Belgija
Raspad sistema usred
Evropske unije
Brade nisu pomogle ni Srbiji
Već mesecima traju neuspešni pokušaji da se formira vlada u Belgiji. Politička situacija u evropskoj
centralnoj državi u kojoj su smeštene
najvažnije institucije Evropske unije sve se više zaoštrava, i postaje sve
jasnije da Valonci i Flamanci ne žele da nastave zajedno
Fridrih Emke,
dopisnik iz Frankfurta
Strazburška novina Dernieres Nouvelles d'Alsace piše:
"U Evropi u godini 2011. jedna od zemalja osnivača
EU dozvoljava sebi luksuz da se raspadne... Sukobi oko jezika, kulturološko
nerazumevanje, regionalna zavist - u Belgiji su iza fasade lažnog
mira prisutni svi elementi nerešivog konflikta". Jasnije teško da
može da se iskaže ono što se dešava u ovoj kraljevini na zapadu našeg
kontinenta.
Da li Belgija još može da se spase? Ovo pitanje uznemirava sve više ljudi u
Kraljevini, kao i celoj Evropi, posebno u svetlu sveevropske ekonomske krize.
Duže od 200 dana ova zemlja nema poslovno sposobnu vladu, a formiranje novog
kabineta visi na veoma dugom štapu. Za Belgiju je to rekord i ona se tako
pridružuje zemljama kao što su Irak i Avganistan. Ako se vlada ne formira do
30. marta biće probijen i irački rekord.
Situacija je postala još komplikovanija posle poslednjih izbora održanih 13.
juna 2010. Uporno se od tada pokušava da se u jednom kabinetu
okupe političke snage iz dva dela Belgije - Flandrije i Valone. Tako bi trebalo da se
spoje oni koji su jednostavno nespojivi. Kralj Albert II pokušava,
već zahvaćen blagom panikom, da spase belgijsko jedinstvo - ali do sada bezuspešno.
Zahvaljujući svemu tome premijer Iv Leterm, kome je uskraćeno
poverenje, vlada i dalje u stanju privremenosti svega, pa i svoje sopstvene
funkcije. Usput je sproveo i polugodišnje predsedavanje Belgije
Evropskom unijom.
Nepremostive
razlike
U ovako komplikovanoj političkoj situaciji Belgijancima
se o glavu olupala i činjenica da tamo ne postoje savezne političke partije, već
samo lokalne. Zamislite da i u Srbiji postoje jedino stranke lokalnog nivoa, a
da su regioni tako međusobno zavađeni da je zajednički rad nemoguć. Nema potrebe ni da zamišljate, dovoljno je da se setite stanja
uoči raspada SFR Jugoslavije.
Među belgijskim strankama ne postoji nijedna, pa čak
nijedna instanca među njima, koja bi se zalagala za celokupni belgijski prostor. Postoje samo
flamanske i valonske partije. Situaciju dodatno otežava
i međusobna udaljenost stranaka na osnovu jezičke podeljenosti, i
pored suštinske bliskosti u partijskim programima. Tako, na primer, između
demohrišćana Flandrije i Valonije postoje veće razlike od onih u odnosu
na socijaliste i liberale, ali iz sopstvene nacije.
Na sve to dolaze i potpuno različiti izborni rezultati u oba
belgijska dela. U Flandriji je pobedila separatistička
Neoflamanska alijansa (N-VA) koju predvodi Bart De Vefer, koji bi Belgiju najradije odmah rasformirao i stvorio republiku Flandriju. U Valoniji je
najjača stranka postala Socijalistička partija Elija Di
Rupoa, koja se zalaže
za očuvanje Belgije u trenutnom obliku.
De Vefer i Di Rupo otelotvoruju sukobljene interese Flandrije i Valonije.
Ekonomski snažnija Flandrija ne želi više da bude poverilac privrednim problemima pritisnute Valonije i zahteva veće učešće u
odlukama o zajedničkim finansijama. Čitaocima sa Balkana ovo deluje veoma poznato, jer je slično
počelo odvajanje privredno najperspektivnijih republika iz bivše Jugoslavije.
De Vefer vešto koristi želju Flamanaca za promenama državnog okvira u kojem
se nalazi, i može da računa na široku podršku biračkog tela. Već u predizbornoj kampanji ovaj četrdesetogodišnjak
jasno je stavljao do znanja da ne stoji na raspolaganju za mesto belgijskog
premijera pod uslovom da treba da se sačuvaju postojeći
odnosi u Kraljevini. Do sada je ostao veran ovom svom obećanju
i odbijao je svaki kompromis, uživajući zbog toga podršku
na izborima oslabljenih flamanskih demohrišćana.
Valonci, sa svoje strane,
favorizuju dosadašnji model belgijske države, jer od njega odlično
profitiraju. Južni belgijski deo, ranije privredno srce Belgije sa svojom industrijom uglja
i čelika, već duže ima problema sa prestrukturiranjem.
Stopa nezaposlenosti u ovom regionu daleko je viša od one u flamanskoj polovini
države. Valonija daleko više zavisi od belgijske države nego Flandrija.
Veći deo stranaka u oba dela države tako se već
mesecima tvrdokorno drži ušančenih pozicija, zbog čega je do sada propao svaki pokušaj stvaranja programa vlade. Pomaka nema
ni u sukobu oko jezika u većinskom valonskom Briselu, posebnom
entitetu koji se nalazi u flamanskom delu države.
Između dva fronta nalazi se nemoćni kralj koji je do sada bezuspešno
angažovao veći broj posrednika. Tek uz veliki napor kralj je uspeo da za dalje pokušaje
animira dosadašnjeg pregovarača Joana Vande Lanota. Ovaj flamanski socijalista je već
odavno nameravao da baci peškir i povuče
se iz daljih razgovora.
Samo saveti
Žurba
je, međutim, nešto što je Belgiji preko potrebno. Finansijska tržišta
reaguju sve nervoznije na politički haos u Briselu, posebno
jer je cela zemlja visoko zadužena. Zbog toga naglo skaču i
premije za osiguranje od rizika kod dugoročnih državnih
obveznica, i sve je više analitičara koji Belgiju spominju u istoj rečenici sa Portugalijom ili Španijom.
Nužnost je reč koja se u Belgiji najčešće čuje.
Nužno je formirati vladu spasa koja bi donela nužni budžet.
Zamenik Leterma, valonski liberal Didijer Rajnders, izjašnjava
se za formiranje privremene vlade sa ograničenim ovlašćenjima.
Ovaj kabinet iz nužnosti mogao bi da vlada do leta, smatra Rajnders, koji je već
celu deceniju belgijski ministar finansija.
Neobične situacije iziskuju neobične mere. I kralj Albert II brine o budžetu,
zbog čega je njegova kancelarija otvoreno pozvala na štednju - nešto što je bez
presedana u belgijskoj istoriji - čime
se još jednom podvlači sva dramatičnost sadašnje političke situacije. Poglavar zemlje bukvalno oseća potrebu da se u
trenutnom vakuumu političkih predvodnika angažuje makar deljenjem saveta.
Neobični predlozi za ubrzavanje rešavanja političke
krize dolaze i od poznatih belgijskih umetnika, čiji je direktni politički
angažman takođe nešto što se prvi put vidi u istoriji ove Kraljevine. Tako je filmska zvezda Benoa
Pelfored pozvao svoje muške zemljake da se u znak protesta ne briju dok ne
dođe do otklanjanja političke krize.
Belgija je na najboljem putu da postane zemlja dugobradih muškaraca, jer se još ni ne nazire svetlo na
kraju tunela. U svetskim kladionicama sve se češće
tipuje na polagani, ali sigurni raspad ove države.
Istorija
konflikata
Po galskom plemenu
Belgi cela oblast je dobila ime. Od
V veka bila je unutar franačke države, a godine 870. veći deo
Belgije ulazi u sastav Nemačke.
Tokom XV veka teritorija
Belgije objedinjuje se pod vođstvom Burgunđana. Od 1477. dolazi pod upravu dinastije Habzburg. Kasnije je postala nasledna teritorija španskih Habzburgovaca, dok se severna
Nizozemska (Holandija) njih oslobodila. Posle rata za špansko nasleđe, 1714, Belgija pripada Austriji. U doba Napoleona, krajem XVIII veka, bila je deo
Francuske, a nakon Bečkog kongresa 1815. pripojena je Ujedinjenom Kraljevstvu Nizozemske.
Zahvaljujući francuskoj
pomoći, 1830. godine podignut je ustanak za secesiju
od Holandije (Belgijska revolucija), pa je nezavisnost Belgije usledila naredne godine. Tada dolazi do velikog privrednog i kolonijalnog uspona (Belgijski Kongo u Africi).
U oba svetska
rata Belgiju je okupirala Nemačka. Posle oružane borbe, godine 1960. i 1961. Kongo i Burundi stekli su nezavisnost
od njene kolonijalne uprave.
Kada se uporedi udeo
izvoza i uvoza u BDP-u, za Belgiju se može reći da predstavlja
jednu od najotvorenijih privrednih država u Evropi, koja najviše zavisi
od trgovačke saradnje sa tri susedne zemlje: Nemačkom, Francuskom i Holandijom. Sve
to čini Belgiju znatno zavisnom od kretanja na
inostranom tržištu. Stopa rasta
BDP-a se od 2001. godine znatno smanjila, usled globalne ekonomske recesije.