Natrag

Feljton

Feljton

Pero Zlatar: "Meta Pavelić - živ ili mrtav" (10)

 

Nema vlasti bez nepristojnih ponuda

 

   Decenijama pre knjige Pere Zlatara trajala su nagađanja i nedoumice čiji su hici pogodili ustaškog poglavnika Antu Pavelića na ulici Buenos Ajresa, gde se krio pod zaštitom Huana Perona. Pavelić je atentat preživeo, ali je od posledica ranjavanja kasnije umro u Madridu. Govorilo se da je iza svega stajala jugoslovenska Udba, koja je pola veka bila gospodar života i smrti svugde gde su živeli jugoslovenski politički emigranti.

Tabloid prenosi obimne izvode iz knjige Pere Zlatara, iz koje saznajemo šta se i ko se iza svega krio, kao i o vremenu u kojem se sve dešavalo

...

 

"Je li doktor Benzon i danas aktivan među ustašama?" - oglasio se Srećko.

"Jeste, ali više ni približno nije toliko uticajan i istaknut kao što je bio u Argentini. Ustaška emigracija u Venecueli je minorna u poređenju s argentinskom."

"Je li rekla-kazala o sentimentalnoj vezi Evite i Benzona poprimila šire razmere? Je li se uvukla među njene obožavaoce u narodu?" - zanimalo je Stevu.

"Koliko znam - nije. Benzon je nepoznat Argentincima pa im zato njegovo ime nije privlačno kao Onazisovo..."

"Zašto Onazisovo? Kakve veze on ima s Benzonom? - iznenadi se Stevo.

"Nema s Benzonom, ali imao je s Evitom Peron..."

"Nije, valjda, da joj je i Onazis bio ljubavnik?"

"Jeste, mada na drugačiji način."

"Ne razumem te. Kao da si počeo govoriti eskimskim jezikom..."

 

Ucena

 

"Krenuću od početka, druže Stevo. Argentinci su upoznati da je Eva Duarte pre nego što je upoznala Perona bila glumica emancipovanih pogleda na život. I da je - dok je u kriznim vremenima po Buenos Ajresu jurila uloge - imala ljubavne avanture, romanse, afere i flertove s režiserima, producentima, glumcima, moćnicima i njima sličnim. Daleko od toga da je ušla čedna u brak. Ali Evitina ispunjena prošlost nije smetala milionima njenih privrženih sledbenika. Ni onda kad bi, s vremena na vreme, na površinu indiskretno isplivalo ime nekoga s kim je u devojaštvu bila više nego bliska. Peron nikad, nijednim gestom nije pokazao da su ga uznemirili glasovi i glasine o njoj... Evita Peron je 1947, kao la primera dama de la nacion, boravila u Rimu, gde je pošla u audijenciju kod pape Pija XII. Nastanila se u vili na italijanskoj rivijeri i u subotu pozvala u nju brodovlasnika Aristotela Onazisa. Poznavala ga je kao najimućnijeg Argentinca, ali samo po čuvenju..."

"Otkad je Onazis Argentinac? Zar nije Grk?" - prekine ga Srećko.

"Dopusti da kažem nešto i o njemu kako bih upotpunio sliku... Aristotel Sokrat Onazis rodio se 1906. u Surimi, u Turskoj, kao sin malog trgovca cigaretama. Sa sedamnaest napustio je porodicu i u želji da se osamostali doselio se u Buenos Ajres, gde se zaposlio u telefonskoj centrali. Posle nekoliko godina rada, uprkos oskudnoj činovničkoj plati, spretno se snašao i podigao svoju fabričicu cigareta. A obogatio se tek kad je, odmah posle rata, u bescenje otkupio rashodovane američke ratne brodove i prepravio ih u tankere. Razgranao je poslove s prevozom nafte. Ne pamti se da je iko tako naglo namlatio milijarde kao Onazis... Evita Peron je, u nizu brojnih dobrotvornih akcija koje je pokretala za sirotinju, osmislila i jednu donatorsku za decu bez roditelja. Setila se Aristotela Onazisa, o kome je pročitala da u isto vreme kad i ona boravi u Rimu. U susretu u četiri oka i unutar četiri ćutljiva zida Evita je zatražila da u njen fond za siročad priloži deset hiljada dolara. I tada je Onazis drsko uslovio da će potpisati ček ali ako Evita pođe s njim u krevet. Ona je pristala na tu, nazovimo je tako, nedoličnu nagodbu. Može se poverovati da su oboje u prvim trenucima bili zatečeni. Evita njegovim drskim uslovom, a Onazis njenim brzim pristankom..."

"Kako je onda ta senzacija, ako se dogodila između četiri ćutljiva zida, kako kažeš, prestala da bude tajna?" - upita Srećko.

"Hvalisavi i častohlepni Onazis izbrbljao se pred novinarima kad se tri godine posle te večeri udvoje u Rimu sa svojim milijardama iselio iz Argentine u Monte Karlo. Rekao im je i više od toga. Da se i posle toga u Buenos Ajresu povremeno potajno sastajao s Evitom Peron i da su se strasno voleli. Ona nikad nije porekla tvrdnje da je onda, 1947, u Italiji, kao ranija glumica, čudesno odigrala ulogu kurtizane vrhunske klase. Jasno je kako je ta šokantna Onazisova ispovest punila senzacionalističke novine, ali je jasnije da nije mogla prodreti u Argentinu, kojom su sve čvršćim šakama diktatorski vladali Peronovi. On isturen pred svetom, a ona iz senke, kao njegova savest. I tek pošto je general Huan Peron bio zbačen, u Buenos Ajresu su u desetak feljtona i čak tri knjige objavljene pikanterije o idili predsednikove žene Evite i brodovlasnika Onazisa..."

Sada je Šiljo zaustavio Grabovčevo široko izlaganje:

"Znamo da je i danas, uprkos tome što je vojna hunta zaledila mit o njoj, Evita u očima običnih, malih Argentinaca ostala svetica. Jesu li se nakon saznanja da je bila Onazisova ljubavnica, njeni vernici razočarali u nju?"

"Većina nije poverovala. Uvereni su da je nekavaljersko i prostačko razvlačenje intime s Evitom bila Onazisova najsramnije smišljena laž. Pri tom su rekli da je grčki patuljak, el nano - tako su ga pogrdno častili - time lečio komplekse. Ali neobičniji su oni Evitini simpatizeri koji su tu priču prihvatili kao verovatnu. I nisu razočarani njenim pristankom da se poda, nego su ga prihvatili kao najplemenitiji postupak učinjen za dobrobit  uboge argentinske dečice. Istaknuti intelektualac, univerzitetski profesor anglistike, nepokolebljivi poklonik Evitinog kulta, s kojim sam o tome raspravljao u Buenos Ajresu, uporedio je njen čin s legendarnom odlukom grofice Marije Valevske, s početka prošlog veka. Ona je, po francuskom zauzimanju Varšave, posle otvorene ucene imperatora Napoleona I, koga je opčinila grofičina lepota, postala njegova ljubavnica i tako poštedela svoj poljski narod. Napoleon joj je zapretio da će surovo mučiti i kažnjavati koga god stigne, čak i žene i decu, ako mu se ne prepusti."

 

Veliki ispraćaji

 

Šiljo je podignutim palcem prikočio Grabovca i kao zabrinuto, ali uz podrugljiv osmeh na krajevima usana, rekao:

"Profesorova teza o Eviti i Onazisu potresa me do dna duše. No, iako je veoma poučna, predlažem da je više ne širimo... Jer sada nam, baćo, još samo treba da ožalimo našeg prevarenog zemljaka, ustašu zavodnika, doktora Benzona, zato što mu je ljubavnica Evita nabila rogove s brodovlasnikom." Zastavši na časak da se društvo prestane ceriti, Šiljo se potom seti: "Video sam u filmskom žurnalu da se na sahrani Eve Peron u Buenos Ajresu sjatilo više od dva i po miliona ljudi..."

„I ja sam pogledao taj žurnal. U Buenos Ajresu sam saznao kako je, pored ispraćaja kralja tanga Karlosa Gardela koji je 1935. poginuo u avionskom udesu, Evitin bio najmasovniji u Argentini" - potvrdi Predrag. "Pokojnicu su izložili u belom mermernom kovčegu, u ružičastoj zgradi Predsedništva zvanoj Casa Rosada. Prvoga dana u histeričnom stampedu tri hiljade ljudi bilo je povređeno, uz troje mrtvih. O njima su izveštači zaneseno javljali da su otišli u nebo za Evitom..."

Stevo Krajačić je još jednom želeo da pokaže da zna više od toga:

"Ne zameri, druže Predraže, što ti ponovo kidam nit, ali setio sam se šta mi je kazao drug Dušan Đurić, koji je bio naš otpravnik poslova u Moskvi u vremenima najzategnutijih jugoslovensko-sovjetskih odnosa, kad ga je tamo zatekla Staljinova smrt, 5. marta 1953. Dakle, ubrzo posle Evitine... Ispričao mi je da su strane diplomate procenile kako je na oproštaj Staljinu došlo oko četiri miliona ljudi i da ih je u gužvama, koje čuvari reda nisu mogli da zauzdaju, među pregaženima i ugušenima smrtno nastradalo više od hiljadu, dok se povređenima i ne zna broj. Duško mi je preneo da je njegov američki kolega, otpravnik poslova, tada domišljato izvalio kako se na sahrani na Crvenom trgu skupilo brojnije ljudstvo nego što ga je Josif Visarionovič uspeo pobiti za života, u čistkama. I da je tavarišč Koho ili Soso, kako su mu tepali u mladosti, eto, nastavio da ubija i posle svoje smrti. Duško, koji je odlično obavešten o događanjima u Kremlju, saznao je kako je grozno nepoverljivi Staljin tri dana pre nego što će se upokojiti naložio svom ministru smrti Beriji da KGB do jednog postrelja lekare iz njegovog konzilijuma. Nazvao ih je ubicama u belim mantilima jer su ga kao špijuni i plaćenici međunarodnog imperijalizma i cionizma svesno pogrešno lečili i ispisivali mu loše dijagnoze da bi ga bacili u grob. Revni Lavrentij Pavlovič Berija, koji je smesta uhapsio najuvaženije sovjetske profesore, poslušao bi hazjaina i smakao ih - da ga ovaj nije iznenadio. I njega i ostale najbliže saradnike. Ubrzo je otegao papke od izliva krvi u mozak, ali bez pomoći najodabranijih specijalista. Od kuršuma ih je spasao Nikita Hruščov, koji je  pre nego što je uklonio i potom likvidirao Beriju,  potpisao odluku o njihovom oslobađanju. Ali iz zatvora u Lubjanki izašlo je manje lekara nego što ih je ušlo, zato što dvojica nisu istrpela strahovita mučenja... Reći ću vam, amigos, još samo jednu zgodu s Duškom Đurićem. Kad je Centralni komitet službeno objavio da je umro Staljin, Duško je s diplomatskim korom - a tada mi, a ni Amerikanci zbog zahladnelih odnosa nismo imali ambasadora u Moskvi nego otpravnike poslova - pošao u sovjetsko ministarstvo spoljnih poslova da izrazi saučešće u ime naše Vlade i Partije. I dogodilo se čudo. Prvi put posle 1948. rukovali su se neki jugoslovenski i sovjetski državni funkcioneri. Dotle se nisu ni gledali, a kamoli pozdravljali i razgovarali. Okretali su glave poput nepomirljivo zavađenih bračnih drugova. Sovjeti čak nisu ni spominjali ime Jugoslavije. Andrej Višinski, šef njihove delegacije u Ujedinjenim nacijama u Njujorku 1950, kao što znate, umesto službenog naziva našu državu je nazivao - čudovišna zemlja! Tito je za Staljina i Kremlj bio gori od Goga, vladara đavolske zemlje Magog! I tako je naš Duško Đurić, kao poslednji dvoličnik, žalio zbog ogromnog gubitka za Sovjetski Savez, pa je i tronuto stegao ruku zameniku ministra spoljnih poslova Jakovu Maliku. A kod nas su dotle bučno proslavljali Staljinovu smrt. Sećam se jakog naslova iznad zaglavlja Pometa, splitskoga humorističkog lista: Krepa je Staljin.

Šiljo, koji je iznenada izgubio strpljenje, na to uzvikne:

"Jebeš ga, druže Stevo, ali ko o čemu, a ti stalno o Moskvi... Više i ne znam koliko puta smo večeras odlutali od Pavelića, zbog kojeg smo se sastali... Te zbog Stepinca i monsinjora Ritiga te sada zbog Staljina, Hruščova i Dušana Đurića... Sve mi ovo liči na udaranje krepanog magarca. Držimo se naše teme, majku mu..."

Šimurina i Grabovac su pocrveneli i oborili glave ne znajući šta bi od nelagodnosti, nevični da slušaju kako pukovnik podiže glas na generala.

 

Kult Evite Peron

 

"Je li ovo tvoj nervozni utorak, amigo" - upita ga napola preteće Stevo. Nije želeo da pokaže da se uvredio, ali ga jedva primetno besno ošine ispod oka.

"Oprosti, baćo..." - ovlaš mu se izvini Šiljo i, da vrati potok u korito, okrene se Predragu:

"Zanima me šta misle Argentinci, je li Eva Peron ikada računala da će posle muža ona postati predsednica Republike? Pročitao sam u Vjesniku prevod posmrtnog članka o njoj iz The New York Timesa. O Evi su napisali da je bila ambiciozna i inteligentna žena upečatljive lepote..."

"Zanimljivo, sve dok nije izgubila nadu da joj nema spasa, Evita Peron nije se javno izjašnjavala kako joj je stalo do vlasti. Radije je nametljivo vladala iz senke, što je narod osećao i cenio. A kad su je vrhunski specijalisti suočili s neizlečivom bolešću, Evita je otprilike godinu dana pred smrt najavila da će se kandidovati za potpredsednicu Republike. Tada je izgovorila reči koje su ostale kao njena oporuka Argentincima. Prepisao sam ih iz jedne od bezbrojnih knjiga izašlih o njoj."

Sada je i Predrag, sledeći Stevino ispomaganje citatima, iz svoje beležnice pročitao Evitino obraćanje naciji: Želela bih da istorija kaže tek jednu stvar o meni: Uporedo s generalom Peronom živela je i žena, žena koja ga je naučila šta su potrebe i šta je nada naroda, a njeno ime bejaše Evita.

"Ali, Evita Peron nije postala potpredsednica..." - upade Srećko.

"Nije prošla zato što se vojni vrh, uprkos Peronovom zauzimanju, usprotivio njenoj kandidaturi" - reče Predrag. Ispisano je i prepričano hiljade priča o Eviti. Njeno užasno bolno i mučeničko kopnjenje uklopilo se u Peronovu kampanju za drugi predsednički izbor. Pobožni narod hrlio je u crkve i danonoćno molio za Evitino isceljenje. Kako su crkve bile pretesne da prime milione vernika, oltare su postavljali i na trgovima, pa su se masovne molitve pretvarale u predizborne skupove. Jedan od primera koji pokazuje koliki je bio kult Evite Peron bile su opsade ambulanti, bolnica i klinika, kada su stotine hiljada Argentinaca davale krv u slučaju da joj zatreba.

Poput mobilizacije, u fabrikama, preduzećima, školama i na fakultetima u Buenos Ajresu i okolini isticani su spiskovi ljudi koji će određenog dana i sata hodočastiti pred bolnicu u kojoj je Evita gubila bitku s leukemijom, da mole Boga za njen spas. Izbori su bili zakazani za februar, a slogan: Ko ne glasa za Perona, izdaće domovinu! - kao sveta zakletva i vojnička zapovest ulazio je u sve pore. Odjekivao je od La Plate do Patagonije i od Salte do najjužnijega grada na svetu koji je u Ognjenoj zemlji, a ime mu je - priznajte, drugovi, da niste čuli o njemu - Ušuaja. Evita je pred filmskim kamerama ubacila svoj listić iz bolničke postelje kad su joj doneli biračku kutiju. To joj je bila poslednja odigrana uloga. I pola godine nakon što je Peron bio ponovo izabran za predsednika, s najpremoćnijom većinom dotle zabeleženom u argentinskoj izbornoj istoriji, Evita Peron je umrla 26. jula 1952. Dakle, ubrzo će joj četvrta godišnjica... Pričao mi je domar ambasade da je cela zemlja očajavala i bila zavijena u crno. Crkvena zvona su zvonila bez prestanka. Peron je objavio jednomesečnu narodnu žalost. Saobraćaj u haosu, taksisti nisu želeli da voze od tuge, a trgovine zatvorene. U hotelima i restoranima nikoga ko bi radio. Jedan od naših savetnika, koji je stanovao u hotelu Conquistador, žalio se kako je sebi kuvao u hotelskoj kuhinji, služio se hranom i pićem i umesto sobarica sam spremao sobu - jer osoblje danima nije dolazilo na posao. U tome mrtvilu samo su cvećari radili u tri smene. S radio-stanica slušala se tužna klasična instrumentalna muzika, a jedine vesti bile su o Eviti Peron: beskonačno su ponavljali njenu biografiju, čitali telegrame saučešća iz Argentine i sveta, puštali izjave poznatih i nepoznatih o njoj, obaveštavali o ceremonijalu na sahrani... Najstrašnije stvari po Evitu dogodile su se nakon što je konzilijum, koji je bdeo nad njome, saopštio predsedniku Huanu Peronu da joj ne preostaje više od tri dana života. Koliko je bio zaljubljen u nju i opčinjen njenom harizmom, Peron im je naložio da je balsamuju i sačuvaju za večnost. Lekari su joj, dok je ispuštala dušu, ubrizgavali hemikalije kako se unutrašnji organi i meso ne bi raspali. Evita je umirala u najstrašnijim mukama, ali joj, uprkos tome, nisu smeli davati lekove za ublažavanje bolova da ne oštete telo i sačuvaju ga od raspadanja. Balsamovanje je izvanredno uspelo.

Video sam Evitu Peron u sarkofagu, u mauzoleju, koji je na sredini puta od međunarodnog aerodroma do centra Buenos Ajresa, otprilike na dvadeset petom kilometru. I ma koliko da vam se moje poređenje učini detinjastim, pomislio sam kako sam kao mulac tako zamišljao usnulu lepoticu iz Andersenove bajke..." Predrag je pokretom koji je upio od Steve sklopio beležnicu i popio ostatak viskija: "Vojna hunta, koja je lane smenila Perona, zaključala je Evitin mauzolej uprkos nezadovoljstvu naroda. Izgovorili su se tobožnjim strahom da joj neprijatelji peronizma ne oskrnave telo, pa je zato sada čuvaju jake straže. Govore i o popravkama na urušenom zdanju, ali na tu farsu niko nije naseo. A pred polazak sam čuo da će ga ponovo otvoriti."

 

Apokaliptična panika među ustašama

 

"Sudeći po obaveštenjima iz Argentine, vojna hunta je jako pritegla Pavelića i ustašku emigraciju koja više nije tetošena kao za Peronove ere..." - oglasi se Stevo.

"Pavelić i ustaška organizacija posle Peronovog pada prošli su dramatične dane, delom zahvaljujući diverzijama nas iz ambasade. Ali počeli smo im kačiti đavola na zid i pre nego što je srušen Peron..." - krene s milopojkom Predrag.

"Šta ste im učinili?" - upita Stevo.

I pobune protiv Huana Perona krenule su prošlog leta, tri meseca pre njegovog svrgavanja. Pred zgradom Kongresa u Buenos Ajresu 11. juna zapaljena je argentinska zastava, a mi smo iskoristili vezu s novinarom iz provladinog dnevnika Demokracia pa smo s njim dogovorili da u svom uvodniku taj varvarski akt pripiše hrvatskoj političkoj emigraciji. Kao, tobož, ona je bila povezana s tadašnjom opozicijom i izazivala je pometnju u narodu. Pet dana potom okrenuli smo stranu pa smo štampali nepotpisani letak da je veći broj ustaša - plaćenih legionara Peronove najmilitantnije jedinice Alianza Libertadora Nacionalista - učestvovao u paljenju crkava. Naši ubačeni saradnici uverljivo su puštali glasine da je u sukobima s opozicionim pobunjenicima poginulo tristotinak ustaša koji su branili mrski Peronov diktatorski poredak. Krišom smo sročili i listu četrdesetorice vodećih ustaša i prodali je kao ekskluzivnu vest u dvoje novina u Buenos Ajresu - da će sve njih, posle očekivanih promena koje su na pomolu, buduća nova vlast pozatvarati i izručiti ih Jugoslaviji zato što su fašistički ratni zločinci. Ta hajka je stvorila apokaliptičnu paniku među ustašama. Delovali smo po načelu: vruće-hladno. Najpre za Perona, a onda protiv Perona.

U nedeljniku Esto es plasirali smo izmišljeni podatak da su kondotjeri Hrvati iz sedišta Alianze podmuklo pucali po antiperonističkim protestantima. I da je njih, za mesečnu platu od čak 6.000 pezosa, navodno isplaćivanu iz Peronove državne blagajne, lično vojnički obučavao poglavnik Ante Pavelić. Pridodali smo im još gomilu teških tereta na zlu sudbinu nakon što smo, doduše uz pozamašna sredstva, pokrenuli argentinski nedeljni list. A taj je posle prevrata žučno krivio ustaše da su stajali na Peronovoj strani, što je, naravno, izazvalo neraspoloženje hunte prema njima. U nizu emigrantskih glasila u Americi i Evropi zagrizli su na naše podvale i objavili podmetnute priloge o destruktivnoj delatnosti argentinskih ustaša, čime su pojačali ionako velike stresove u njihovim redovima."

                                          Nastaviće se

 

 

 

 

 

 

Evita Peron je, u nizu brojnih dobrotvornih akcija koje je pokretala za sirotinju, osmislila i jednu donatorsku za decu bez roditelja. Setila se Aristotela Onazisa, o kome je pročitala da u isto vreme kad i ona boravi u Rimu. U susretu u četiri oka i unutar četiri ćutljiva zida Evita je zatražila da u njen fond za siročad priloži deset hiljada dolara. I tada je Onazis drsko uslovio da će potpisati ček, ali ako Evita pođe s njim u krevet.

 

 

 

 

Grozno nepoverljivi Staljin je tri dana pre nego što će se upokojiti naložio svom ministru smrti Beriji da KGB do jednog postrelja lekare iz njegovog konzilijuma. Nazvao ih je ubicama u belim mantilima jer su ga kao špijuni i plaćenici međunarodnog imperijalizma i cionizma svesno pogrešno lečili i ispisivali mu loše dijagnoze da bi ga bacili u grob.

 

 

 

 

Krišom smo sročili i listu četrdesetorice vodećih ustaša i prodali je kao ekskluzivnu vest u dvoje novina u Buenos Ajresu - da će sve njih, posle očekivanih promena koje su na pomolu, buduća nova vlast pozatvarati i izručiti ih Jugoslaviji zato što su fašistički ratni zločinci.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane