Natrag

Belgija

Belgija

Raspad sistema usred Evropske unije

 

Brade nisu pomogle ni Srbiji

 

Već mesecima traju neuspešni pokušaji da se formira vlada u Belgiji. Politička situacija u evropskoj centralnoj državi u kojoj su smeštene najvažnije institucije Evropske unije sve se više zaoštrava, i postaje sve jasnije da Valonci i Flamanci ne žele da nastave zajedno

 

Fridrih Emke,

dopisnik iz Frankfurta

 

Strazburška novina Dernieres Nouvelles d'Alsace piše: "U Evropi u godini 2011. jedna od zemalja osnivača EU dozvoljava sebi luksuz da se raspadne... Sukobi oko jezika, kulturološko nerazumevanje, regionalna zavist - u Belgiji su iza fasade lažnog mira prisutni svi elementi nerešivog konflikta". Jasnije teško da može da se iskaže ono što se dešava u ovoj kraljevini na zapadu našeg kontinenta.

Da li Belgija još može da se spase? Ovo pitanje uznemirava sve više ljudi u Kraljevini, kao i celoj Evropi, posebno u svetlu sveevropske ekonomske krize. Duže od 200 dana ova zemlja nema poslovno sposobnu vladu, a formiranje novog kabineta visi na veoma dugom štapu. Za Belgiju je to rekord i ona se tako pridružuje zemljama kao što su Irak i Avganistan. Ako se vlada ne formira do 30. marta biće probijen i irački rekord.

Situacija je postala još komplikovanija posle poslednjih izbora održanih 13. juna 2010. Uporno se od tada pokušava da se u jednom kabinetu okupe političke snage iz dva dela Belgije - Flandrije i Valone. Tako bi trebalo da se spoje oni koji su jednostavno nespojivi. Kralj Albert II pokušava, već zahvaćen blagom panikom, da spase belgijsko jedinstvo - ali do sada bezuspešno. Zahvaljujući svemu tome premijer Iv Leterm, kome je uskraćeno poverenje, vlada i dalje u stanju privremenosti svega, pa i svoje sopstvene funkcije. Usput je sproveo i polugodišnje predsedavanje Belgije Evropskom unijom.

 

Nepremostive razlike

 

U ovako komplikovanoj političkoj situaciji Belgijancima se o glavu olupala i činjenica da tamo ne postoje savezne političke partije, već samo lokalne. Zamislite da i u Srbiji postoje jedino stranke lokalnog nivoa, a da su regioni tako međusobno zavađeni da je zajednički rad nemoguć. Nema potrebe ni da zamišljate, dovoljno je da se setite stanja uoči raspada SFR Jugoslavije.

Među belgijskim strankama ne postoji nijedna, pa čak nijedna instanca među njima, koja bi se zalagala za celokupni belgijski prostor. Postoje samo flamanske i valonske partije. Situaciju dodatno otežava i međusobna udaljenost stranaka na osnovu jezičke podeljenosti, i pored suštinske bliskosti u partijskim programima. Tako, na primer, između demohrišćana Flandrije i Valonije postoje veće razlike od onih u odnosu na socijaliste i liberale, ali iz sopstvene nacije.

Na sve to dolaze i potpuno različiti izborni rezultati u oba belgijska dela. U Flandriji je pobedila separatistička Neoflamanska alijansa (N-VA) koju predvodi Bart De Vefer, koji bi Belgiju najradije odmah rasformirao i stvorio republiku Flandriju. U Valoniji je najjača stranka postala Socijalistička partija Elija Di Rupoa, koja se zalaže za očuvanje Belgije u trenutnom obliku.

De Vefer i Di Rupo otelotvoruju sukobljene interese Flandrije i Valonije. Ekonomski snažnija Flandrija ne želi više da bude poverilac privrednim problemima pritisnute Valonije i zahteva veće učešće u odlukama o zajedničkim finansijama. Čitaocima sa Balkana ovo deluje veoma poznato, jer je slično počelo odvajanje privredno najperspektivnijih republika iz bivše Jugoslavije.

De Vefer vešto koristi želju Flamanaca za promenama državnog okvira u kojem se nalazi, i može da računa na široku podršku biračkog tela. Već u predizbornoj kampanji ovaj četrdesetogodišnjak jasno je stavljao do znanja da ne stoji na raspolaganju za mesto belgijskog premijera pod uslovom da treba da se sačuvaju postojeći odnosi u Kraljevini. Do sada je ostao veran ovom svom obećanju i odbijao je svaki kompromis, uživajući zbog toga podršku na izborima oslabljenih flamanskih demohrišćana.

Valonci, sa svoje strane, favorizuju dosadašnji model belgijske države, jer od njega odlično profitiraju. Južni belgijski deo, ranije privredno srce Belgije sa svojom industrijom uglja i čelika, već duže ima problema sa prestrukturiranjem. Stopa nezaposlenosti u ovom regionu daleko je viša od one u flamanskoj polovini države. Valonija daleko više zavisi od belgijske države nego Flandrija.

Veći deo stranaka u oba dela države tako se već mesecima tvrdokorno drži ušančenih pozicija, zbog čega je do sada propao svaki pokušaj stvaranja programa vlade. Pomaka nema ni u sukobu oko jezika u većinskom valonskom Briselu, posebnom entitetu koji se nalazi u flamanskom delu države.

Između dva fronta nalazi se nemoćni kralj koji je do sada bezuspešno angažovao veći broj posrednika. Tek uz veliki napor kralj je uspeo da za dalje pokušaje animira dosadašnjeg pregovarača Joana Vande Lanota. Ovaj flamanski socijalista je već odavno nameravao da baci peškir i povuče se iz daljih razgovora.

 

Samo saveti

 

Žurba je, međutim, nešto što je Belgiji preko potrebno. Finansijska tržišta reaguju sve nervoznije na politički haos u Briselu, posebno jer je cela zemlja visoko zadužena. Zbog toga naglo skaču i premije za osiguranje od rizika kod dugoročnih državnih obveznica, i sve je više analitičara koji Belgiju spominju u istoj rečenici sa Portugalijom ili Španijom.

Nužnost je reč koja se u Belgiji najčešće čuje. Nužno je formirati vladu spasa koja bi donela nužni budžet. Zamenik Leterma, valonski liberal Didijer Rajnders, izjašnjava se za formiranje privremene vlade sa ograničenim ovlašćenjima. Ovaj kabinet iz nužnosti mogao bi da vlada do leta, smatra Rajnders, koji je već celu deceniju belgijski ministar finansija.

Neobične situacije iziskuju neobične mere. I kralj Albert II brine o budžetu, zbog čega je njegova kancelarija otvoreno pozvala na štednju - nešto što je bez presedana u belgijskoj istoriji - čime se još jednom podvlači sva dramatičnost sadašnje političke situacije. Poglavar zemlje bukvalno oseća potrebu da se u trenutnom vakuumu političkih predvodnika angažuje makar deljenjem saveta.

Neobični predlozi za ubrzavanje rešavanja političke krize dolaze i od poznatih belgijskih umetnika, čiji je direktni politički angažman takođe nešto što se prvi put vidi u istoriji ove Kraljevine. Tako je filmska zvezda Benoa Pelfored pozvao svoje muške zemljake da se u znak protesta ne briju dok ne dođe do otklanjanja političke krize.

Belgija je na najboljem putu da postane zemlja dugobradih muškaraca, jer se još ni ne nazire svetlo na kraju tunela. U svetskim kladionicama sve se češće tipuje na polagani, ali sigurni raspad ove države.

 

 

 

 

 

 

 

 

Istorija konflikata

 

Po galskom plemenu Belgi cela oblast je dobila ime. Od V veka bila je unutar franačke države, a godine 870. veći deo Belgije ulazi u sastav Nemačke.

Tokom XV veka teritorija Belgije objedinjuje se pod vođstvom Burgunđana. Od 1477. dolazi pod upravu dinastije Habzburg. Kasnije je postala nasledna teritorija španskih Habzburgovaca, dok se severna Nizozemska (Holandija) njih oslobodila. Posle rata za špansko nasleđe, 1714, Belgija pripada Austriji. U doba Napoleona, krajem XVIII veka, bila je deo Francuske, a nakon Bečkog kongresa 1815. pripojena je Ujedinjenom Kraljevstvu Nizozemske.

Zahvaljujući francuskoj pomoći, 1830. godine podignut je ustanak za secesiju od Holandije (Belgijska revolucija), pa je nezavisnost Belgije usledila naredne godine. Tada dolazi do velikog privrednog i kolonijalnog uspona (Belgijski Kongo u Africi).

U oba svetska rata Belgiju je okupirala Nemačka. Posle oružane borbe, godine 1960. i 1961. Kongo i Burundi stekli su nezavisnost od njene kolonijalne uprave.

Kada se uporedi udeo izvoza i uvoza u BDP-u, za Belgiju se može reći da predstavlja jednu od najotvorenijih privrednih država u Evropi, koja najviše zavisi od trgovačke saradnje sa tri susedne zemlje: Nemačkom, Francuskom i Holandijom. Sve to čini Belgiju znatno zavisnom od kretanja na inostranom tržištu. Stopa rasta BDP-a se od 2001. godine znatno smanjila, usled globalne ekonomske recesije.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane