Natrag

Rasparčavanje

Rasparčavanje

Nejednaki standardi primenjeni u BiH i na Kosovu govore da je globalni policajac korumpiran

 

Jedna herojska, druga heroinska

 

   Zašto Republika Srpska, priznata kao entitet unutar Bosne i Hercegovine u okviru Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995. godine, ne može da ima isti status kao na silu stvorena Republika Kosovo, i kako su tvorci entitetskog mira u BiH postali kumovi jedne albanske nadridržave, male Kolumbije u Evropi, zbog čijeg će priznavanja mnogima biti žao, a neki se već gorko kaju...

 

Nikola Vlahović

 

 

Čim dođu na Balkan, takozvani međunarodni službenici postaju razroki, ili nekome namiguju. Da je u poslednje dve decenije bilo malo drukčije, i granice ovih državica izgledale bi normalnije ili ih uopšte ne bi ni bilo.

Ovo nije jeremijada nad prosutim mlekom, nego jedno opšte mesto koje bi mogao da potvrdi svaki građanin pokojne zajedničke domovine. Krvavi razvod iz devedesetih snažno je pomogao "strani faktor", i tu nema nikakve dileme. Ali, šta danas radi taj "faktor" i na čijoj je strani, ako je tačno da proces komadanja one velike zajednice još nije sasvim završen?

 

Napravili problem i sami sebi

 

Pre nešto više od godinu dana, bivši službenik Kancelarije visokog predstavnika (OHR) u Bosni i Hercegovini Metju Periš šokirao je bivše kolege i "posebnu javnost" kada je zemljama koje priznaju jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu sugerisao da odustanu od te ideje i podrže nezavisnost Republike Srpske.

Periš se tu dotakao i odnosa Visokog predstavnika u BiH prema Miloradu Dodiku, rekavši kako je: "...Dodik neranjiv za tradicionalne metode OHR". Tradicionalne metode u ovom slučaju znače sprovođenje neprikosnovene volje međunarodnog administratora.

I ne samo to, nego je još podvukao i kako je postepeni nestanak Bosne i Hercegovine "neizbežan", te da međunarodna zajednica više i ne može mnogo da učini u sprečavanju raspada BiH.

Ako je čitati između redova novogodišnju izjavu Bakira Izetbegovića, predsednika Predsedništva BiH, u kojoj je pomirljivim tonom rekao kako Bošnjacima nije pri srcu Republika Srpska niti deoba BiH, ali da treba poštovati Dejtonski mirovni sporazum i svoje komšije Srbe, gledati u budućnost i misliti na poboljšanje životnog standarda i zapošljavanje - tu je rečeno mnogo onoga što je u brutalnoj formi kazao i Metju Periš krajem 2009. godine.

Očito, BiH će ostati entitetska država, ali sa vrlo nezavisnom Republikom Srpskom i još nezavisnijim Miloradom Dodikom, koji je nakon ulaska ruskog kapitala u energetiku RS i politički ojačao do mere koju više ne mogu da ugroze često nesuvisle odluke OHR-a. Slobodu da zauzme čvršći stav dala mu je i okolnost što je došlo do nasilnog odvajanja Kosova od Srbije i što se takozvana međunarodna zajednica kompromitovala i u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, i to u meri koja će tek izazvati velike skandale...

Ovako nešto tvrdi i direktor Međunarodnog instituta za bliskoistočne i balkanske studije iz Ljubljane, Zijad Bećirović, koji u svojim istupima često govori o razočaranju u predstavnike Evropske unije koji su radili ili još rade na i oko Balkana. Zvuči neverovatno, kaže Bećirović, da je nekadašnji komesar za spoljnu politiku EU Benita Ferero-Valdner u Srbiju dovela kontroverznog austrijskog biznismena Martina Šlafa (kupac kockarnica u Srbiji, prim. red.) i da Evropska komisija na to ćuti.

Bećirović pominje i Františeka Lipku koji poslovno "ordinira" u Podgorici (František Lipka, slovački diplomata, odigrao najvažniju ulogu u sprovođenju referendumskog procesa u Crnoj Gori kod odvajanja od zajednice sa Srbijom i kao predsednik Referendumske komisije prvi je proglasio validnim rezultate referenduma), a Miroslava Lajčaka, koji danas sedi u kabinetu Ketrin Ešton, optužuje za veze sa mafijom.

Nakon mišljenja MSP i stava velikih sila o Kosovu, sve je teže osporavati pravo RS da se izdvoji iz BiH, ali je problem malo širi jer se i 90 odsto bosansko-hercegovačkih Hrvata izjašnjava da ne želi da živi u državi kakva je bila pre građanskog rata.

 Projekat "restauracije" očito nije prošao, pa je došlo doba da se prigrli spasonosni Dejtonski mirovni sporazum kao maksimum postignutog kompromisa.

Ovo su, naravno, "tekovine" krvavog građanskog rata, ali isto tako živi i nada da BiH može opstati kao zajednica ravnopravnih entiteta i konstitutivnih naroda koja nekako funkcioniše u sadašnjoj političkoj praksi. Nove podele mogu da donesu samo novi pritisci evro-američkih saveznika u pravcu unitarnih ideja.

To se u budućnosti, kako sada izgleda, neće dešavati. Naime, i Zapadu je postalo jasno da na silu ne ide ništa. Realnije su potvrde nekih ratnih "regionalizacija" iz devedesetih, i to tek u dalekoj budućnosti ako se BiH ikada dokopa Evropske unije...

Još uvek je teško sagledati poguban učinak raznih političkih škola koje su projahale nekadašnjom Jugoslavijom za poslednjih dvadeset godina, jer proces komadanja ondašnje federacije i dalje traje, ali je zato savršeno jasno da su štetočinske poslove na Balkanu, osim domaćih izvođača radova, osmišljavali i u delo sprovodili destruktivni mozgovi iz svetskih centara vojne, političke i ekonomske moći.

Potonji događaji u vezi sa dokumentima izvestioca Saveta Evrope Dika Martija, koji optužuju ne samo zločine OVK na Kosovu nego i one službenike EU i UN koji su znali za njih i ćutali o njima, takođe će uticati na dalji razvoj događaja u BiH, a pre svega na jačanje "entitetskih argumentacija".

Pre svega, na veću postojanost Republike Srpske, pa čak i na mogućnost vraćanja nekih ingerencija, ranije oduzetih u procesu unitarizacije, koji su sprovodile sve administracije Visokog predstavnika do sada.

Jer, vreme je pokazalo da su brojni službenici evroatlantske birokratije u BiH, nakon jednoumnog i pristrasnog posmatranja i delovanja, tako indoktrinirani otišli na Kosovo i direktno učestvovali u stvaranju jedne nadridržave koja je već danas problem i njima samima. Oko Kosova i narko-bosova

 

Ruska Federalna služba bezbednosti, Interpol i Europol nemaju nikakve dileme oko toga da je albanska mafija postala najozbiljnija kriminalna organizacija u Evropi! Ona brani svoje interese do poslednjeg, a za SAD i države Evropske unije pretvorila se u pretnju samim osnovama njihove nacionalne bezbednosti.

U jednom svom istraživanju, ruska analitičarka Ana Filimonova nabraja neke od albanskih narko-klanova, pa navodi narko-klan porodice Kula, koji kontroliše narko-tranzit iz Turske, isporuke oružja i ilegalnih migranata, klan Abazije (narkotici i prostitucija u saradnji sa italijanskim kriminalom), klan Brokaj (njegovu okosnicu čine bivši saradnici specijalnih službi i politike), ali i klan Osmani, za koji veruje da je planirao likvidaciju srpskog ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića tokom jedne posete Švajcarskoj (švajcarska policija preduzela je tada mere bezbednosti četvrtog stepena).

Nekad na čelu OVK, a danas kao politički lideri kosovskih Albanaca, Hašim Tači, Ramuš Haradinaj i Agim Čeku, nisu više u milosti svojih štićenika kao što su bili dok je trajao obračun između Miloševićevog režima i SAD.

No, nije ni američka politika uvek bila blagonaklona prema OVK, nego su u jednom trenutku upravo SAD označile OVK kao terorističku organizaciju. Bilo je to 1998. godine, neposredno pred konferenciju u Rambujeu, nakon čega će NATO pakt napasti Srbiju i oružanim putem oteti Kosovo.

Šta se to tako važno desilo pa je SAD promenio svoju politiku prema OVK? Danas je poznato da su svi tadašnji i sadašnji albanski narko-klanovi bili usmereni ka masovnom korumpiranju najvažnijih institucija i ličnosti u svetu koje su mogle da budu faktor odluke. Plaćanje lobističkih grupa, vrbovanje američkih kongresmena, finansiranje značajnih nevladinih organizacija od Evrope do Australije, i sve drugo što je moglo narko-dolarima da se uradi, urađeno je. Prljavo, ali bez greške.

Ali, kako nema savršenog zločina, niti večno odanih patrona (posebno ne kada je američki patron u pitanju), tako je nakon cele decenije paradržavnog cirkusa koji se dešavao na Kosovu, nekome dozlogrdilo, ili je taj neko osetio pravi momenat da stvari malo zauzda.

Švajcarska je, kako je poznato, dugi niz decenija prava Meka za albanske trgovce oružjem i drogom, pa je odatle i komandovano 1999. godine mnogim OVK operacijama koje su sprovođene na Kosovu. Švajcarska tužiteljka Karla del Ponte u svojoj knjizi prvi put javno pominje tranžiranje zarobljenih Srba i trgovinu njihovim organima. Švajcarski političar, bivši državni tužilac kantona Tićino, doktor prava iz Nojšatela Dik Marti, postaje izvestilac Saveta Evrope te u svom istraživanju donosi činjenice o strašnom zločinu i onima koji su ćutali o njemu.

Konačno, švajcarski list Tan (Le Temps) iz Ženeve piše kako je Hašim Tači u Cirihu bio pripreman za svoj zločinački posao između 1994. i 1998. godine, te podseća da je švajcarska država u julu 1998. godine pokrenula istragu zbog sumnji da OVK od narko-novca kupuje oružje. 

Sve govori o tome da je ova bogata i nezavisna država odlučila da više ne drži "leš u ormanu" nego ga pokazuje, najpre preko Karle del Ponte, a sada i preko Dika Martija, celom svetu.

SAD je pre nekoliko godina izvršio neviđeni pritisak na Švajcarsku, kako bi zaboravila na svoju vekovnu bankarsku tradiciju i prestala da garantuje tajnost uloga, a sve zbog otrcane fraze o "opasnosti od međunarodnog terorizma". Prilika je da ova ozbiljna država uzvrati udarac i iznese na videlo da su štićenici Vašingtona na Kosovu najperverzniji zločinci i šefovi narko-kartela. U tome ima pomoć one druge velesile. Izvestilac Saveta Evrope Dik Marti, neposredno u vreme podnošenja izveštaja o zločinima nad zarobljenim Srbima, svratio je, naime, do Moskve.

 

Koga brine šta je preko Drine

 

Pokojni Ričard Holbruk, koga su njegove kolege iz američke diplomatije svojevremeno nazvale "zavrtač ruku", jer su i sami često bili zgađeni njegovim "metodama", u jednoj izjavi za nemački Zidojče cajtung najavio je mogućnost izlaska Republike Srpske iz sastava BiH nakon što Kosovo proglasi nezavisnost.

Holbruk je tada proročki konstatovao da evropska trojka, SAD i Rusija neće postići dogovor, da će  kosovski Albanci proglasiti nezavisnost, da će SAD, Francuska, Nemačka, Italija i većina zemalja EU  diplomatski priznati novostvorenu državu, ali je posumnjao u to da će isto uraditi i Grčka, Kipar, Bugarska i Rumunija, i da sasvim sigurno Rusija na to neće pristati - i konačno, da postoji opasnost da će Republika Srpska pokušati da se pre ili kasnije odvoji.

Takođe u Zidojče cajtungu, žaleći što su Evropljani zamenili trupe NATO u Bosni i Hercegovini, Holbruk kaže: "...To je bila velika greška što su se SAD povukle. Evropljani će biti odgovorni za sigurnost u Bosni. Nadam se da su pripremljeni i da tamo mogu poslati trupe za brzo delovanje".

Mada je drugom polovinom devedesetih bio sa razlogom omražen, kako kod Srba tako i kod dobrog dela diplomatskog kora u Beogradu, Holbruku se ne može poreći da je bio jasan tumač jedne bahate, imperijalne politike koju SAD vodi na Balkanu, i da je takođe bio savršeno jasan u nameri da spreči odvajanje Republike Srpske od Bosne i Hercegovine, kao što je bio predan poslu odvajanja Kosova od Srbije.

Danas, petnaest godina nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma (14. decembra 1995. godine u Jelisejskoj palati u Parizu), entitetska država Bosna i Hercegovina počiva na temeljima tog dokumenta i kako vreme odmiče, sve je jasnije da možda drukčije nije ni moglo biti. Jer, koliko god da je taj rat bio prljav, vrlo je teško u miru prekrajati ono što je omeđeno desetinama hiljada ljudskih žrtava sva tri naroda BiH.

Nakon izbornog svrgavanja Harisa Silajdžića, poslednjeg političara iz ratnog predsedništva Alije Izetbegovića, i upornog zagovornika snažne unitarizacije Bosne i Hercegovine, otvoren je prostor za jednu razumniju politiku u kojoj će ova entitetska tvorevina početi da živi svoju epohu ekonomskog preporoda. Hoće li se to desiti, zavisi i od volje evroatlantske administracije, takozvanih čuvara mira, koji su do sada u BiH potrošili zastrašujućih 50 milijardi dolara (gruba cifra izvedena na osnovu podataka Fonda za otvoreno društvo i transparentnih troškova OHR, NATO i EU).

Ono što nije razumeo ili nije hteo da razume Haris Silajdžić, to danas bez problema prihvata Bakir Izetbegović, mada uz fine ograde u kojima kaže da mu nije drago što BiH učvršćuje entitete do granice potpune autonomije, ali da prihvata Dejtonski sporazum kao najmudrije rešenje u novonastalim okolnostima, te poziva na međusobno poštovanje naroda BiH i zajedničke ekonomske ciljeve.

 

Svako rešenje nije rešenje

 

Preostali kritičari Milorada Dodika u Sarajevu, danas se više bave njegovim partnerima iz same Federacije BiH, nego njegovim političko-privrednim autokefalnostima. Tako su Sulejman Tihić (SDA) i Dragan Čović (HDZ) viđeni kao Dodikovi ljudi, a ne kao ljudi koji su shvatili i prihvatili Dejtonski mirovni sporazum kao faktor bez kojeg nema ni političke stabilnosti niti privrednog razvoja.

Najdalje je u toj kritici otišao sarajevski novinar i publicista Senad Pećanin koji je u jednom svom komenatru pomenuo i predsedavajućeg Vijeća ministara BiH Nikolu Špirića i optužio ga za "višekratno ponovljeni poziv Srbima za historijsko strpljenje koje predstavlja pragmatičnost u čekanju pogodnog trenutka za ostvarenje sna".

Pećanin dalje kaže da "...oni koji su i u nedavnoj agresiji branili svoju državu morat će odgovoriti izazovu - ili će im nastavak entitetskog mrcvarenja toliko ogaditi državu da će postati pasivni posmatrači nestajanja Bosne i Hercegovine ili im se valja pripremati za novu krvavu odbranu svoje jedine države.

Naravno, ni prva ni druga mogućnost nisu i jedine. Dokaz za to je uporno insistiranje Republike Srpske da u pregovorima o ustavnim promenama stranci nemaju šta da rade.

Za nepristajanje na stranu medijaciju postoje dva razloga: prvi je što predstavnici Republike Srpske, zahvaljujući postojećem ustavnom aranžmanu, prihvataju samo one promjene koje suštinski ne mijenjaju uspostavljeni odnos po kojem je Bosna i Hercegovina talac Republike Srpske; drugi je razlog što SAD i Evropska unija imaju mehanizme za promjenu Ustava, što se vidjelo još prilikom njegovog nametanja. Zna to dobro i Milorad Dodik, ma koliko se miloševićevski kuražio javno se hvaleći svojom nesalomivošću. Sve bi, na koncu, ponovo moglo ovisiti o promjeni geopolitičkih odnosa, samo je pitanje hoće li biti ona kakvu priželjkuje i o kojoj govori Špirić".

Ne znajući možda ni sam, Pećanin je drugim rečima protumačio logiku pokojnog Ričarda Holbruka, da je unitarna, centralistička BiH, jedino moguća pod vojnom i obaveštajnom komandom SAD i NATO.

 

 

 

 

O Republici Srpskoj i njenom pravu na samobitnost, progovorio je i jedan američki kongresmen, Džejms Stajnberg (James Steinberg), koji je, pre izvesnog vremena, jednoj delegaciji SAD u Sarajevu uputio memorandum, odnosno analizu situacije u vezi sa srpskom pitanjem, sa akcentom na ukupnu situaciju u BiH, u kojem nedvosmisleno stoji da bi trebalo razmotriti i mogućnost nezavisnosti Republike Srpske.

Ali, uprkos obostranim zastrašivanjima (iz Sarajeva oduzimanjem preostalih ingerencija Republici Srpskoj, a iz Banjaluke odvajanjem od BiH), u realnosti život teče drugim tokom.

Niti je političko vođstvo sa Dodikom na čelu voljno da nekakvom separacijom stvara novu pometnju na Balkanu, niti će dati da se Dejtonski mirovni sporazum promeni i da unitaristi u Sarajevu ponište ono što je ratom stečeno.

Drugi je problem što pojedini retrogradni politički filozofi (ne samo u Sarajevu, nego i u Zagrebu, ali i u Beogradu) i dalje veruju da je Republika Srpska zločinačka tvorevina, te da će ona nestati kao što je nestala Republika Srpska Krajina.

To je jedno naopako tumačenje nesreće koja se desila u BiH i za koju su odgovorna sva tri naroda i njihove ondašnje vođe. Jer, tumačeći tako, svaki je ćošak BiH, zagrađen ranih devedesetih nacionalnim kriznim štabovima, a danas nacionalnim administracijama, zločinačka tvorevina.

Trezvenije političko mišljenje govori da je zarad budućih naraštaja najbolje okrenuti list i graditi puteve, fabrike, škole, aerodrome, razvijati turizam i misliti na opšte dobro, nego uporno insistirati na poništavanju ružne prošlosti.

 Ona se nažalost desila, podele su bile neminovne, granice tih podela su priznate. Čak i kad bi glavni svetski policajac odlučio da "revidira" Dejtonski mirovni sporazum, to bi moglo da se desi samo uz pomoć novog rata i novih genocidnih ambicija. No, takvo nešto neće se desiti. Balkan je umoran od ratova, a Amerika zabavljena većim brigama. Uostalom, pitanje je u kom pravcu će krenuti i slučaj "Kokainske Republike Kosovo", i hoće li glavni albanski sponzor dići ruke od jednog naopakog projekta. Ne bi mu bilo prvi put.

 

 

 

 

 

 

Harisova tvorevina

 

U jednom TV duelu pre par godina Milorad Dodik je, na uporno insistiranje Harisa Silajdžića da Dejtonski mirovni sporazum mora da bude zamenjen nekim novim dokumentom koji bi vratio celovitu BiH bez entiteta, kazao doslovno: "...Pa ti si ga potpisivao, a ne ja!"

 

 

 

 

 

Ni više ni manje

 

Strah SAD i njegovih saveznika da će se Republika Srpska odvojiti od BiH samo je proizvod pokvarene, kartaroške logike jednog imperijalnog vojno-političkog saveza, koji još uvek deli selektivnu pravdu širom sveta. Taj strah nije utemeljen na realnoj težnji Srba u BiH. Oni ne traže ništa više od poštovanja Dejtonskog sporazuma, ali ni manje od njega.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane