Natrag

Povodom

Povodom

Čačak: Ekspertiza posle havarije u kompaniji Sloboda

 

Kad montiraju Tihi i Prle

 

   Ono što nije uspelo NATO paktu, pošlo je za rukom njegovim poverenicima u Srbiji. Nije bilo potrebno ubijanje i razaranje, nego uljudna molba Šutanovcu i sličnima

 

Pukovnik Milan Jovanović

 

Nakon havarije u pogonu za kompletiranje municije kompanije Sloboda Čačak, stručnjaci Inspektorata Ministarstva odbrane obavili su uviđaj i već trećeg dana po eksploziji saopštili da je uzrok havarije ljudska greška.

Potpukovnik Miroslav Đorđević izjavio je 29. decembra da je ovaj zaključak izveden posle statičkog i dinamičkog uviđaja, a potom potvrđen i eksperimentalno. Prilikom odlaganja završene granate od 30 mm, prema ovom nalazu, došlo je do udara u njen upaljač, ali on nije delovao, već je aktiviran takozvani traser, koji je počeo da gori.

Pažljivim čitanjem navedene Tanjugove vesti objavljene 9. januara 2011, izvor Tabloida iz MO kaže da se sada sa sigurnošću može zaključiti da uzrok havarije nije ljudska greška, već nešto sasvim drugo, što je sigurno poznato samo nekolicini ljudi, a o čemu je Tabloid pisao u prošlom broju.

"Potpukovnik M. Đorđević kao stručnjak Inspektorata MO trebalo bi da zna:

- da je traser utisnut sa zadnje strane granate i da se aktivira paljenjem barutnog punjenja čaure granate (što se može desiti samo u topu),

- da upaljen traser svetli i služi za korekciju vatre,

- da aktiviranje trasera može da se desi i usled trenja ili da sama traserna smesa nije bila dovoljno flegmatizovana (u slučaju ovakvih događaja u praksi svi odmah krive radnika ne postavljajući pitanje odgovornosti tehnologije i to ne uzimaju u obzir),

- da se aktiviranjem upaljača aktivira eksploziv u granati (on je armiran odnosno osiguran od slučajnog aktiviranja-pada granate, što se opitima na poligonu, kada se serija prima, i proverava).

- Statički, upaljač se može aktivirati i visokom temperaturom nakon požara."

 

Zašto su zaboravili

 

"Da su stručnjaci Inspektorata MO, između ostalog, u obzir uzeli i:

- da li se u pomenutim uslovima tehnološki proces proizvodnje odvijao sigurno,

- da li su tehnolozima rokovi isporuke i dinamika proizvodnje nametnuti prilikom sklapanja ugovora,

 - da su se u pomenutom pogonu pojedine operacije, kao "pertlovanje" granate ispred očiju i ruku radnika pre havarije odvijale primitivno, na nivou partizanskih fabrika,

- da se u pomenutom pogonu za pojedine operacije još koristi drveni malj, da je deo mašina iz Drugog svetskog rata (koje su stigle kao ratna reparacija), da sa tehnološkog aspekta od strane nadležnih ništa nije preduzeto da takvi uređaji i operacije budu pod kontrolom,

- kako je mogao da se aktivira traser (čije se aktiviranje može ostvariti samo u topu) kada upaljač na osnovu udara nije reagovao - ne navodi se uzročnik (da li je u pitanju trenje, sama traserna smesa koja nije bila dovoljno flegmatizovana ili nešto drugo),

- na osnovu kojih su parametara, dok plamen još bukti a eksplozije paraju nebo iznad Čačka i okoline, ministar odbrane i direktor fabrike izneli podatak da je materijalna šteta u visini oko 10 miliona američkih dolara,

- zašto se u pomenutom objektu u kome se desila havarija u tehnološkom procesu koristila stara municija,

- zašto su se u pomenutom objektu u kome se desila havarija nalazile daleko veće količine repromaterijala (nego što dozvoljava tehnološki proces), čime je povećano požarno opterećenje objekta, čime se direktno dovodi u pitanje sigurnost objekta i procesa,

- zašto su pre havarije ispred pomenutog pogona bili parkirani šleperi kraljevačkih registarskih oznaka (šta su doterali u pomenuti pogon a šta su oterali),

- zašto pri ovako ubrzanoj dinamici i prekovremenom radu nije angažovano fabričko vatrogasno obezbeđenje sa ispravnom vatrogasnom opremom...

Da su sve to, dakle, imali u vidu, njihov zaključak da je uzrok havarije ljudska greška ne bi stajao", kaže Tabloidov izvor.  

Da bi se u potpunosti shvatilo kako je od strane aktuelnog ministra odbrane Dragana Šutanovca, njegovog kuma i pomoćnika za materijalne resurse Ilije Pilipovića i bliskog partijskog i poslovnog saradnika Stevana Nikčevića uništena Vojska Srbije, kao i odbrambeni sistem zemlje, kako su pokradene materijalne rezerve i namenska industrija dovedena u rasulo, koje nužno proizvodi i ovakve havarije - trebalo bi podsetiti da pre NATO agresije 1999, u "skladu" sa tadašnjim privrednim i socijalnim kolapsom, Vojska Srbije, tradicionalno najveći potrošač bueta, nije mogla da podmiri ni osnovne životne i profesionalne potrebe. Ni kapaciteti namenske industrije nisu mogli biti angažovani za domaće potrebe, a izvoza praktično nije ni bilo.

Tako je i usporeno osvajanje savremene i veoma bitne municije za sistem naoružanja. Namenska industrija, da bi opstala, počela je da troši strateške rezerve repromaterijala, koje su bile namenjene za ratno vreme. Vojska nije bila u mogućnosti da angažuje više od 25 odsto namenskih kapaciteta, a ako je nešto i naručila, nije ga finansirala.

Podrazumeva se kako se ovakvo stanje odrazilo na Vojsku, čija je modernizacija potpuno stala, tako da je u agresiju NATO-a Vojska "ušla" sa ratnom tehnikom sa kraja sedamdesetih godina, što je sa strategijske tačke gledišta bilo nedopustivo.

U periodu do početka agresije namenska industrija bila je u mogućnosti da proizvodi veliki deo nedostajućih sredstava, posebno municije, ali Vojska nije imala novca za narudžbine kod namenske, pa je sa ono malo izdvojenih sredstava koje je davala za nabavku rezervi, namenska jedva mogla da preživi. Istovremeno je usporen i razvoj sredstava koja su bila u fazi osvajanja. Iz nabavki nove proizvodnje nije čak bilo moguće ni da se nabavi municija utrošena tokom godine na obuku.

Kada je otpočeo rat, agresor se svom silinom posle trećeg dana bombardovanja obrušava i usmerava na uništenje stabilnih proizvodnih pogona namenske industrije. Posle kraćeg lutanja zbog inertnog i neadekvatnog usmeravanja od strane nadležnih uprava u SMO, deo proizvodnih mašina i obučenog osoblja iz nekih fabrika izvlači se na pripremljene ratne lokacije gde nastavljaju da finaliziraju započete proizvode, od pripremljenih zaliha i repromaterijala koji je čuvan u rezervama. Vršena su i određena prilagođavanja nekih zatečenih stranih vrsta municije kako bi se mogla koristiti u oružanim sistemima kojima je vojska raspolagala.

Prilagođene su rakete ranije nabavljene za VBR Grad, za naš raketni višecevni sistem "plamen". Urađene su i uspešno modifikovane lansirne rampe za rakete "orkan", itd. Namenska industrija uspela je da izmeštanjem bitnih mašina i stručnog kadra otpočne ratnu proizvodnju na svojim ratnim lokacijama. U izvršavanju tih zadataka nisu opterećivali logistički sistem VJ.

Već trećeg dana po otpočinjanju agresije počinje isporuka tih sredstava proizvedenih u ratu.

 

Ni rat je nije uništio

 

U toku agresije Uprava za snabdevanje Sektora za vojnoprivrednu delatnost Ministarstva odbrane sklopila je oko 160 ugovora za nabavku NVO sa domaćeg tržišta i domaćih proizvođača u vrednosti od 1.000.000.000 dinara, a sa 23 uvoznika zaključeno je 48 ugovora u ukupnoj vrednosti od 51.000.000 USD. Realizacija uvoza naoružanja i vojne opreme izvršavana je u uslovima embarga na uvoz naoružanja i hermetičke zatvorenosti granica.

I u tako nepovoljnim uslovima, i pored vođenja borbi, tokom tri meseca agresije mogućnost logističke podrške VJ ostala je neokrnjena, naprotiv, ojačana je i povećana. Time je komandovanju obezbeđena mogućnost očuvanja pune borbene gotovosti vojske, pre svega kopnene, u slučaju da NATO preduzme i kopnenu agresiju na SRJ.

Sve ovo postignuto je zahvaljujući visokoprofesionalnom i obučenom starešinskom kadru, nasleđu od prethodnih generacija, zasnovano na pravoj proceni u usmeravanju komandnih struktura na svim nivoima do krajnjih izvršilaca. Baš, najveći i najopasniji teret su podneli ti krajnji izvršioci... Sve ovo bilo je moguće postići zato što je Srbija imala vojsku! Da li je, međutim, danas ima, pitanje je!

Vratimo se, međutim, na zvanično objašnjenje stručnjaka Inspektorata MO o požaru i havariji u fabrici Sloboda Čačak.

Objašnjenje je prethodno pripremljeno, usaglašeno i po nalogu ministra Šutanovca objavljeno. Izjave poput: "Ja ne mogu da znam koliko radnici rade, da li su premoreni, odnosno da li se u ovom slučaju radi o ljudskom faktoru ili nekom tehničkom razlogu. To će utvrditi istraga... ", isključivo su u funkciji zataškavanja stvari, da bi pljačkanje vojske i vojne industrije bilo nastavljeno do njenog konačnog uništenja.

Sve ostalo su bezobrazni izgovori pomenute trojke i njihovog potrčka i partijskog izvršioca - direktora fabrike Zorana Stefanovića.

 

 

 

 

 

Da je moglo, bilo bi

 

Danas, kada "gori" srpska vojna industrija (od koje koristi imaju samo trojica drugara - Šutanovac, Pilipović i Nikčević), kada je vojska uništena - pretvorena u partijsku plaćeničku formaciju (od koje je jače i malo bolje organizovano lovačko društvo), kada Ministarstvom odbrane i onim što je ostalo od Vojske vlada mafija a kriminal i korupcija cvetaju, ministar Šutanovac se rastrčao od studija do studija, od redakcije do redakcije, ponavljajući kao papagaj kako je Srbija lider bezbednosti u regionu, kako je Vojska, koja je "profesionalizovana", sada četiri puta jača nego pre; potpisuje ranije dogovorene sporazume u Briselu i Vašingtonu, koji odgovaraju NATO-u, ali ne i Srbiji; tvrdi da su poslednji ugovori za domaću odbrambenu industriju omogućili da ukupni prihod od prodaje naoružanja i vojne opreme pređe 1,2 milijarde dolara.

Šutanovčeva priča, naravno, nije realna. Da Srbija može da zaradi taj novac ne bi Vlada kojoj Šutanovac pripada prodavala Telekom kako bi sa novih 1,5 milijardi evra zakrpila sve rupe u budžetu, koje je sama napravila - i na taj način novim lažima, prevarama i obmanama pripremila birače za predstojeće parlamentarne izbore.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane