Do koske

Dinkićevci: bahatost koja dobija dimenzije državnog i političkog puča

 

Kaligule

 

O čemu govore poslednji ispadi najboljih učenika Dinkićeve moralne i političke škole

 

Ana Borković

 

 

Odlazak ministra zdravlja Tomice Milosavljevića, i pored suprotnih tvrdnji, nije veliki korak ni za njega lično, ni za državu Borisa Tadića koju je šamarao kako je stigao i koliko je kondicije uspevao da skupi, ni za Mlađana Dinkića, šefa bande, stranačkog i kuma sveopšte i dominantne sive ekonomije, pa i sive medicine, zasnovane na sivom kriminalu u sivoj državi, programiranoj po potrebama i znanjima sivih mozgova, koji su van svekolikog sivila samo zakržljali moždani patrljci.

Reč je o tome da bivši Milosavljević, čak i u birokratskim dimenzijama, nije bio nikakvo čudo od birokrate niti nezamenljiv aparatčik kakvi su u specifičnim okolnostima znali da u svom fahu naprave prava čuda dostojna genija (kao što bi neko neupućen mogao da zaključi na osnovu tolikog silovateljskog staža). Čovek je, jednostavno, narodskim rečnikom rečeno, bio neprejebiv u bahatosti i, u konkurenciji najbezobraznijih, čovek bez obraza, a sve to u količinama predoziranim čak i za srpske kaubojske prilike. Za skoro deceniju njegovog skalpiranja srpskog zdravstva niko nije uspeo da mu u lice baci toliku količinu govana koliku ovaj nije bio u stanju da jednim autoritativnim lizom smaže pred milionima svedoka ili je naprosto skine i baci na nekog drugog. Pokazalo se da psihijatrijski problem u vezi sa ovim kadrovskim rešenjem prevazilazi sve zdravstvene probleme kompletnog srpskog zdravstva.

Da slučaj Milosavljević nije priča ni o kakvoj medicini (ponajmanje je o njemu lično), a pogotovo ne o komplikovanom zdravstvenom sistemu, nego, definitivno, o degenerisanom političkom moralu promovisanom upravo u Milosavljevićevom matičnom političkom miljeu, tačnije u moralno-političkom kodeksu Mlađana Dinkića, pre svega, ponašanje kuma Dinkića, koji je sve manje za posmatranje a sve više za - urgentno vezivanje. U vezi s tim je, van svake sumnje, i "iznenadna" ostavka kakve su do sada kod Milosavljevića imale tretman političkog toalet-papira.

Ta "vladajuća" bahatost (čitaj: pljuvanju narodu direktno među oči) ne ogleda se toliko u desetinama strašnih afera u, na primer, zdravstvu, teškim stotinama miliona evra i hiljadama ljudskih života, niti u onim (2-5) milijardama evra doniranim od međunarodne zajednice za kojekakve zdravstvene projekte, akcije i institucije a nestalim u promašajima, direktnim krađama ili utajama u "višem" (partijskom ili državnom) interesu. Ogleda se u činjenici da je dosadašnji ministar celokupnu javnost i stotine hiljada bolesnika za koje je i lično odgovoran otpilio 2,5-minutnim odjebavajućim vređanjem zdravog razuma svakog ko je kročio u neku zdravstvenu ustanovu u Srbiji. Ogleda se u izrazima gađenja, podrugljivom i uvredljivom podsmehu prema kritičarima i komentatorima, kojim je njegova partijska i koleginica iz vlade, Snežana Samardžić-Marković (koja je od sporta napravila ubitačniju karikaturu nego Milosavljević od zdravstva), delegirana da na jednoj TV komentariše ostavku svog partijskog druga, propratila svako pitanje o Milosavljevićevoj odgovornosti za bilo šta što je u vezi sa zdravstvom. Ogleda se u činjenici da poslanica Suzana Grubješić, sa pozicije člana predsedništva nekih Ujedinjenih regiona Srbije (privatne of-šor političke kompanije Mlađana Dinkića, koje ni devet meseci nakon navodnog osnivanja nema na spisku registrovanih, dakle legalnih, političkih organizacija na sajtu Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu), najavljuje da će stranka G17 plus uskoro odlučiti o novom ministru zdravlja (što znači em da je celokupan "zdravstveni sistem" samostalna trgovinska ambulanta aktuelnog ministra ekonomije, em da po toj logici svaka ovca koja uđe u taj privatni obor ima pravo da po njemu balega koliko, kako i kad hoće). Ali, naglašava ona, i što je najvažnije, Milosavljević "ostaje član predsedništva Ujedinjenih regiona Srbije", kako rekosmo fantomske neregistrovane političke kompanije, kojom bi pod hitno trebalo da se pozabave bezbednosne strukture države (ako to već nisu učinile povodom vršljanja, tačnije okupacije najviših pozicija u zdravstvenom sistemu od strane munovaca i sajentologa). 

Dok se na jednoj strani događa Milosavljević, istovremeno na drugoj sprdnju od države i njenog celokupnog ustrojstva pravi lično šef Dinkić. Opsednut đavolom zvanim strah za vlastiti život posle skorog silaska s vlasti i posle svega što je sa visina te vlasti učinio, Dinkić poput kakvog poludelog Robina Huda otima od domaće sirotinje i crno ispod noktiju i beskamatno poklanja što svetskim multinacionalnim kompanijama (čiji su bakšiši i provizije veći od srpskog budžeta), što kojekakvim međunarodnim investitorskim protuvama, očekujući kad-tad i kako-tako neku korist za sebe kad već nikakve koristi, pored sveopšte štete, nema za sve bedniji narod.

Servilnost i darežljivost o trošku svih građana Srbije prema Fijatu (teška više stotina miliona evra) samo je bleda, očigledna manifestacija pojave koja je mnogo dublja i tragično sudbonosnija. Tako, na primer, Dinkić pred kamerama, dakle pred znakovima državne punomoći, a pod barjacima nekih Ujedinjenih regiona Srbije, u toku dana svedoči i u ime vlade potpisuje ugovor o gradnji fabrike slovenačkog Gorenja u Zaječaru da bi se odmah potom saznalo zbog čega tu fabriku nije "dodelio" Valjevu, ali i da za takvo što nije imao dozvolu vlade (tačnije, imao je negativan stav vlade po tom pitanju). Ispostavi se da je Dinkić dozvolio sebi da jednostavno uzurpira nadležnost vlade u celini, time namerno i svesno napravi pravu pometnju u vladi i među koalicionim partnerima (i budale od njih), koji, da bi spasli stvar, tačnije i sami ostali u sedlu, u telefonskom kontaktu aminuju politički puč i neverovatnu bahatost, što je samo blaži izraz za svojevrsno kriminalno divljanje po političkom i državnom sistemu. Privatna država je Dinkićevo srednje ime i uža specijalnost.

Javno uživanje u vlastitoj bahatosti, na način promovisan priznanjem da je svetsku, desetine miliona evra i stotine hiljada radnih sati tešku lažnu operaciju "besplatne akcije" smislio da bi pomogao Tadiću da pobedi na predsedničkim izborima, kao i odnos prema Milosavljevićevoj ulozi u strašnoj krizi u kojoj smo sve doblje, govori o visokom stadijumu moralne insuficijencije, slične onoj po kojoj prepoznajemo Kaligulu ili Nerona. A onda je sve jasno.

 

 

 

 

 

Kad se bolje pogleda, malo je koji od diktatora i samozvanaca koji su tokom istorije uzurpirali vlast, obezglavljivan ili bio primoran da beži zbog diktature kao takve. Svima je glave došla opsesivna potreba da se, ne samo prema potčinjenima, počnu bahato ponašati i prema sopstvenoj diktaturi.