Istraga
Tajkunski Šabac: zašto bogati polukriminalni polusvet najbolje uspeva baš ovde a ne na nekom drugom mestu
Kakva fela: misle balega, kažu karamela
Šabac je mali grad u odnosu
na velike milijardere koji su iz njega potekli. Iza svih njih, kao i iza samog
grada, stoji Dušan Petrović koji štiti i svoje i interese Demokratske stranke.
A oni koji se pobune protiv eksploatacije dobiju batine od pripadnika
organizovanih kriminalnih grupa
Milan Malenović
Šabac i Valjevo su geografski dva bliska grada, a u
svakom drugom pogledu kao da su na dva različita kraja sveta. Valjevo stagnira
i polako propada, dok se Šabac razvija. Tako je već duže, još od onda kada se
Valjevo stavilo na stranu Slobodana Vuksanovića u njegovoj borbi za
primat u Demokratskoj stranci. Šapčani su bili mudriji - njihov izbor je bio i
ostao Dušan Petrović, jedan od potpredsednika DS-a i prvi demokratski
gradonačelnik Šapca.
U Valjevu su nekada radila preduzeća kao što su Srbijanka,
Krušik, Gradac
i sl. Sva su ona ili propala ili su na putu da propadnu. Gradonačelnik Valjeva Zoran
Jakovljević ne krije da je mnoga rešenja o poreskim povlasticama prepisao
od svog šabačkog kolege Miloša Miloševića. Jedino, ono što funkcioniše u
Šapcu nikako da proradi i u Valjevu.
Uvek se nađe spasilac
Skupština malih akcionara nekada poznatog valjevskog
preduzeća Gradac, koju kontroliše većinski vlasnik Dušan Sekulić,
donela je nedavno odluku da se sedište firme preseli u Zrenjanin, zbog toga što se "lokalna samouprava
stavila na stranu štrajkača". Sekulić, nekadašnji rukovodilac i
predstavnik Progresa u Moskvi, kupio je 2006. Gradac za 81 milion dinara
(tada nešto preko milion evra), a u oktobru prošle godine direktor Gradca Branko Radojčić
firmu je procenio na nekih sedam miliona evra.
Odmah posle kupovine, Sekulić je preduzeće zadužio kod
firme Skab sa britanskog ostrva Man, za 1,4 miliona evra i skoro milion
dolara. Pošto Gradac nije mogao da plaća dugove, Trgovinski sud u
Valjevu je na predlog Skabovog pravnog zastupnika Dejana Papića
uveo stečaj. Vlasnik preduzeća registrovanog u britanskom poreskom raju je
Dušan Sekulić, koji je tako zadužio sebe kod samoga sebe, doveo preduzeće u
nelikvidnost i pokrenuo stečaj kako bi se ratosiljao radnika koji ga samo
nerviraju i traže plate.
U Šapcu ovakvih problema nema. Tamo ne može da se desi da
lokalna vlast stane na stranu radnika.
Kada su decembra 2009. radnici Zorke - Mineralna
đubriva započeli štrajk glađu tražeći isplatu zaostalih plata, opštinari su samo slegli ramenima i pravili se da se ništa nije desilo. U Zorki je, za razliku od Gradca,
sve izvedeno mnogo perfidnije. Fabrika je prvo vešto dovedena u stečaj, a onda
se kao "spasilac" pojavila Viktoria grupa, koja je
preduzeće preuzela uz obavezu da pokrene proizvodnju, ali ne i da radnicima
isplati višegodišnje zaostatke u platama. Uz to, Viktoria je preuzela
manje od 70 radnika od preko 100 koliko ih je bilo pre stečaja. Otpušteni nisu
dobili ni dinara otpremnine, podrazumeva se.
Čivijašima je lako da se ovako poigravaju, jer iza Viktoria
grupe stoje klasični mafijaši, na čelu sa Šapčaninom Stankom Popovićem.
Stanko je karijeru započeo još devedesetih prošlog veka kao vlasnik STR Narcis
Popović. Stanko Narcis se tada bavio prodajom konzumnih jaja koja je
nabavljao od Krmivo produkta iza kojeg je stajao surčinski klan i vrh
Demokratske stranke.
Privatizacija bezbol palicama
Stanko Narcis, rođen 3. oktobra
1973, slovi za oštrog poslovnog čoveka koji propuste ne prašta ni sopstvenim
rođacima. Upornošću, bezobzirnošću i odličnim političkim vezama probijao se na
sam vrh. Njegova firma je Sojaproteinu (SJPT) svojevremeno dugovala 58
miliona dinara, što je tada iznosilo 10 odsto vrednosti ovog bečejskog
preduzeća. Umesto da vrati dug, Narcis je pustio da SJPT dospe na prag stečaja
i da ga onda povoljno kupi. I to, opet, ne za svoje pare.
Kao što smo već pisali, lično je tadašnji premijer Zoran
Đinđić svom odanom saradniku Bebi Popoviću naredio da otkupi Sojaprotein,
a Beba je za izvršioce uzeo Narcisa Stanka i tada još jedinstveni
zemunsko-surčinski klan. Novac je obezbedio jedan od vlasnika Viktoria grupe,
Zoran Mitrović, rođen 16. jula 1967, koji je devedesetih figurirao kao
nosač para za Mlađana Dinkića i G17 plus (setimo se afere Hejvard
kompani sa Kipra i HVB banke iz Mađarske). Nominalni vlasnik
akcija danas je Viktoria grupa, dok njima upravlja Ružica Đinđić.
Mali akcionari, odnosno radnici Sojaproteina,
pobunili su se 2001. protiv ovakve privatizacije njihove veoma solventne firme,
jer je Viktoria odmah založila svu imovinu SJPT kod Hipo-Alpe-Adria
banke, a novac potrošila na sopstvene potrebe. Tada su na scenu stupili
pripadnici zemunsko-surčinskog klana koji su u krug fabrike uleteli u nekoliko
hamera i džipova dobijenih od JSO i bezbol palicama i metalnim štanglama brzo ubedili radnike da prekinu pobunu i prihvate
privatizaciju.
Šapčanin Stanko Narcis Popović, okuražen podrškom
državnog i vrha podzemlja, nastavlja da bespoštedno otima firme u postupku
takozvane privatizacije. Zorka - Boje, fabrika koja se sredinom
devedesetih godina izdvojila iz holdinga, u Šapcu je među prvima privatizovana.
Fabriku su na aukciji 11. jula 2002. godine, kao fizička lica, kupili Miroslav
Aleksić, vlasnik preduzeća TAŠ, i Stanko Narcis Popović za 232 miliona dinara. Posle toga, Zorka -
Boje i austrijska firma BMR (vlasnik je iz ovdašnjeg sela
Petlovača!) 30. jula 2003. kupuju za 58,47 miliona dinara preduzeće Zorka -
Oprema. Iste godine, takođe na aukciji, Popović je kupio preduzeće Mačva-promet.
Znao je da će se isplatiti
Poslovno carstvo Viktorie, koja nominalno ima
osnivački kapital od oko 17.000 evra, podosta je naraslo u poslednje vreme. U
okviru nje, ili u privatnom vlasništvu trojice suvlasnika - Stanka Narcisa
Popovića, Zorana Mitrovića i Milije Babovića, posluju i: Fertil
d.o.o. iz Bačke Palanke, Victoria Oil a.d. iz Šida, SP Laboratorija a.d. iz Bečeja, Veterinarski zavod Subotica
a.d. iz Subotice (posredno učešće 34,50 odsto), Luka Bačka Palanka a.d.,
Victoria Biodizel iz Novog Sada, Sinteza Invest Group a.d.
(brokerska kuća preko koje je išla kupoprodaja akcija Sojaproteina), Vobex
Intersoja d.o.o. iz Moskve, MI Lala Stanković iz Bogatića, Victoria
Logistic d.o.o. iz Novog Sada, Victoria Phosphate d.o.o. iz
Bosilegrada, itd.
Iz Šapca
je još jedan aktuelni milijarder i tajkun, Miroslav
Bogićević, vlasnik poslovne imperije pod nazivom Farmakom MB.
Miroslav rano ulazi u saradnju sa Stankom Narcisom Popovićem preko Zorke.
U međuvremenu on je postao vlasnik sledećih preduzeća: Mlekara Šabac AD Šabac (100 odsto), FAS Sombor (100 odsto), PIK 7. juli Debrc
(88,85 odsto), IK Guča (100 odsto), Livnica Požega (65 odsto),
RIT Zajača (100 odsto), Zorka Standard (100 odsto), Rudnik
antimona i cinka Ruda Raška
(100 odsto), Rudnik olova i cinka Lece - Medveđa (100 odsto).
"Hemijske analize su pokazale da u rudniku Lece
u toni olovnog koncentrata ima 160 grama zlata", tvrdio je Bogićević. On je objasnio da je tona tog koncentrata skuplja nego ista količina
katodnog bakra.
Koncern Farmakom MB kupio je rudnik Lece
zbog sopstvenih potreba, pre svega u proizvodnji akumulatora, čiji je najpoznatiji
brend black horse, pa tako posredno saznajemo da je Bogićević vlasnik i Fabrike
akumulatora u Somboru, iako tih podataka nema na sajtu APR-a. Tu se
Bogićević navodi samo kao jedan od zastupnika kompanije i kao predsednik
Upravnog odbora.
Jedno novinarsko istraživanje od leta 2010. pokazalo je
da je republički Fond za razvoj od ukupno 17 milijardi dinara, koliko je imao
na raspolaganju za kreditiranje malih i srednjih preduzeća, Bogićevićevim
firmama dao ukupno 380 miliona dinara uz kamatne stope od 0,5 do 2,5 odsto.
Korisnici su bili:
- Farmakom MB, svrstan od strane APR-a u velika preduzeća, 270.000.000;
- Mlekara Šabac, razvrstana
od strane APR-a u velika preduzeća, 100.000.000; i
- Livnica Požega, nedostupni
podaci APR-a, 10.000.000.
Glavni zaštitnik bogatog
apotekara sa višom upravnom
školom bio je Dušan Petrović,
bivši ministar
pravde i pravi gazda Šapca. U
vladi Vojislava Koštunice Dušan je Bogićevića predlagao za sva moguća mesta
pokušavajući tako da opravda visoke svote novca koje je od ovoga uzeo na ime
donacija za stranku, mada je veći deo zadržao za sebe. Ovaj nezvanični
stranački reket Bogićević je rado plaćao znajući da će mu se Dušanova zaštita
itekako isplatiti.
Slaviša se preračunao
U detinjstvu i tokom školovanja, drugovi su Dušana
zvali
Dupe, ne
zna se da li zbog potrebe da vrcka ili zbog stepena inteligencije. Posle su mu
nadenuli nadimak Deset Odsto, po visini procenta koji je uzimao za sebe
od svakog posla u čijoj je realizaciji pomogao. Dok je pokretima, glasom i
rečnikom imitirao Zorana Đinđića razgaljeni Šapčani su ga zvali Karamela.
Dušan je poslovnu karijeru započeo u maloj šupi koja je
prokišnjavala, a u koju je smestio svoju advokatsku kancelariju. Bavio se u to
vreme zastupanjima seljaka koji su tužili komšijine krave zbog ulaska na
njihove livade. Posle toga je došao njegov politički i finansijski uspon.
Sa mesta predsednika Opštinskog odbora DS-a Dušan
dolazi na mesto prvog demokratskog čelnika Šapca, pa samim tim raste i njegov
ugled u samoj stranci. Zoran Đinđić ga nije naročito zarezivao, ali je Boris
Tadić odmah uočio njegove lopovske kvalitete. Pošto je izvesno vreme bio
ministar pravde, ziljavi Dušan se ponovo povlači u ilegalu, daleko od očiju
javnosti. Tako je mogao više da zaradi i za sebe i za nezasiti partijski vrh.
Slaviša Purić je još jedan
kontroverzni biznismen iz Šapca koji je godinama učestvovao na aukcijama.
Poznat je kao vlasnik firme Intereksport, ali i kao kupac brojnih
preduzeća koja su privatizovana poslednjih godina. Zbog nepoštovanja
kupoprodajnog ugovora, Agencija za privatizaciju mu je oduzela
vlasništvo nad četiri preduzeća, poput aleksinačke Betonjerke, koju je
kupio za 290 miliona dinara, i lajkovačke krečane Kolubara IGM.
Najveći Slavišin greh je bio što nije hteo da sarađuje sa
Dušanom Petrovićem, niti sa DS-om. Bio je glavni finansijer DSS-a i za vreme
njihove vladavine bukvalno je radio šta
je hteo. Kada je DS došao na vlast,
otvoreno su mu rekli - ili da i njih finansira, ili će ići u zatvor. Slaviša
nije hteo da im plaća i evo šta se desilo.
Slaviša je prvi put bio uhapšen 26. juna 2009. zbog
sumnji da je zajedno sa još šest osoba organizovao nezakonito vađenje 300.000
kubika peska iz Save i Dunava, čime je oštetio državu za dva miliona evra. On, Radomir
Jokić, Snežana
Tanasković i Milan Brankov, uhapšeni su ponovo
27. novembra 2009. Odlukom
Višeg suda u Beogradu od 26. decembra 2010. od Slaviše i njegovih
saradnika biće privremeno oduzeto 17 preduzeća.
Od Slaviše
privremeno se oduzima preduzeće za trgovinu
na veliko drvetom, građevinskim i sanitarnim materijalom
Obala iz Beograda, u Ulici Stojana Protića 52. On je vlasnik 100 odsto ovog preduzeća, dok je njegov dvadesettrogodišnji sin Stevan Purić direktor. Od njegovog sina
se uzima preduzeće Slap Posavina, čiji je stopostotni vlasnik.
Na spisku imovine za koju će Purić
morati da dokaže da ju
je legalno stekao naći će se 15 stanova
u Beogradu, Šapcu i Banji Koviljači,
što onih koji se vode na njegovo
ime, što na firmu Intereksport.
Šabac je, dakle, grad multimilijardera i puke sirotinje.
Sredine nema. A za ove vlasti je neće ni biti. Svoj uspon ovaj grad duguje
odličnim vezama koji su pojedinci imali u samom vrhu Demokratske stranke i
najjače mafijaške organizacije na ovim prostorima. Iz dnevnog boravka Zorana
Đinđića stizali su izvršni nalozi šta treba da se kupuje, a šta da se prodaje.
Posle toga je komande u svoje ruke preuzeo Dušan Petrović, svestan da mu je
pozicija sigurna dokle god stranačkom vrhu daje njihov deo. I dok je na vlasti
i slobodi žuta lopovska družina sa svojim saborcima iz narko-kartela.
Oni koji su hteli da rade mimo Demokratske stranke i
Dušana Petrovića, to su mogli samo u vreme dok žuti nisu bili gospodari cele
Srbije. Od tada, zna se, sve ide samo sa odobrenjem dahija iz Krunske ulice.
Bilo lepo krenulo
Miroslav Bogićević
je rođen 5. oktobra 1953. godine u Šapcu, oženjen, ima dve ćerke i tri unuka.
Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Šapcu, a višu upravnu školu u Sarajevu.
Bavio se sportom od ranog detinjstva. Igrao je fudbal u svim selekcijama FK Mačva
Šabac, a od 1969. do 1971.
igrao je u FK Partizan, kada zbog povrede prekida dalju fudbalsku
karijeru.
Po završetku
gimnazije, od 1973. godine počinje sa radom u Stručnoj službi Zajednice
zdravstvenog osiguranja radnika u Šapcu, da bi 1985. postao stručni saradnik u
Opštoj službi Fonda penzijsko-invalidskog osiguranja u Šapcu, a zatim
1986. nastavio kao šef iste Službe.
Preduzeće Farmakom sa p.o. osniva
1992. godine. Pretežna delatnost poslovanja su apoteke, a uporedo
sa tim uvoz
i izvoz.
Godine 1997. izvršena
je preregistarcija preduzeća
u Farmakom M.B. d.o.o.
Pretežna delatnost društva postaje
trgovina na veliko kao i
proizvodnja sredstava za zaštitu
bilja, obojenih metala i mineralnih
đubriva, a sve se realizuje kroz zajedničku proizvodnju i to sa društvima u sastavu Zorke Šabac.
Velike ribe gaje male
Besprekorno čista,
povremeno divlja, reka Trešnjica, koja izvire podno Povlena i na svom putu do
Drine čini predivan kanjon, nadomak ušća iskorišćena je za veliki ribnjak
kalifornijske pastrmke. Izgradila ga je pre dvadesetak godina tada moćna Drina
inex, a potom je, u avgustu 2002, posle završenog radnog stečaja cela firma kupljena. Kupci su privatnici Borivoje Jakovljević, uvoznik
komponenti za stočnu hranu iz Vladimiraca, koji je učestvovao u kupovini, zatim
Stanko Popović, najveći uvoznik sojine sačme i
ribljeg brašna, i generalni
zastupnik turske fabrike slatkiša Kent Zoran Mitrović.
Zvanični,
instalisani kapacitet ribnjaka je 100 tona kalifornijske pastrmke, a
proizvodnja se neposredno pre prodaje kretala od 40 do 60 tona. Novi vlasnici
su ne samo promenili ime u Riboteks već su i značajno poboljšali
tehnologiju. Uveli su aeracioni sistem - vodu oplemenjuju tečnim kiseonikom.
Jakovljević je
kasnije medijima objasnio da je u licitaciji otišao malo predaleko i da su
možda preplatili ribnjak, ali ono što "nas je navelo na to je divota od
prirode i želja da tu napravimo vrelo Srbije".
Još jedan od velikih finansijera DS-a i posebno Dušana Petrovića jeste Rade Nikolić sa svojim preduzećem Interkop DOO iz
Mišara. Iako je ovo preduzeće osnovano još 1991. godine, pravi bum u poslovanju doživljava tek posle
petooktobarskih promena i dolaska na vlast žutih Nikolićevih benefita.
Po zvanično dostupnim podacima o poslovanju, nezadrživi uspon Interkopa
počinje u vreme konsolidacije Tadićeve grupe na vrhu DS-a i Srbije. Sve više projekata finansiranih iz
budžeta dospeva na realizaciju ovom preduzeću, iza koga se, to je već svakome poznato, krije
poslovni interes Dušana Petrovića.
U 2006. je Interkop imao poslovni prihod u visini od 2.192.690.000 dinara, sledeće godine
on narasta na 3.856.430.000, u 2008. to je već 5.092.130.000. U 2009. godini, pošto su smanjeni državni prihodi
usled svetske krize, opala je i zarada Interkopa, koji tu godinu završava sa ipak impresivnom sumom od 5.049.481.000 dinara. Za samo tri godine
vlasti Tadićeve ekipe, Interkop
je duplirao svoje prihode.
Koliko nam je iz nadimka poznato,
udeo Dušana Petrovića bio je deset odsto, tako da je samo od Radeta Nikolića i njegove firme Interkop
on godišnje prihodovao
između četvrt i pola milijarde
dinara.