

Dakle, nakon mojih mladalačkih lutanja, a bilo je tu svega, pa čak i brijanja "do glave" (išao sam po Novom Sadu sa skinhedsima da bijemo Rome), ubrzo sam uvideo da to nije za mene, jer sam čovek dijaloga, pa brzo batalih karijeru uličnog heroja. Ma, kakav ja heroj, 'ajte molim vas...

Heroj je u stvari moj stric Mirko, veliki glavešina u Ministarstvu spoljnih poslova, koji je napravio čoveka od mene. Mogu li ja, striko, u diplomatiju? Može, Borko, samo izvoli... Eto, toliko je trajao dogovor. Ostalo je istorija.

Mirko i ja smo bili (i ostali) prijatelji Petra Kovačevića, koji je opet otac Miladina Kovačevića, onoga koji je umlatio nekog kolegu studenta u Americi pa je to Srbiju koštalo milion dolara.

Ali, posle svega, da i ja javnost nešto pitam: šta je jedan jedini milion prema prijateljstvu koje je vrednije od svih miliona? Nije valjda Srbija toliko moralno zaglibila da joj jedan jedini milion dolara toliko znači u životu? Misliiiimmm, stttvarnooo... Dotakli smo Grand paradu...

Jer, da nije striko Mirko ostavio tako dubok trag u ovoj našoj diplomatskoj misiji, možda ni ja ne bih za prijatelja i kuma imao vicekonzula u Vašingtonu Igora Miloševića, koji je izdao lažni pasoš Miladinu Kovačeviću, kako bi posle one tuče umakao okrutnim američkim sudijama.

U toj aferi, moram da priznam, grdno me iznenadio naš ministar Vuk Jeremić koji je više puta u ono vreme tvrdio da je za čitavu aferu "Kovačević" kriv jedino vicekonzul Igor Milošević, koji je "samoinicijativno, bez konsultacija sa Beogradom", izdao lažni pasoš našem Miladinu.

A istina je uvek malo nezgodna...

Jer smo ja i striko Mirko naredili/zamolili Igora Miloševića da reši to "oko malog Kovačevića". Čitava operacija obavljena je profesionalno na liniji MIP - konzulat u Njujorku: šifrovanim, diplomatskim telegramima. Znao je Vuk za to i sve odobrio, pustite vi tu priču da Ministarstvo ništa nije imalo s tim, 'ajte molim vas...

Nas dvojica, Borko & Mirko, verovali smo sa punim pravom da se to Amerike ne tiče, i da oni znaju šta je kumstvo kod nas Srba, da se ljubimo tri puta, da slavimo Slavu i bijemo žene. Ali, da vam kažem, nije više ni Americi za verovati! Nakupilo se tu, brale moj, puno narkomanije i pederastije, mnogo Jevreja i bankara! Sve više Afrikanaca, sve manje Amerikanaca!

Kaže meni striko Mirko: "...Vidi, Borko, dete moje, ja sam bio u Iraku diplomata pa posle u Izraelu, pa sam ja video da nama ne gine jedan svetski rat, i čim sam posle tri godine službovanja u Tel Avivu došao ovde se desio Peti oktobar. Lepo su me savetovali, 'ajde ti, Mirko, malo u biznis, ti si čovek bivšeg režima, pa se malo skloni, i pusti malo omladinu da rukovodi. Neka malo onaj tvoj sinovac vodi politiku...

I bilo je tako kao što znaš. A vratio sam se nazad u diplomatiju da ti pomognem dete moje, jer će ovde još svašta biti, a i taj svetski rat se očekuje..."

I šta sad ja da dodam? Ima li neko ideju? On valjda bolje od mene zna šta će da se dešava. Vidim, sad je u potrazi za onom Tarabićevom šljivom ispod koje ćemo mi birani Srbi da se sakrijemo kad dođe katastrofa.

Jeste, znam i ja da je radoznalost i mačku ubila, ali ja moram da saznam: šta će biti tu oko te šljive? To mene muči!

Ali, pre nego se propast sveta dogodi, idem u Prištinu da pregovaram sa Albancima. Vala ga je dosta i Vuka Jeremića bilo i njegovih gluvih telefona. Sad ćemo da radimo praktično. Dobar dan, mir e dita, i slične stvari...

Evo, imam i rečnik za srpske mešetare kako da se snađu sa albanskim mešetarima kad dođe do biznisa.

Lepo piše, "Skraćeni kurs srpsko-albanskog za tajkune". Na primer:

Dobar dan! - mir e dita

Ja tebi - ti meni - une ty-ti mua

Kontingent - kontigjen

Dođem ti šleper - te vij shleper

Potpiši ovde - firmose ketu

Ne dolazi u obzir - nuk vjen ne konsiderim

Ugovor - traktat

Vidimo se sutra- te shihemi neser

To može - To ne može - kjo ben-kjo nuk ben

Razumevanje - mirekuptim

I tako dalje... Kad bi, bre, Vuk Jeremić ovo naučio? Nikad, brate, nema on taj talenat, on ti je daleko tri hiljade milja od Balkana, to je jedan pozer, jedan šminker, kad mu žena uveče vodi dnevnik, to mora obavezno da počne ovako: "Dobro veče, ja sam Nataša Jeremić, danas je Vuk Jeremić..."

Pa ne može to tako. Evo, kaže striko Mirko da ga je dečko malo preterao. Ali, čuva ga Boris, brani ga, a zašto, bolje da ne pitam. Pa dobro, voli on i mene, prosto je čovek takav, kad nekoga voli on ga drži na visokoj funkciji, toliko visokoj da ti se zavrti. Evo, meni je već muka. Povraća mi se i život mi se smučio od svega...

Što me đavo terao da se uhvatim te diplomatije, bilo je toliko divnih poslova, mogao sam striku Mirka da zamolim da potegne te svoje veze u Iraku i Izraelu da me zaposli kao trgovca oružjem ili dilera nafte, da živim brate kao sav normalan svet, da imam vilu negde na Karibima i da se družim sa holivudskim glumcima. A ne ovako. Ajde Borko u Prištinu pa se tamo dogovori da bude onako kako već jeste. Potpiši Borko ono što su Amerikanci već napisali, možda ćeš jednom dobiti usred Prištine ulicu sa tvojim imenom, al' da bude paralelna sa ulicom Klintona Bila!

Ma da ti se život smuči. Sad ću ja Vukove brljotine da ispaštam pa će mene Srbi da mrze umesto njega. Njega ima da zaborave ko' Božu Đelića, kao da nikad nije ni bio živ. Ovde, bre, ko god ukrade neke pare ili napravi neku diplomatsku bruku evo ti ga u senci velikog zaštitnika, ispod skuta pije ladno vino i čeka kome će opet da smesti. To, prosto, više ne može tako. Reći ću ja Borisu kad se prvi put budemo videli. Pa neka misli šta hoće ako išta misli.

Na kraju, želim da izrazim svoju najdublju zabrinutost za nastupajuće događaje, jer šta će biti ako moji pregovori sa Albancima ne prođu kako treba? Hoću li i ja u senku, pa da pijem ladno vino, ili ću u prevremenu političku penziju? Ček, da pitam strika-Mirka...