Natrag

Imati pa nemati

Imati pa nemati

Francuzi najveći globalni pesimisti

 

Francuska je tuga pregolema

Pred samu Novu godinu Francuzi su i zvanično poneli titulu šampiona sveta u melanholiji. U jednoj velikoj internacionalnoj anketi ubedljivo su savladali sve svoje protivnike i proglašeni su za najtmurnije i najtužnije ljude na planeti. Da se zna - Francuzi su globalno veći pesimisti i bolji negativci od porobljenih Iračana ili okupiranih Avganistanaca

Mile Urošević,

dopisnik iz Pariza

 

U novogodišnjoj noći po svim metropolama sveta praštao je vatromet, jedino u Parizu nije. Ama ni petarda nije bačena! Policija trenira strogoću, a ovo vatreno oružje ovde je strogo zabranjeno. K'o vele, kad počne da se puca više se ne zna ko roka ni odakle dolaze eksplozije. U Parizu vlada strah. U Lionu, u Marselju, u Strazburu, svuda je prpa, bato, od atentata. Cvikaju od raznih drogiranih pijandura, od psihopata, od muslimanskih integrista, od arapskih kamikaza, plaše se crnaca - a pomalo i sopstvene senke. I ona je tamne boje. Tokom lude noći većina nije ni izlazila da se veseli.

Gledali su TV. Ostalim vikendima i raznim pijanim praznicima takođe nema raje ko što nekad beše. Lokali su k'o džepovi, poluprazni. Svugde je mirno, po kafanama, diskaćima i drugim mestima za izlaske. U gradu svetlosti i noćnih ludovanja vladaju apatija i potištenost. U drugoj novinarskoj anketi Pariz je u novembru prošle godine proglašen za najdosadniji velegrad Evrope.

Melanholija

Grad noćnog života postao je grad dosade. Sami anketari za ovakvo stanje krive zakon o zabrani pušenja. Niko neće da ga kafedžije maltretiraju i da svaki čas izlazi na ulicu da zapali po jednu. Pa i same komšije odmah zovu policiju jer ne mogu da spavaju od pušača ispod prozora. Pored ovakvih tehničkih detalja, ima i ekonomskih razloga.

Cene su otišle nebu pod oblake. Od Nove godine sve je ripilo kao nikada do sada, a posla nema. Bar nema više onog tradicionalnog, laganog i dobro plaćenog, u kojem se uglavnom komanduje strancima. Na takve se rabote narod navikavao vekovima. Ekonomska kriza je svugde velika, ali kao u Francuskoj izgleda nigde nije. Tako svi ovde misle. A i da nije tako, Francuzima to nije bitno, jer njih zanimaju samo lična i personalna kriza, individualna besparica i besposlica. Svakome je poznato da se i bez ovih anketa zna ko nosi zlatnu medalju u individualizmu i samoljubivosti. Sada su Francuzi zaradili još jednu. Pred samu Novu godinu Francuzi su i zvanično poneli titulu šampiona sveta u melanholiji.

Ovo je zaista iznenađujući rezultat za mnoge u svetu, ali ništa novo za one koji žive u Francuskoj i dobro poznaju situaciju i mentalitet samih ljudi. Velike svetske agencije za statistiku izgleda da su dobro videle.

Koliko šta vredi

Mnogi se pitaju šta je uzrok ovakvoj promeni mentaliteta jednog naroda koji je svetu doneo vek svetlosti, nauku, umetnost, demokratiju, ljudska prava, šampanjac i ljubav na francuski način. Kako je moguće da se moral jednog naroda spusti u cipele, i to u prelepoj zemlji u kojoj plate i penzije stižu redovno, u kojoj je standard na visini, socijala "najbolja na svetu", klima umerena, i o kojoj maštaju milioni ljudi. U čemu je onda stvar?

Debata prouzrokovana rezultatom ove tradicionalne ankete koja se sprovodi na kraju svake godine, u Francuskoj još nije zaključena i svako ima drugo objašnjenje za tugu francusku, koja se polako kreće po moru beznađa. Jedan psiholog primetio je da su Francuzi veoma prepotentan narod, i da je tamo svako zaljubljen u sebe. Francuzi toliko cene svoju malenkost da su ubeđeni da za uzvrat ne dobijaju ni polovinu onoga koliko vrede. Na poslu ili u ljudskim odnosima, sve je premalo plaćeno ili uzvraćeno. Ništa im ne valja i niko im nije ni do kolena, pa su očajni kao najkulturniji i najsposobniji narod. A u mnogo čemu su najbolji. Oni su najproduktivniji radnici na svetu, najkvalitetniji stručnjaci, najbolji ljubavnici i, što jes' - jes', najlepši narod Sunčevog sistema. Najneobičnije je što mnogi zaista tako i misle, i upravo zbog ovog saznanja i padaju u depresiju. Nema ko da sve ovo primeti. Nema ko da ih pohvali. To je bar pretpostavka koja se u nekim TV-debatama provlačila kao lajtmotiv.

Druga teorija o razlozima francuske tuge političke je prirode. Dijagnoza dolazi od strane ekstremne desnice koja uporno ponavlja da su Francuzi, malo-pomalo, izgubili državu, i to bez zrna baruta. Stranci vladaju a svaka kontestacija zakonom je zabranjena. Od Evropskog parlamenta koji vedri i oblači u zakonodavstvu, do raznih nevladinih organizacija i lobija takozvanih vidljivih manjina koji se istim zakonima služe da ograniče slobode.

U zemlji Voltera i Viktora Igoa vlada veoma nezdrava situacija, u kojoj niko ne može da kaže šta zaista misli. Pogotovo ne sme da se primeti da su Arapi i Crnci, Afrikanci i Azijci, Kinezi, Poljaci ili Rumuni, zauzeli veliki deo životnog prostora zemlje ljudskih prava i doneli svoja nova pravila i običaje. Ko primeti tako nešto zreo je za sud, pa bio on i najpoznatiji novinar ili sociolog koji se usudio da javno primeti činjenicu svima poznatu - da su zatvorenici po francuskim apsanama većinom tamnoputi i kovrdžave kose. Rasizam je efektivno svugde veoma prisutan, ali zakonom strogo zabranjen.

I sad, ko digne glavu - ode glava, tvrde nosioci ovog objašnjenja francuske tuge. OK, ne ide glava u pravom smislu reči, ali može da se izgubi posao, da se plati kazna o-ho-ho... a ponekad da se zarade i  batine, uhu-hu...! Zavisi koliko se ko i kome zamerio. Ponekad mu mladi iz predgrađa zapale auto ili kuću, ali i te statistike su zabranjene. Da se mladi iz predgrađa ne bi takmičili ko će da obori rekord i palili više nego što se toleriše. Oko 500 automobila za jednu noć je neka sredina, ne bi trebalo da se radi više... Najteži prekršaj je da se kaže ko su i našta liče ti mladi iz predgrađa. I kako sad da se Francuzi vesele?

Operacija uspela, pacijent umro

Treći misle da je za sve kriva televizija. Već predugo su TV-informacije prava crna hronika. Nigde dobre vesti, nigde veselja i bezbrižnosti koji su dugo bili simbol Francuske. Evo malog izbora udarnih vesti koje se ponavljaju po ceo dan i noć na dvadesetak francuskih kanala koje gleda raja. Otrovni lek za mršavljenje mediator već nedeljama je glavna tema svih razgovora. Ali se saznalo i za druge manipulacije bogatih farmaceutskih laboratorija. Lekovi u Francuskoj ubiju oko 20.000 ljudi godišnje. Oko 5.000 raznih preparata ili je štetno, ili bez ikakve koristi za pacijenta.

Postoji i problem predsedničkih izbora na Obali Slonovače. Tamo živi bar 15.000 Francuza koji mogu postati taoci ako izbije građanski rat. Još gore je u Tunisu. Ukupno u Africi ima preko 50.000 Francuza. I kako sada reagovati ako se zna da Francuska zvanično podržava i korumpira tuniskog diktatora, kao i mnoge druge u svojim bivšim kolonijama.

Predsednik Ben Ali je već 23 godine na vlasti, što nije baš tipično za demokratiju bilo koje zemlje. Francuska vlada se pravi luda, gluva i slepa, i pokušava "da udavi ribu", kako se to ovde kaže, i da uguši aferu nekim drugim aferama. Godišnjica zemljotresa na Haitiju idealna je prilika da se zauzme medijski prostor. Francuska je prvak sveta i u samoubistvima. Svake godine se 160.000 pokušaja samoubistava završi sa bar 12.000 mrtvih. To je tri puta više nego sve žrtve saobraćajki u zemlji koja broji 70 miliona stanovnika. Samoubistva na radnim mestima, samoubistva mladih, samoubistva prezaduženih, i samoubistva bolesnih i bednih.

I tako, bla-bla-bla od jutra do mraka, Francuska je obaveštena minut po minut o požarima, sudarima, epidemijama, ubistvima i otmicama, o atentatima i novim zakonima o zatvaranjima preduzeća i otpuštanju radnika. Rak, sida, grip A, i stotinu drugih opasnosti na sve strane. Svaki dan ima svoju hit-paradu najtežih momenata i surovih sudbina.

Evo, na primer, ovih dana ubijen je 53. francuski vojnik u Avganistanu. Ovaj rat, koji je u Francuskoj želeo samo Sarkozi da bi se dodvorio Americi, ima i u Francuskoj i svoje indirektne žrtve. Osam talaca još uvek je u rukama Al-Kaide, a dva nova u Nigeriji ubijena su na veoma sumnjiv način. Ljudi su oteti i ubijeni samo zato što su Francuzi. Danas je došlo vreme, kako je to rekao jedan politikolog, da svaki Francuz predstavlja potencijalnu metu. Za Al-Kaidu u Africi, i posebno u Sahelu, svaki je Francuz jedan Sarkozijev vojnik koga treba eliminisati. Bilo gde da se nađe i bilo čime da se bavi. Samo zato što je Francuz, rekao je Matia Guider u jednoj emisiji na Petom kanalu. Užasna tvrdnja koja je ohladila i najflegmatičnije gledaoce TV-babaroge. Poslednja afera je naravno upravo ova. I dok se Sakrkozi šepuri da je zadao udarac otmičarima i hrabro odbio da igra njihovi igru i plaća reket za nove taoce, dotle se Francuzi pitaju - ko je zapravo ubio dva mlada Francuza u Nigeriji. Jesu li ih ubili otmičari ili francuske rakete iz helikoptera? Kako se stvari odvijaju, i autopsije i neka svedočenja potvrđuju, izgleda da se nije mnogo marilo za živote samih talaca. Važno je bilo da se kaže da Francuska više neće da pregovara. Nemcima su poslednjih godina oteli čak 32 ljudi i uvek su platili i spasli ih. Isto su radili i Italijani i Španci. Samo Francuzi na ovakav način spasavaju svoje. Pitanje je vrlo jednostavno i potpuno ljudsko. Mogli bi ga postaviti roditelji dveju žrtava u Nigeriji: da li bi Sarkozi bio tako odlučan i neumoljiv strateg u borbi protiv AKMI terorista i Al-Kaide da su njegov sin ili Karla bili u njihovom džipu.

Predizborna kampanja je u punom jeku. Nikada do sada nije počela tako rano kao ovoga puta. Punih godinu i po dana pre glasanja. Sarkozi računa na strah nadajući se pobedi obećanjima neumoljivog obračuna sa svim neprijateljima Francuske i demokratije uopšte. Magijom medija Francuzi mahom stoje iza ove odluke predsednika, sa teroristima se ne pregovara. Naravno, ako talac nije onaj koji odgovara na pitanje ili neko njemu blizak. I tako, dok je problema sve više na malim ekranima, svi misle samo na 2012. i sledeće predsedničke izbore. Samo na to misle, i svi do jednog. Svi bi da vladaju, i ne samo poznati političari već zaista i mnogi obični Francuzi, koji su ubeđeni da bi, kada bi bilo pravde, i oni trebalo negde da komanduju. Neki bi vrlo rado bili predsednici, što da ne? Zar to nije princip demokratije?

I evo, dodirnusmo tako i poslednju pretpostavku o razlozima francuske tuge i melanholije. Teško pada nemoć anonime, a svi ne mogu da vladaju, iako su mnogi ubeđeni da zaslužuje mnogo više nego što imaju. Ako ništa drugo, zašto mislite da i ja ne bih bio bolji predsednik od ovog koji sada vlada najtužnijom zemljom na svetu?

 

 

 

Jedan psiholog je primetio da su Francuzi veoma prepotentan narod, u kojem je svako zaljubljen u sebe. Toliko Francuzi cene svoju malenkost da su ubeđeni da za uzvrat ne dobijaju ni polovinu onoga koliko vrede. Na poslu ili u ljudskim odnosima, sve je premalo plaćeno ili uzvraćeno.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane