Natrag

Epizoda 42

Epizoda 42

 

Nismo mi od juče

 

Autor: Zoran Milojević

 

 

Zli jezici tvrde da je Boris Tadić čestitao Novu godinu Ivi Josipoviću pesmom "Oprosti mi, pape", Milu Đukanoviću pesmom "Ko te ima taj te nema", Nadi Kolundžiji pesmom "Osmehni se, draga, na rastanku", Vuku Jeremiću pesmom "Idu suze, je l ideš i ti". Ti isti jezici šapuću da Velimir Ilić, kad god sedne pored Vojislava Koštunice, voli da mu peva na uvce "Ako te upita neko šta sam ti bio ja, reci mu prijatelj samo, ne mora sve da zna". A po raznim kuloarima kolaju priče da je Tomislav Nikolić dobio muzičku razglednicu od nepoznatog pošiljaoca sa pesmama "Čekaj me, ja ću sigurno doći" i "Čekaj me, još malo ima do povratka moga".

Nobelovu nagradu za mir dobio je kineski separatista koji želi rastakanje Kine. Za 2009. ju je dobio Barak Obama koji je odmah poslao još trideset hiljada vojnika u Avganistan. Za 2008. ju je dobio Marti Ahtisari za rastakanje Srbije. Za 2011. odmah predlažem Hašima Tačija i Srbe koji su mu pružili ruke, da bi uz njegove krvave pravili vladu. Uslov je da Hašim obeća da neće više vaditi ljudske organe, osim organa iz šlica Baraka Obame.

Fejsbuk, gugl i seks su najtraženiji termini na internetu u 2010. godini. Knjiga, razum i ljubav nisu u sferi interesovanja. Ovu vest srpski domaćini nisu ni shvatili ni prihvatili. Ko je slep, on je slep! A ko je slep kod očiju, za njega je sve opasno. Za mladost srpsku - posebno.

Valja se polako januar 2011. godine, a mi se opijamo "evropejstvom" i unosimo se sve dublje u njega. To je svet lep i umiven, ali ima kvarne zube i nosi prljave potkošulje ispod skupocenih "firmiranih" košulja. U tom svetu je Elton Džon sa svojim "partnerom" dobio dete uz pomoć "surogat-majke". Neka je dete živo i zdravo! Kopka me našta bi ličilo zajedničko dete Hašima Tačija i Mila Đukanovića, a da "surogat-majka" bude Hilari Klinton? Dete bi bilo nasmejano, ali ne bi umelo čisto da izgovori "r", volelo bi tuđe organe i uživalo u čarima šiptarsko-kosovske demokratije.

Ulazi u kafanu mrzovoljni Drakče bakalin, seda za sto, pa nervozno prebira po računima koje je upravo platio. Tek posle dva gutljaja raskravio se pa priča: "Samo nas jedna plata deli od bankrotstva". Onda otpi još gutljaj, pa mirno izreče: "Tako ti je to kad živimo u državi koja bi da radi kao motor sa unutrašnjim sagorevanjem, a da gorivo koristi sa spoljašnje strane". Odvaži se Cale Bugarin da mu se požali: "Nešto sam jutros kucao nekim rumunskim čekićem, koji se odvoji i tresnu me po čelu". Gleda ga Drakče pa izgovori: "Bolje da te je udarila srpska tojaga". "A što?" "Zato što ste vi Bugari među prvima priznali Kosovo!" Cale gunđajući ustade, a Drakče ga upita: "Gde ćeš?" "Idem kući", odgovori Cale ljutito. "Šta ćeš kući, kad te tamo svi znaju? Sedi da gucnemo još po jednu". Cale ne reče ništa, samo sede do Drakčeta i tiho progunđa: "Zajedno smo nepodnošljivi!" Za to vreme Mića Negotinac i Tića kafedžija prelistavaju novine. Mića ih sklopi: "Bogami, i za one pune para došla zima. Ali za čoveka nema zime dok ga ne pokrije inje i ne počne da cvokoće". Na to Tića kafedžija konstatuje: "More, brinem se za ove što uče škole". "Što?", pita Mića Negotinac. "Ko uči - znaće, ali ko krade - imaće!" Svi uzdahnuše i udubiše se u svoje misli.

Na Kosovu ništa novo. Pseudodržava stvorena uz NATO-bombe sve više postaje "bolesnik sa Balkana", koga podržava anatomija morala koji stvara vreme u kojem ljudima nije potrebna glava.

Sačuvajte osmeh na licu i oči u glavi kako biste videli čemu se smejete.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane