Esej

Disidentsko pismo: književna i ljudska drama u epohama različitih dogmi, ideologija i režima (1)

 

Ideološki oficiri ne čitaju romane

 

Pisac i disident Ivan Ivanović, u detaljnom preispitivanju književnih dostignuća i posrnuća, nastalih u vreme različitih autokratija i partokratija, rečito govori o vanvremenskoj snazi umetnosti, ali i kontinuitetu zla koje neizbežno vreba sve ono što je dobro, plemenito i prosvetiteljsko

 

Piše: Ivan Ivanović

 

U ovom radu, koji se može nazvati ogledom ili esejom, želim Čitaocu da ponudim dijalog o mom novom književnom ciklusu, pod naslovom Antropološki ciklus,  i da mu ukažem na sve teorijske i socijalne pretpostavke za njegovo čitanje i eventualno izučavanje.

U modernoj nauci o ljudskoj vrsti postoje bar tri discipline koje se međusobno dodiruju i prepliću: psihologija, sociologija i antropologija. Opšte je prihvaćeno da je "psihologija nauka o ljudskoj duši, to jest o onome što se pod pojmom "duša" razumeva, o činjenicama, zakonima u razvitku duševnog života uopšte". (Na grčkom psiha duša).

 Za razliku od filozofije ona je empirijska nauka, to jest, njen predmet su pojave neposrednog, unutarnjeg iskustva, "one koje svaka svesna jedinka nalazi u sebi kao nešto što joj je neposredno dato". Sociologija, prema definiciji Ogista Konta, osnivača novije sociologije, je nauka o osnovnim uslovima   života čovekovog društva.

 (Na latinskom socius drug.) Kao socijalna statika (morfologija) sociologija proučava "oblike, sklop i razloge trajanja i čvrstine izvesnih stanja čovekove zajednice". Kao socijalna dinamika sociologija proučava "uslove i zakone razvitka čovečjeg društva". Uprošćeno gledano, psihologija se bavi više čovekom a sociologija društvom.

Antropologija je najmlađa nauka u ovoj trilemi, a definiše se kao "nauka koja proučava čoveka na osnovu anatomije, fiziologije, psihologije, istorije, sociologije, filozofije, arheologije i nauke o jeziku". (Na grčkom antropos čovek.) Antropologija bi, dakle, htela da bude sinteza srodnih nauka, ali to je već uradila filozofija.

Ovaj uvodnik mi je bio potreban da u njega smestim svoj književni opus...

 

Sastanak braće u odsustvu ćaće

 

Prvi ciklus, sastavljen od dve knjige novela i osam romana, uglavnom se bavi psihologijom srpskog čoveka koga bismo mogli da nazovemo Moravcem. (Prema važećoj karakterologiji, koju je sačinio etnolog Jovan Cvijić, promovisani su tipovi srpskog čoveka Dinarac i Panonac. U Cvijićevoj karakterologiji Moravac je potpuno zapostavljen. Kasnije je Vladimir Dvorniković u svojoj "Karakterologiji Jugoslovena" ispravio Cvijića, ali to još nije naučno etablirano.)

Da na svom primeru objasnim sintagmu psihologija književnosti. U prvim pričama i romanima u potpunosti sam se identifikovao sa svojim junacima i govorio kroz njih. Ali tu su se javile određene teškoće. Prva teškoća bila je problem  prepoznavanja. Budući da sam polazio od životne realnosti i nastojao da od života napravim literaturu, mnogi stvarni ljudi su se prepoznavali u mojim fiktivnim junacima, koji su nastali kao rezultat opservacije i percepcije stvarnosti.

Prepoznali su se i neki komunistički moćnici  i to će me skupo koštati...

Naime, Čitalac to svakako zna, već moj prvi roman, "Crveni kralj", bio je zabranjen od komunističkih vlasti a ja sam žigosan kao neprijatelj komunizma i proglašen nepoželjnim piscem. Druga teškoća bila je problem tačke gledišta.

Postavilo se pitanje da li je moja identifikacija sa junacima romana bila lukavstvo uma da govorim kroz njihova usta i kažem šta mislim a da ne budem uhvaćen u kritici komunističkog sistema? Oni koji su me optužili i osudili stali su na ovo stanovište. Otad mi je prilepljena etiketa političkog pisca koja nije odlepljena do današnjeg dana.

Psihološki pristup romanesknoj građi bio je karakterističan u tri moja prva romana ("Crveni kralj", "Arizani", "Jugovac ili Kako ući u istoriju"; prva dva romana su uzburkala srbijansku javnost, treći je ostao neprimećen) gde sam na neki način govorio kroz usta svojih junaka. Tako, u "Crvenom kralju" pričam o stanju u jugoslovenskom fudbalu a samim tim i celokupnom društvu formiranom na ideologiji komunizma (Fudbal je, dakle, metafora društva!) kroz usta junaka romana, Zorana Jugovića, Zoke Kinga, fudbalske zvezde, emigranta kome su u jugofudbalu učinili mnoge nepravde.

U "Arizanima" pripovedam kroz usta junaka, seljaka Sande Arizana, o tome šta se sve seljaku dešavalo tokom i posle Drugog svetskog rata i kako je sistematski uništavano selo od strane komunista. Roman je odbrana srpskog seljaka od komunizma, stoga je toliko popularan.

U "Jugovcu..." govorim kroz pisanje (dnevnik) profesora Uroša Glišića o propadanju komunističkih ideala i pobedi malograđanskog socijalizma u jugoslovenskom društvu. Sa stanovišta tačke gledišta ovde sam najbliži identifikaciji sa junakom romana (u "Crvenom kralju" najdalji), pa se tek tu moglo govoriti o govoru kroz usta junaka, a što se nije desilo to je zato što roman nije prodro u narod.

Tokom stvaranja, postepeno sam se udaljavao od psihologije i približavao sociologiji. Već u romanu "Živi pesak, živo blato" postavio sam problem pravosuđa u totalitarističkom  sistemu, gde su nezavisni ljudi žrtve korumpirane vlasti. Profesor Ljuba Stanivuković, kome se sudi zbog liberarnih ideja, paradigma je progona slobodnih intelelektualaca. Više ne pričam u prvom licu, distanciram se od junaka, što znači da problem postavljam više sociološaki nego psihološki.

Ovaj niz cikličnih romana opusa SEVER - JUG završavam sa dva romana o tragediji četničkog pokreta generala Draže Mihailovića u građanskom ratu 1941-45. u Južnoj Srbiji i posledicama te srpske tragedije. U romanu "Braća Jugovići ili Kako izići iz istorije" predstavljam tri sina četničkog komandanta Južne Srbije koje su vihori mira bacili na različite strane. Najstariji brat Aleksandar prilazi komunizmu, jer to je jedini mogući put koji on vidi u borbi za opstanak. Na tom putu mora da bude veći komunista od komunističke dece, veći titoista od Tita, što u potpunosti urušava njegovu ličnost.

 Njegovo je saznanje da se komunisti mogu pobediti samo njihovim sredstvima, dakle, nemoralom, korupcijom, bezobzirnošću (to je Zoka King iz "Crvenog kralja).

 Srednji brat Stefan, istoričar, izlaz vidi u revalorizaciji srpske istorije, njenoj zaštiti od komunističkog nasilja, što ga nužno vodi u nacionalizam.

Njegova je zasluga što je spasio od mraka zaborava Budu Jugovića, oca braće, četničkog komandanta kapetana (to je Sanda Arizan iz "Arizana".)

Najmlađi brat Rastislav, pisac, uporno traži nekakvo treće rešenje, koje vidi u umetnosti kao komplotu ljudskih prava, slobode ličnosti i demokratskog društva (to je Uroš Glišić iz "Jugovca..."). Braća se sreću na sahrani majke da se raziđu zauvek.

Ciklus zaključujem antiratnim romanom "Ukleti Srbijanac" u kojem su opisane devedesete godine  Dvadesetog veka, koje obeležavaju novi građanski rat u Jugoslaviji i označavaju kraj ove sedamdeset četiri godina stare države.

 Moj junak Rastislav Jugović odbija da učestvuje u tom ratu i radije odlazi u smrt nego na front.

Miloševićeva vlast je roman  proglasila defetističkim i prinudila izdavača da uništi tiraž. (To je efikasnije od zabrane, jer je egzekucija izvršena bez suđenja, na roman je jednostavno izvršen atentat, ubijen je u mraku Miloševićeve diktature.)

Nema sumnje da je Rastislav Jugović iz ovog ciklusa bio moja najveća literarna investicija. Kao i njegov tvorac, imao je sudbinu da bude marginalizovan, proganjan, nepriznat. U liku pisca Rastislava Jugovića prorokovao sam sopstvenu sudbinu.

Sociologija književnosti me je nužno odvela u istoriju, pa je "Srbija na jugu" istorijski ciklus. Kroz njega sam pokušao da naslikam kroz šta je sve Srbija prošla u dva nova veka svoje istorije i države da bi na kraju puta doživela svoju kataklizmu.

 

Priznati i nepriznati istorijski roman

 

Na tom putu od psihologije preko sociologije do istorije javio se novi problem u vidu pristupa istorijskoj građi. Pošto se istorija dogodila, pošto je činjenično data, postavlja se pitanje kako je pretočiti u literaturu. Kad sam se latio tog posla, mogao sam da imam u vidu tuđa iskustva, u nas pre svih Dobrice Ćosića koji je u istorijskom romanu najdalje odmakao. Šta je radio Ćosić? On je spojio fiktivno i stvarno, pomešao je Dačiće i Katiće sa vojvodom Mišićem, Nadeždom Petrović, komunističkim glavešinama od Rankovića do Tita.

 Istina, to je uradio Tolstoj pre njega, ali u nas je Ćosić glavni promoter istorijskog romana. Koji je rezultat? Patetika, preopširnost, sitni realizam.

 Razume se da nisam mogao da idem tim putem, jedno da ne bih ponovio Ćosića, drugo da bih na manje prostora što više rekao. Stoga sam na istorijskoj pozornici ostavio samo stvarne ličnosti i prikazao ih kroz dramsko pripovedanje, što bi mogao da bude moj pronalazak. (Nema čistih pronalazaka, ni Dragoslav Mihailović nije izmislio psihološko pripovedanje, prethode mu Laza Lazarević i Bora Stanković, ali je on glavni promoter ovog postupka u savremenoj srpskoj literaturi).

Istorijski ciklus sam započeo romanom "Vojvoda od Leskovca" predstavivši tragičnog dobrovoljca u srpskim ustancima prve polovine Devetnaestog veka, Iliju Petrovića Strelju, kome je Karađorđe podario titulu, a Miloš je poništio. Radnja se odvija kroz kazivanje pripovedača Ceke Vlasotinčanina i beleženje pisca Milana Đ. Milićevića. Sva trojica su istorijske ličnosti.

Rekonstrukcija istorije Južne Srbije me je odvela do novih srpskih ustanaka u Dvadesetom veku, 1917. i 1941. godine. U triologiji "Narodna buna" istom metodom dramskog pripovedanja obuhvatio sam ceo vek istorije Južne Srbije, sa stvarnim ličnostima kao nosiocima istorijske radnje, Kostom Pećancem, Kostom Vojinovićem, Ratkom Pavlovićem Ćićkom.

Ako je prvi ciklus rezultirao likom pisca Rastislava Jugovića kao krajnjeg ishodišta mog viđenja nove srpske istorije, u drugom ciklusu put me je odveo do pesnika Radeta Drainca kao sublimatora okolnosti pod kojima se ta istorija dogodila.

Razlika je u tome što sam pisca Rastislava Jugovića ja izmislio i morao sam u njega da ugrađujem sebe, a pesnik Rade Drainac je izmislio mene i pozajmio mi svoju građu da sagradim literaturu o njemu. Ta literatura se sastoji iz romana o građanskom ratu u Toplici  "Crni dani Rake Drainca" i odbrane njegovog autora od napada s oba pola tog rata, rasprave ili egzegeze "Drainac između četnika i partizana". Konačno su obe knjige rezultirale romanom "Drainac, Fenomen i Crni dani", pokušajem sagledavanja ovog pesnika njim samim.

 

Obdukcija jednog pisca

 

Pojam antropološkog eseja uveo je u srpsku književnost Nikola Milošević još 1964. godine, u knjizi "Antropološki eseji". Naziv tog eseja glasi Ogled iz antropologije. Za ono vreme komunističkog dogmatizma bila je to revolucionarna novina i svet se gotovo zgražavao. Tada asistent na Svetskoj književnosti (dugo su ga držali u predvorju nauke, jer se nije uklapao u njihove stereotipe), uzeo je jedan svoj obični ljubavni susret i postavio ga na anatomski sto da ga analizira sa stanovišta psihologije i sociologije, odnosno antropologije. To je uradio sa istom ozbiljnošću i sa istim naučnim aparatom kao kad je analizirao Flobera, Tolstoja i Bunjuela.

Ja sam bio student Nikole Miloševića i to sa ponosom ističem. Od njega sam naučio da analitički mislim i sve stvari dovodim u kauzalnu vezu.

Još sam naučio da se i najsloženije filozofske teme mogu izlagati jasno i razumljivo. Kad sam došao u situaciju da analiziram sebe, odnosno da svoju sudbinu stavim na anatomski sto, nužno sam potražio teorijski osnov za taj posao u radu Nikole Miloševića od pre četrdeset i više godina. Tako sam otkrio antropologiju književnosti.

Da objasnim Čitaocu šta podrazumevam pod sintagmom antropologija književnosti. Književno delo nastalo na ovom postulatu podrazumeva istinit događaj (što ne znači da je prepisano iz života) i  nužno prisustvo autora u njemu (autor postaje književni lik).

 

O prirodi plagijata i druge novele

 

Kao što sam već rekao Čitaocu, antropološka književnost (bavljenje stvarnim ljudima i samim sobom) podrazumeva veliki rizik. Moji raniji ciklusi bili su pod udarom države ili onih njenih predstavnika koji su se u njima odslikali. Ovaj ciklus mi je navukao na vrat privatne ljude čija sam imena i prezimena apostrofirao. To su uglavnom ljudi vezani za Udbu (činovnici i doušnici) koji su se u međuvremenu penzionisali i propisali. Ranije su pisali dosije, sad pišu pamflete. Za kratko vreme su protiv mene napisane dve knjige i nekoliko članaka. Jedan Udbaš iz Blaca je napao moju knjigu "Crni dani Rake Drainca" (umanjio sam vrednost partizana!), dakle išao je ad rem; drugi Udbaš iz Prokuplja je napao lično mene (razume se, promenio je ime!), dakle išao je ad hominem.

U prvoj noveli iz zbirke, "Svinjarska farma", odgovorio sam na ove napade teorijskom novelom o pamfletu uopšte. U književnoj radionici na niškom Filozofskom fakultetu dva profesora i tri studenta, na času književne anatomije, raspravljaju o pamfletu kao dnu književnog stvaralaštva, sa osvrtom na pomenute knjige. Senkrup beletristike!

Druga novela iz zbirke, "Filozofija palanke", odnosi se na jedno suđenje u Prokuplju, koje je potreslo Palanku u planini (Anđelija Lazarević). Tu se spore i sude dva paraknjiževnika, izvesni Tomi i izvesni Tim, onako kako su se sporili Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič u Gogoljevoj pripoveci, odnosno učitelj Grujica i pop Vujica u Glišićevoj, ili pop Spira i pop Ćira u Sremčevoj noveli (romanu). Naime, Tomi je sakupio i objavio anegdote o prokupačkim boemima i lažovima, a Tim to prepisao i umetnuo u svoje sočinjenije. Ova prokupačka farsa pružila mi je mogućnost da teorijski raspravljam o prirodi plagijata (poznati spor Danilo Kiš - Dragan Jeremić). Proces u Prokuplju je izgubio Tim i isplatio Tomiju priličnu sumu za duševni bol kroz koji je ovaj prošao kad je saznao da ga je Tim prepisao.

U trećoj noveli, "Profesorov kod", bavim se problemom ljudskih prava. Novela je napisana u formi tri profesorska predavanja: o seči knezova u pesmi Filipa Višnjića "Početak bune protiv dahija"; o čistkama u komunističkom pokretu u knjizi Živojina Pavlovića "Bilans sovjetskog termidora"; i o partijskim smenama u ustanovama kulture u Prokuplju (u Narodnom muzeju i u Biblioteci Rade Drainac);

Konačno, četvrta novela, "Kako upokojiti Drainca", koja je zbirci pozajmila naslov, tretira odnos Toplice prema svom najvećem pesniku. Zaključak je da je Drainac danas suvišan u Toplici.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Građanin nekoliko Srbija

 

 

 Država u kojoj sam se rodio, odrastao i sazreo zvala se Jugoslavija, a ne Srbija. Komunistička Jugoslavija, suprotno od Kraljevine, bila je najpre federalna a potom konfederalna, pa se može reći da je Srbija u njoj bila zasebna država, jedna od šest (kasnije osam!) konstitucionalnih jedinica. Sve što mi se u životu dešavalo, bilo loše ili dobro (nažalost, na društvenom planu ništa dobro!) vezano je za državu Srbiju. Stoga, drugu stranu u ovom radu zastupa država Srbija.)

   Drugi naslov ovog odeljka bi mogao da glasi: Kratka istorija propadanja (Dragoslav Mihailović ima knjigu o svom golootočkom stradanju pod naslovom "Kratka istorija satiranja".) Pred Čitaocem je istorija posleratne (posle Drugog svetskog rata) Srbije kako sam je ja video. Savremenik koji je živeo tu istoriju može ponečeg  da se podseti, a budućnik da vidi u kakvoj državi je živeo njegov pisac.

   Problem odnosa čoveka i države teorijski sam definisao u jednom protestnom pismu objavljenom u NIN-u 25. septembra 2008. godine pod naslovom "Turske paše srpske partokratije" (naslov je dala Redakcija), pa je logično da krenem od njega. (Pismo je napisano povodom odbijanja države Srbije, odnosno njenog Ministarstva kulture, da mi dodeli vanrednu penziju za doprinos razvoju srpske književnosti. Prevedeno je na bugarski jezik i objavljeno u časopisu Literarni Balkani, u poglavlju o progonu intelektualaca u balkanskim državama).

   U pismu sam naglasio da sam život (svesni deo života, od polaska u školu 1945. godine do današnjeg dana, dakle do 2008. sad već 2010. godine) proveo u tri Srbije (zvaćemo ih Prva, Druga i Treća), različite po svom sistemu, ali iste po odnosu prema svojim disidentima. (Disident - otpadnik, odmetnik, onaj koji se odvaja u mišljenju, jeretik.)

   Prva Srbija (u okviru Federativne Narodne Republike Jugoslavije, odnosno Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije), nastala po dolasku komunista na vlast, na ruševinama Kraljevine Jugoslavije (u Kraljevini Srbi nisu imali svoju državu, jer su je se odrekli 1918. godine utopivši je u novonastalu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Kraljevinu Jugoslaviju od 1929. godine), bila je u svemu totalitarna država. Iako je u nazivu nosila odrednicu narodna odnosno socijalistička, bila je to komunistička država u kojoj je jedna partija (Komunistička partija) vladala u ime naroda, u stvari narodom. Šta su uradili komunisti kad su uz pomoć sovjetskih tenkova oslobodili ali i okupirali Srbiju 1944. godine?

Najpre su uništili rivalski antifašistički četnički pokret generala Draže Mihailovića, pobili njegove pripadnike što na Zelengori i Drini, što u samoj Srbiji, pohapsili i osudili preživele, oteli imovinu pripadnicima predratnog građanskog društva, prisvojili sredstva za proizvodnju (samo su seljacima ostavili do deset hektara zemlje), ukinuli sve druge partije (stranke) i zaveli totalitarnu diktaturu svoje Partije. (O dolasku partizana u Beograd i useljavanju u tuđe kuće - mnogi od njih su tad prvi put došli u glavni grad - lepo je napisao u romanu "Vreme vlasti" komunistički pisac Dobrica Ćosić.)

 Njihov partijski, vojni, državni vođa,  misteriozni Tito (do 1943. godine se nije znao njegov identitet) dobio je vlast kakvu nije imao nijedan kralj, nametnuo se kao doživotni vođa (bez ograničenja mandata) i zaveo diktaturu prema kojoj je kraljeva Šestojanuarska diktatura bila obična priča.

 Za sve one koji nisu mogli da prime ovaj teror a bili neoprezni pa otvorili usta i nekom se poverili, ili za koje je politička policija Udba znala da mogu tako da misle (ako već nisu bili likvidirani bez suđenja odmah po dolasku komunista na vlast) radili su preki sudovi (mogli su da se nazovu i narodnim, građanskim... ali zadatak im je bio isti, likvidirati klasnog neprijatelja - tako su stradali pisci Grigorije Božović i Svetislav Stefanović, slikari Mihailo Milovanović i Branko Popović, glumci Aleksandar Cvetković i Jovan Tanić, urednik Politike Jovan Tanović).

 Na prekom sudu sudski je ubijen i vođa građanskog pokreta otpora general Draža Mihailović, da mu se, evo već više od pola veka ne zna grob! Rečju, Tito je bio jugoslovenski Staljin. Bila je to prva velika čistka u zemlji.