Natrag

Proces

Proces

Sveštenik u raljama lopova i srpskog pravosuđa

 

Parnica neograničene dužine

 

Beogradske sudije smatraju da zakoni ne moraju da se poštuju, već da njima treba ići u susret, a kada ni to nije moguće, onda ono što se više od decenije kiselilo po njihovim fiokama proglašavaju zastarelim. Sve je moguće kada jedna parnična stranka ima mnogo para ili jaka leđa

 

Igor Milanović

 

Protojerej Žarko Gavrilović je dvostruki doktor nauka, ali i pored toga njegova penzija ne može da pokrije ni troškove struje i komunalija za skroman stan u centru Beograda. Svoje penzionerske dane provodi radeći na prvom pravoslavnom leksikonu.

   Pošto nema para, otac Žarko je za naše sudije neinteresantan, jednostavnije rečeno, stranka je poslednjeg reda. Stranke prvog reda su one koje su platežno sposobne ili sa jakim uporištem u strukturama vlasti.

   Jedan od takvih je i Jovan Vasiljević, građevinski preduzimač koji je od oca Žarka Gavrilovića dobio kuću u beogradskoj opštini Vračar. Tu je Vasiljević podigao sebi jedno novo zdanje, a u zamenu bivšem vlasniku trebao je da da stan, lokal i garažu. No, krenulo je lošim tokom. Otac Žarko je dobio samo stan, a pomenutog Vasiljevića je zbog toga tužio tadašnjem Prvom opštinskom sudu u Beogradu.

   Predmet je prvo dodeljen sudiji Vladanu Stefanoviću, koji tuženom Vasiljeviću iz nekog razloga nije bio po volji, valjda zato  što je bio pošten.

 Iz tog razloga tadašnji predsednik Prvog opštinskog suda Miodrag Majić  oduzima predmet sudiji Stefanoviću i dodeljuje sudiji Violeti Marjanović.

   Sumnjivo u celoj toj raboti je činjenica da nijedna stranka, a ni sam sudija Stefanović nisu podneli zahtev za izuzeće. Bar tako nešto ne postoji u spisima predmeta. Kako je onda predsednik Majić mogao da postupa i procenjuje da li postoji potreba za promenom sudije.

   U svom obrazloženju Majić se pozvao na član 6, stav 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima, koja u tom trenutku nije bila deo srpskog pozitivnog prava. Zbog toga Majić izvodi bravuru navodeći kako ovim rešenjem ide u susret pomenutoj Konvenciji.

   Zakonima se ne ide u susret, oni se poštuju, što predsedniku Majiću očigledno nije bilo poznato, ali  njemu znanje nije ni potrebno sve dok ima zaleđinu u Demokratskoj stranci.

   Posle toga, sudija Marjanović zakazuje ročište i pismeno poziva stranke da dođu u sudnicu 512. Dogovorenog dana u zakazano vreme otac Žarko je došao u Palatu pravde ispred naznačene sudnice. Kako je od zakazanog početka suđenja prošlo više od petnaest minuta, a niko nije pozivao stranke da uđu, otac Žarko ulazi da pita koliko će još kasniti i tada saznaje da je sudija Marjanović u međuvremenu prešla u sudnicu 42, tri sprata niže.

   Dok je otac Žarko pronašao i ovu sudnicu sudija je predmet stavio u stanje mirovanja, jer se tužilac nije pojavio na zakazanom ročištu. Od tada, a to je bio decembar 2008. godine predmetu se gubi svaki trag iako su i otac Žarko i njegov advokat odmah uložili žalbu na rešenje, a posle pisali molbe, urgencije, pritužbe.

   U međuvremenu predsednik Majić avanzuje u sudiju Apelacionog suda, i tu može da izvodi nove bravure. Sudija tog suda Marina Govedarica, uz njegovo sufliranje iz senke, preinačuje presudu Prvog opštinskog suda u jednom drugom predmetu kojom je ocu Žarku zbog klevete dosuđena novčana odšteta. Kao razlog ona navodi da je tužba podneta posle isteka zakonskog roka iako je prethodno predmet deset godina bio na proveri kod sudija Prvog opštinskog suda.

   Problem na koji je advokat oca Žarka ukazao u svojoj ustavnoj žalbi na takvu presudu sadržan je u tome što je još 1999. godine pokrenut krivični postupak zbog povrede časti i naknade nematerijalne štete. Spor se razvlačio do nastupanja zastarelosti za krivično gonjenje, pa je tada samo izdvojena tužba za naknadu štete.

   Posle toga, zbog sumnje da su sudije korumpirane čim se dešavaju takve nelogičnosti, otac Žarko podnosi krivičnu prijavu Okružnom tužilaštvu. Pošto vrana vrani oči ne vadi, tužilaštvo se nikada nije oglasilo. Isto je prošla i krivična prijava podneta Republičkom javnom tužilaštvu.

   Na kraju, nameće se zaključak da onaj ko nema nmnogo para ili jake zaštitnike na vlasti ne treba ni da pokreće sudske sporove u Srbiji. Bar će sebi uštedeti troškove za branioce i razne takse.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane