Albanci

Uoči prvog popisa stanovništva na Kosovu koji će biti sproveden u periodu od 1. do 15 aprila 2011.

 

Seobe albanskih Čarnojevića

 

  Predstojeći popis stanovništva na Kosovu otvara pitanja ne samo ilegalne i nenormalne imigracije, koja na Kosovu predstavlja trajno stanje, nego i, možda još i više, ozbiljnog masovnog bežanja Albanaca sa Kosova, nezadovoljnih novom državom, njenom vlašću i njenim perspektivama. Upravo to bežanje najznačajniji je i najbolniji indikator evropskim i svetskim roditeljima kosovske nezavisnosti da su tokom porođajnih radnji neku ili više njih jednostavno i nedopustivo preskočili   

 

Nikola Vlahović

 

 

Kosovo je 2002. godine imalo oko dva miliona stanovnika od kojih su većina bili Albanci (88 odsto), zatim Srbi (sedam odsto) i neznatan procenat Bošnjaka, Roma, Crnogoraca, Turaka i Hrvata. Ako je ovaj podatak tačan, a više različitih izvora govore da je tako, to znači da je oko 700.000 ljudi posle odlaska srpske vojske i policije na Kosovo ušlo ilegalno jer je u međuvremenu za toliko uvećan broj stanovnika.

Ovo će najverovatnije potvrditi i prvi sledeći popis stanovništva koji će na Kosovu biti sproveden od 1. do 15. aprila 2011. godine, i to pod pretpostavkom da sve bude rađeno pod strogim monitoringom evropske administracije koja bi, poučena lošim iskustvom sa poslednjih izbora, morala biti dvostruko opreznija i isto toliko spremnija da prepozna sve moguće i nemoguće prevare koje je tamo budu čekale.

Odakle su "novi građani" Kosova doseljeni posle 1999. godine, to je već druga priča, ali nije teško zaključiti da je najveći broj njih došao iz dva pravca. Došlo je i do masovnijeg povratka Albanaca koji su živeli u evropskim zemljama kao emigranti, ali i do novog useljavanja Albanaca iz Albanije.

Takođe, trebalo bi očekivati da će rezultati popisa stanovništva na Kosovu koji se prvi put sprovodi posle nasilnog odvajanja od Srbije, pokazati koliko je kreatorima ovog paradržavnog projekta bilo stalo da brojem stanovnika pokažu kako Kosovo ima kapacitet da bude država.

Naglo uvećanje broja Albanaca nakon proterivanja Srba, i stare optužbe da su KFOR, lokalna i međunarodnu policiju potkupljivani drogom, ženama i novcem kako bi otvorili granice za ulaz sunarodnika iz Albanije, svakako će biti tema, ništa manje teška i mračna nego što su danas optužbe izvestioca Saveta Evrope o monstruoznim zločinima pod zaštitom i u organizaciji pojedinih albanskih vođa. A takve dokaze imaju i bivši službenici EU i OUN, koji znaju kako su otvorene granice za masovno useljavanja Albanaca sa svih strana, i isto tako masovno zaposedanje srpske imovine. Oni su još uvek nespremni da svedoče o ovim događajima. 

 

Neviđeno kriminalno preduzeće

 

Zločini Miloševićevog režima poznati su celom svetu, pa je otvoren i izvestan propagandni teren za dopisivanje tih nedela, čak i tamo gde ih nikad nije ni bilo. Ukoliko popis stanovništva na Kosovu bude sproveden kako treba, biće to važan element u mozaiku albanskih zločina nad Srbima, koji otrežnjena evropska administracija upravo počinje da sklapa.

Ne treba zaboraviti ni to da su desetine hiljada Albanaca koji su otišli kao emigranti u zemlje Evropske unije, vraćani kao državljani Srbije, i to u procesu readmisije. Mnogi od njih otišli su u emigraciju još devedesetih godina (u vreme Ibrahima Rugove), ali su masovno vraćani natrag. Samo je u jednom administrativnom potezu (sredinom protekle decenije) Nemačka vratila 10.000 ljudi na Kosovo, ali su se mnogi od njih na razne volšebne načine, kupujući dokumente nekih novonastalih zemalja članica Evropske unije (poput Bugarske i Rumunije), vraćali.

I tu vrtešku odlazaka i dolazaka, masovnih transporta, uglavnom na privremeni ili stalni boravak u druge zemlje, najviše koriste albanski državotvorci na Kosovu sa ciljem da celom svetu pokažu kako je reč o jednoj brojnoj i samostalnoj naciji koja ima pravo na samoopredeljenje. Ali, ono što ovde nije sporno jeste tehnologija brojnih prevara kojom je Kosovo stvarano kao država i kojom je osvajana politička vlast i uspostavljana kontrola nad jednim kriminalnim preduzećem neviđenim u savremenoj Evropi. U toj tehnologiji važnu ulogu igra i manipulacija brojem stanovnika. Ni vlasti u Prištini ne mogu znati pravi broj Albanaca sa Kosova koji su naglo stekli nekakav status u ovoj na silu stvorenoj državi, ali znaju da im je ta masa bila preko potrebna kao dokaz veličine žrtve i veličine problema.

Izvesno vreme opstruiran je i popis u opštinama na jugu Srbije sa u to vreme (2002. godina) većinskim albanskim stanovništvom, pa je tako ondašnji predsednik Odbora za ljudska prava iz Bujanovca Šaip Kamberi govorio kako će Albanci sa juga Srbije tražiti odlaganje popisa stanovništva, te da nije rešen način na koji bi se popisali stanovnici planinskih naselja Bujanovca i Medveđe "koji se još ne mogu vratiti u svoje domove". Šta je bilo uzrok toj opstrukciji (Kamberi ga je nevešto objašnjavao odsustvom stranih posmatrača), nije teško pretpostaviti. Valjda je trebalo omogućiti da proces stvarnog i administrativnog "umnožavanja" Albanaca na Kosovu nesmetano teče, na sreću novih državotvoraca i njihovih novih saveznika. Cilj je bio prikazati albanski narod u što većem broju, kako bi ceo mračni poduhvat dobio na težini.

 

Bekstvo iz Pomoravlja

 

Deset godina kasnije, dešava se i proces razdvajanja izvesnog broja Albanaca koji su prihvatili srpsko državljanstvo i srpske dokumente, ako ne kao čin lojalnosti Srbiji, a ono kao potvrdu da je počelo bekstvo od haotičnog, kriminalnog, i uopšte opasnog preživljavanja na Kosovu. Još bolje, kao čin jednog spontanog nepoverenja i bekstva od ružne stvarnosti.

Dokaza za to ima na pretek. Od kako su još 1999. godine matične knjige četiri opštine Kosovskog pomoravlja (Gnjilane, Novo Brdo, Vitina i Kosovska Kamenica) prebačene u gradsku upravu Vranje, traje neprestana invazija velikog broja bivših i sadašnjih stanovnika ovih gradskih naselja na Kosovu, uglavnom zbog izvoda iz matične knjige rođenih, izvoda iz matične knjige venčanih i potvrde o prebivalištu i državljanstvu, ali i zbog ličnih dokumenata, od kojih je novi biometrijski pasoš Srbije najatraktivniji, usled činjenice da je sa njim moguće putovati bez vize u zemlje Evropske unije.

Ali, ovde je reč najpre o sve većem broju Albanaca koji ne žele da imaju dokumente samoproglašene države Kosovo (prema podacima načelnika gradske uprave Vranja, dnevno sa zahtevom za srpske dokumente sa Kosova dolazi po 150 ljudi). Po važećem zakonu, za lične dokumente imaju pravo da konkurišu građani iz ove četiri opštine koji su rođeni do 1999. godine, mada je moguć i upis onih koji su rođeni kasnije uz naknadni upis i dokumentaciju UNMIK-a.

Ovaj drugi deo formulacije otvorio je mogućnost za brojna "dopisivanja" iza kojih leži težnja Albanaca za doslovnim bekstvom iz četiri opštine Kosovskog pomoravlja. Ko zna šta bi se zaista dešavalo da su u Srbiju prenete matične knjige iz nekih većih opština poput Prizrena, Đakovice, Prištine, Peći i drugih.

Morao je Vranju da pomogne i UNHCR, koji je nedavno izvršio kompjuterizaciju matičnih knjiga iz ove četiri opštine pa je u elektronsku bazu podataka uneto više od 1,2 miliona dokumenata. Tako je sada izvod iz matične knjige, potvrde o državljanstvu i prebivalištu, moguće dobiti u istom danu.

 

Koliko će to koštati hranioca

 

Ukratko, moglo bi se sa pravom reći da su danas, deset godina od kako je zaveden međunarodni protektorat na Kosovu, Albanci u bekstvu od sebe samih. Bilo je u tim bekstvima i tragičnih situacija. U oktobru 2009. godine njih dvadesetak (tačan broj nikad nije utvrđen), u nameri da emigriraju u pravcu boljeg života, udavilo se u reci Tisi, na srpsko-mađarskoj granici, u pokušaju ilegalnog prelaska državne granice.

Ove godine stradala je jedna mlada Albanka na graničnom prelazu Izačić kod Bihaća, prilikom pokušaja bekstva u Hrvatsku zajedno sa dvogodišnjim detetom.

Ali, o bekstvu Albanaca od sebe samih i jednog neuspelog paradržavnog nauma.

Pre izvesnog vremena list na albanskom Zeri objavio je podatak koji protivreči potrebama propagande novih državotvoraca u Prištini. Naime, prema tom članku više od 400.000 albanskih emigranata sa Kosova i dalje se nalazi u evropskim zemljama!

O čemu govori ovaj podatak u koji verovatno ne treba sumnjati? Vlasti u Prištini očigledno rade na više frontova. Putem stabilnog broja emigranata, vršen je u više navrata pritisak na Brisel da Evropska unija omogući Kosovu uključenje u proces takozvane "vizne liberalizacije".

Sa druge strane, prikazuje se mnogostruko uvećani broj stanovnika Kosova sa ciljem da se statusom što brojnijeg naroda osnaže zahtevi za uključivanje u razne pomoći, kredite, olakšice, pa čak i apsorbovanje radne snage na što duže vreme, po mogućnosti za stalno.

Ovakav projekat, slobodno govoreći albanskog ekspanzionizma, dobijanjem privilegija putem statusa povlašćenog naroda, viđen je u nekadašnjoj Jugoslaviji i završen je prelaskom sa budžeta za nerazvijena područja i Kosovo, na budžet EU, NATO pakta i američke administracije. Kako će se dalje razvijati novo usvojenje večitih maloletnika, i koliko će to koštati hranioca ove bezbrojne porodice, pokazaće možda i predstojeći popis stanovništva na Kosovu.

 

 

 

 

 

 

Albanski pogled na albansku stvar

 

(Zapažanje S.B., kosovskog novinara i publiciste)

 

U Prištini su stalni redovi pred konzulatima evropskih i vanevropskih zemalja.

Pred švajcarskim konzulatom u Prištini, Vehbi Bajraktari, muškarac tridesetih godina, iz mesta Istok na zapadu Kosova, čeka sa ženom u redu za vizu.

Ovo mu nije prvi put. Bajraktari je u Švajcarsku otišao još devedesetih godina da bi izbegao da bude mobilisan za JNA, ali se vratio kući kada se rat sa NATO okončao nadajući se boljem životu. Ali, pet godina kasnije, bez posla igde na vidiku, Bajraktari čeka u redu da dobije turističke vize za ženu i decu i povede ih da mu se pridruže u Švajcarskoj.

U istom redu čeka Lindita, mlada žena iz sela na zapadu Kosova, koja se verila sa lokalnim Albancem koji sada živi u Švajcarskoj. Njena buduća svekrva se nada da će veridba biti dovoljna da Lindita dobije vizu za Švajcarsku, gde bi trebalo da se venčaju. Posle 1999. godine Albanci koji rade u Zapadnoj Evropi masovno su se vraćali kući, verujući da ih sve očekuje posao i sigurna budućnost.

Većina je emigrirala u Nemačku, gde ih je preko stotinu hiljada zatražilo azil, dok je manji broj otišao u skandinavske zemlje, Austriju, Švajcarsku i Britaniju.

Prema podacima IOM, samo 2000. godine više od 87.000 ovih migranata vratilo se na Kosovo, većina njih sa poslova koje su radili kao gastarbajteri u Nemačkoj i Švajcarskoj.

Ali, nakon toga, priliv povratnika naglo je opao, da bi sada bio zamenjen novim talasom migracije, ovog puta u suprotnom smeru. Godine 2003. na Kosovo se dobrovoljno vratilo samo 2.200 ljudi.

Ovo usporavanje odražava kolaps prvog posleratnog entuzijazma. Pet godina kasnije, većina ljudi oseća se razočarano zbog nedostatka novih radnih mesta, lošeg obrazovnog sistema i opšte neefikasnosti kosovskih institucija.

Nezaposlenost je najvažniji pojedinačni faktor koji stimuliše emigraciju. Prema podacima Rifata Bljakua, direktora Centra za istraživanje migracija i pomoć izbeglicama, više od šezdeset procenata stanovništva Kosova je nezaposleno.

Nedostatak posla pogađa sve slojeve društva - kako one obrazovane tako i one bez kvalifikacija - ali naročito je poguban za žene i ruralnu populaciju.

Bljaku smatra da nezaposlenost može objasniti zašto je tako mnogo mladih Kosovara spremno da prihvati rizik odlaska na Zapad, čak i onda kada to podrazumeva ilegalni prelazak granice.

"Identifikovali smo tri ili četiri glavna kanala kojima mladi ljudi napuštaju Kosovo da bi ilegalno radili na Zapadu." Jedna od ovih ruta ide kroz Bosnu i Hrvatsku. Ljudi kupuju krivotvorene hrvatske pasoše i onda nastavljaju put u zapadne zemlje.

"To nam je poznato, jer su mladi Kosovari pronalaženi u Nemačkoj i Švajcarskoj sa takvim lažnim dokumentima", objašnjava Bljaku.

Druga ruta ide preko Jadranskog mora iz Albanije u Italiju. Mladi ljudi koji polaze ovim putem plaćaju visoku cenu za šansu da započnu novi život, pošto moraju da sakupe 2.500 do 3.000 evra za lažne dokumente.

Drugi faktor koji primorava mlade ljude da napuste Kosovo jeste nedostatak odgovarajućeg obrazovanja. Mada Kosovo već nekoliko decenija ima univerzitet, većina studenata u Prištini nije zadovoljna kvalitetom studija.

"Nemam utisak da učim bilo šta korisno", žali se jedan dvadesetogodišnji student poljoprivrede. "Ne radimo ništa praktično, što znači da kada budem pokušao da se zaposlim neću znati kako se posao radi. Ako ostanem na Kosovu, jedini posao kojem se mogu nadati jeste da radim kao fizički radnik za dnevnu nadnicu - da stojim na ćošku i nudim svoje usluge kao fizikalac ili čistač."

U međuvremenu, i mnogi drugi spremni su da iskoriste neki od ilegalnih kanala da izađu iz zemlje, ako to ne mogu da izvedu zakonitim putem.