Uvodnik

(Pr)osudite sami

 

Sido, sido, Bog te vid'o

 

Milovan Brkić

 

 

Pretposlednjeg dana prošle godine iz kabineta predsednika Srbije medijima je prosleđen snimak njegove novogodišnje čestitke građanima.

Gospodin predsednik je toga dana otpušten sa VMA, nakon operacije  opisane kao ''problem sa Ahilovom tetivom''.

Gledam u njegovo umorno lice u grču, izborano i pored pudera i šminke... Prepoznajem smrt u njegovim očima.

Istog dana saopšteno je da je predsednik Tadić, zbog pogoršanja zdravstvenog stanja, vraćen na VMA.

Predsednikova bolest, njegov lični život, finansije, putovanja, neustavna politika koju vodi u ime Srbije, već godinama su državna tajna i kažnjivo je svako propitivanje o njegovom kontu, privatnim računima...

A sećam se toga kao da je juče bilo, kada je tadašnji američki predsednik Bil Klinton, u drugom mandatu, morao da pred nezavisnim sudijom Kenetom Starom skine gaće do kolena, da sudija, iz svih uglova, snimi njegov polni organ, a u vezi sa istragom da li je u Ovalnom kabinetu imao seksualni odnos sa pripravnicom Monikom Levinski.

 Ona je bila agent FBI, ali su, u početku, oboje poricali da su se sreli prsa u prsa.

 Predsednik tada jedne od najmoćnijih država sveta, čovek koji je otvorio 12 miliona radnih mesta, morao je da pred kongresnim sudijom skine gaće, da se izloži poniženju kojem nijedan američki zvaničnik u istoriji nije bio podvrgnut. Na kraju, da bi od poniženja spasio svoju suprugu Hilari, koju je istraživač Kenet hteo da ispita pod zakletvom, Klintonovi su odlučili da priznaju da je Bil imao odnose sa Monikom, a supruga da mu taj ''greh'' oprašta. Većinom glasova, u postupku impičmenta, Klinton je, ipak, ostao u Beloj kući.

Ne daj Bože da je gospodin Klinton drpio neke pare, odmah bi ga i uhapsili.

Kada je Ronald Regan operisan, lekar je, nakon intervencije, obavestio naciju da predsednik boluje od raka, a on je izrazio nadu da će uz Božju i pomoć stručnjaka savladati bolest. Nikom u administraciji nije padalo na pamet da prikrije njegovu bolest.

Već četiri godine u listu koji uređujem pišem(o) o životu i radu predsednika Tadića i njegove kamarile. U početku dosta oprezno pominjao sam njegovo odrastanje, sladak život, pa lažnu biografiju, polako pripremajući čitaoce da se suoče i sa težim saznanjima.

Trebalo je to sve izdržati, te oštre primedbe, pretnje njegovih sledbenika i prozvanih, trebalo je izdržati nepoverljiv stav javnosti i čitalaca, pa i kolega, koji nisu hteli u to da poveruju. Kao da sam uvredio Hrista, ili proroka Muhameda!

A onda sam opisao predsednikovu bolest (lupus), ljubav prema dečacima, kokainu, parama, pisao sam o računima koje strani obaveštajci procenjuju na dve milijarde, o životinjskoj pljački fondova, banaka, javnih preduzeća...

Istog dana, dok u redakciji razgovaramo o predsednikovom obraćanju, kolega pristiže sa terena i upada u diskusiju tvrdnjom da predsednik boluje od side, da poznaje neke njegove telohranitelje koji su mu potvrdili da su lično videli Borisa kako šmrče kokain i ''troši'' puno dečkića... Ostali urednici ćute, ne zbore. Meni se ote - "Sido, sido, Bog te vid'o", a usne mi se razvukoše. "Zar sida da nas spasi od Borisove diktature, pljačke i nacionalnog uništenja?" - glasno se pitam.

A ja se nadao, zamišljao kako će izgledati taj trenutak kada u velikoj sali "Sava centra", punoj optuženih sledbenika Tadićeve politike, a on u prvom redu, makar i sa štakom, državni tužilac moli sudsko veće da upita optužene da li su spremni da sami otkriju svoje račune i opljačkanu imovinu, da im sud to odmah rešenjem oduzme, a njih sve odreda pusti na slobodu, uz obavezu da se, makar jednom nedeljno, prošetaju sami od Slavije do Kalemegdana. Da se suoče sa građanima.

Zar nas sida mora spasavati od tiranije?